ФУДБАЛСКА ЧАРЛАМА

 

Социолози спорта нису могли да дефинишу фудбалску ситуацију у друштву социјалистичкоме. То се звало "неаматеризам". Како да дефинишемо – јадали су се - нешто што знамо шта није, али не знамо шта јесте? Није аматеризам, није полупрофесионализам, није ни професионализам. Цео систем је био постављен на темељима политичке директиве, црним фондовима и локалпатриотизму.

 

Тачно такав фудбал смо однеговали за нашу децу: са све својим социјалистичким темељима, ничијом имовином и групама навијачким које са својим поглавицама и пуковницима по тајној команди прелазе из једног у други најривалскији клуб, дилију зачине и ломе се међу собом, чувајући тако социјални мир класе радничке.

На све то пренели смо са Запада фамозни патент „бидовања“. Бидовање је куповина пласмана у виши ранг. То се чини „да се заштите клубови са традицијом“. (sic!) Дакако, наши спортски посленици нису могли да одоле тако нечем модерном. У овдашњој иначици бидовање је сваки спортски напор изврнуло највулгарнијој порузи.

Клубови до најнижег ранга мунђарају, ако имају способног председника. Способан председник је члан СНС, ћелав је и/или задригао до пуцања, јавило му се да воли фудбал око четрдесете, има јаке везе у локалној политици. То је прототип.

Тако имамо фудбалере „неаматере“ у подсавезним клубовима. Ти клубови немају подмлатке „због тешке економске ситуације“ него деца уче фудбал у приватним школама. И то нам је „GRASSROOTS“ (базични) фудбал.

 

Ако ништа, имамо највише ћелавих председника фудбалских клубова на свету.

...

Коментар на чланак: Фудбалски клубови у Србији "једу" паре без икакве контроле