ОД СЛАВИЦЕ ДО ВЕРЕ ПРЕКО ПОПАДИЈЕ

 

Попадија, Славица и Вера на задатку

У току је приказивање ТВ серије "Попадија", која отвара нови, савремени, приступ у третирању питања православних попова и попадија. Савременост се очитује у хватању попа за мобилни у сред литургије и трћењу попадије. Толико прогресивни искорак у професионалном практиковању православља, који серија приказује на свој уметнички начин, већ нас је довела до убеђења да у Српској Православној Цркви снажну превагу имају другоправославци.

Серија је врло професионално урађена по свим правилима психолошког и наративног рата. То се мора признати. Простачки и вулгаран хумор је намењен прецизно дефинисаној и таргетираној гледалачкој публици (гледачи ријалитија). Употреба хумора није случајна: један од Прозора Овертона управо то подразумева – кроз хумор и смех полако мењати дискурс. Баналност и простаклук такође нису случајни: време је да се идеолошко-теолошке поставке НСТМ „спусте у народ” и да се са теолошко-академских висина приподнесу сељачији српској на њој разумљив начин. А иначе све остало је у потпуности на трагу НСТМ – и презир према српском народу и обичајима, и изругивање аскези. - Слободан Стојичевић

Друга потка серије уздиже жену као кључни фактор револуције модернизације дефектно патријархалног балканског духа. Све је почело хероизмом Славице (први прави југословенски филм) која последњом снагом крпи рупе на партизанској дрвеној бродици са које утом њени другови уништавају швапски брод.

Није међутим серија "Попадија" својим приказом попа и попадије изоловано питање. Сви филмови и све серије од 1945. су такви. Некад су остварења југо-филмаџија огољено антисрбијанска и антиправославна, некад закамуфлирано или, што би се рекло новоговором, софистицирано, потуљено "ситно, калуђерски".

У најбољем ратном филму снимљеном у СФРЈ "Марш на Дрину", непријатељ је деперсонализован, злочини Аустроугара не постоје. Гле! Док су у партизанским филмовима четници најгори непријатељи, гори од Немаца (то је показало једно истраживање свих партизанских филмова), и злочини филмских четника се приказују "натуралистички", да буду што одвратнији. У филму "Празник" Ђорђа Кадијевића историјска епизода четничког спасавања америчких пилота приказана је тако што четници кољу пилоте. Ко не верује, може да се увери.

Синопсис: У једном селу у Србији, на Бадњи дан 1943. године, четници збрињавају двојицу пилота из обореног америчког авиона. Нико у селу не говори енглески, па четници мисле да су им савезници послали делегацију, док пилоти верују да су међу партизанима. Неспоразум ће постати трагичан пошто покрене низ догађаја на чијем концу ће пасти крв на највећи православни празник.

После наводног "пада комунизма", ствар је само донекле обрнута: филмови, или су дефетистички - "Свети Ђорђе убива аждаху", "Заспанка за војника", "Краљ Петар Први", "Синовци", или су тако накарадно урађени да човек кад види те фимаџијске бруке може само да се покрије преко главе поњавом од срамоте.

"Равна гора" као апсолутно дно. Нешто сасвим негледљиво.

Имамо серију "Крај династије Обреновић" која пропагира аустроугарски наратив о Србијанцима као пијаним зликовцима.

Затим је ту серија "Корени" која је добро направљена, само (опет гле чуда!) приказује Србијанце као потпуни олош.

Серија "Сенке над Балканом" је испреплетени трилер, аутошовинизам и антирусизам.

"Енклава" је перфидна подвала са поентом да је деци са КиМ тамо боље, и да треба да буду пријатељи са Шиптарима, који су им искренији пријатељи од Србијанаца (како управо сведочимо).

Ту су као зајебанције типа "Црни Груја", који протурају исто што и претходно поменута дела. Ту спада и "Попадија".

"Село гори а баба се чешља" - Србијанци као глупаци.

"Мој рођак са села" - добра серија, дакле прекинуто емитовање, недовршена. Колико се врте "Село гори" или "Жикина династија", "Мој рођак са села" као да је пропао у неки подрум где лежи заборављен.

Други рукавац иде отворено аутошовинистичком линијом, чији је врхунац "Српски филм".

Тешко да у светској кинематографији постоји сличан пример тако дугорочног и тако дубинског ружења сопственог народа, које пречесто прелази у иживљавање ради иживљавања. Ни код једног другог народа, бар у нашем ширем окружењу, не постоји толико интензивна и уврнута криза идентитета.

Посебан феномен је франшиза "Монтевидео" у којој је, што се фактографије тиче, 90% фалсификат, и то на штету квалитета драматургије. Ти "отклони" су учињени да би се наратив насилно спровео на комунистичку/другосрбијанску страну.

Хероји Халијард: Ни овај пилот није бомбардовао српске градове већ искључиво рафинерије нафте у Румунији

 
Радош Бајић је заврнуо рукаве и поново се латио теме из новије историје. Овај пут исправља Кадијевићеву свињарију о четницима који кољу пилоте и прави филм на исту тему уз помоћ наших америчких пријатеља. Не морате да бринете како ће та ствар да испадне.

Коначно, круг се полако затвара. Док гледате "комендију" "Попадија", пред вас већ излази филм о "српској Мата Хари" Вери Пешић, која је у реалном животу била дроља, заједнички шпијун за нацисте и партизане, и која је у логоре смрт послала много српских патриота.

Нећемо пропустити да кажемо да горе написано не важи за пречанске Србе. Филмови попут "Сарајевски атентат", "Нож", "Време чуда", "Бранио сам Младу Босну", "Дара из Јасеновца", па чак ни "Глуви барут", немају ту погану намеру или бар није тако снажно изражена. Проклетство је изгледа резервисано за Шумадију.