НИМБУСОВ ПОДРУМ

  Сувише млад за тако велико и тако болно искуство. Са непуних деветнаест година Александар Јоцић пред читаоца износи своју исповест, сведочанство о чуду опстанка, али и о борби која тек почиње онда када се у болничкој соби отворе очи. Његова књига Између бола и наде је аутобиографско дело, али и много више од тога: то је белешка о људској издржљивости, о љубави родитеља, пожртвованости медицинског особља и о стрпљењу које траје годинама. И опет, више од тога — о дубљем разумевању живота. Са четрнаест година Александар је доживео несрећу која га је ставила пред границу живота и смрти. Лекари су говорили да је исход готово немогућ  —  „један у милион“. Он је био тај један. Мали дечак, склупчан у срцу таме — умотан у бол као у повесмо. Тако је почело. Слушао је гласове око себе, али није могао да говори, ни да се помери. У тим данима, када је једина граница између њега и неба био прашњави плафон болничке собе и пригушено плавичасто светло неонке, родила се од...

  Део исповести једног посвећеног учесника радних акција од времена СФРЈ и касније. "Акцијаш" описује време када је био, по његовој тврдњи, у завршној фази карцинома: ...Био сам везан за кревет, опхрван боловима и ’навучен’ на морфијум. Без мог знања, мајка је по некој комшиници која је редовно ходочастила послала моју мајицу у манастир Острог. У то време нисам био крштен, нити сам веровао; био сам Титов пионир и омладинац. Та жена је оставила мајицу да преноћи испод ћивота Светог Василија, заједно са уљем, шећером и ко зна чиме још. Kада се вратила са ходочашћа, донела је миропомазано уље, шећер и неко камење из манастира. Мајка је ставила то камење под јастук на којем сам лежао у бунилу; тог дана и те ноћи сам повраћао небројено пута и падао у неко коматозно стање. Ничег од свега реченог нисам био потпуно свестан, то ћу сазнати од мајке тек неколико година касније, као ни промена у мом изгледу: почео сам да се изобличујем, био сам сив, па зелен у лицу, мишићи су...