НИМБУСОВ ПОДРУМ

  Збогом, царски граде... Историја је завршена. Нема више ничега. Ми смо лешинари који гракћу над мртвом земљом. Вучић је јуче, 27. фебруара 2023. предао Косово и Метохију. То је коначни биланс његове политике. Кажу, потписаће у марту, вероватно о годишњици почетка агресије НАТО на Србију 1999. Не мора он у крајњој линији ништа да потпише. Бићемо третирани као да је крвљу својом потписао. Ако потпише, бонус може бити да са Куртијем у пару буде кандидован за Нобелову награду за мир. То је понуда која се тешко одбија. Но, одбити њихово обећање да му неће ништа ако пристане, се не одбија. Јуче Маћедонију, данас КиМ, сутра РС, прекосутра Рашку и Прешево, затим Војводину, успут руднике, воду, земљу. На крају ће, кад му преситом и препитом досади, само рећи "Збогом, урадио сам шта сам могао. Ко може боље, ево му га!" Што је најцрње, и за мене лично неподношљиво, што се као држава и народ гасимо без достојанства које иште једна тако велика трагедија, већ то чинимо као протуве и цирк

  Недељко Kуљић: ВОЈВОЂАНСКА КОАЛИЦИЈА "ВОЉНИХ" „Kоалиција вољних“ или дресирана послуга са задатком: продати се окупатору и помоћи у борби за „грађанска права“. Српска права не спадају у људска права. Ни руска, разуме се. Како се лако прелази преко ове кључне теме када је државотворност у питању. Недопустиво је да постоји дилема колико је трагично Српски народ коштало ударање граница у живом националном ткиву. Да постоји мудрости у српском народу, првенствено северне покрајине, па следствено томе и у његовој политичкој елити, најгори атавизам брозовштине - САП Војводина, би одавно нестала са државне мапе. Национални састав Војводине је такав да, уз консолидовану народну свест, у укидању Покрајине не би смело бити већих тешкоћа. Неколико, у чланку поменутих креатура, постоје и не треба их штедети у јавној критици, али они су тек луди дебели пајаци, без подршке у бирачком телу. Чанак је одвратни шестолички мрзитељ Србије удбашког (не)соја, али за њега гласа 1% бирач

  Овако је било... Били ми подмладак, тамо неке 1968... Јесењи кишни дан. Лупа раном зором на врата Раша Поштар, наш тренер. У та доба није било државних телефона, некмоли мобилних. Тренер жури по селу и скупља екипу. Раније нам је речено да нећемо ићи на утакмицу јер нема превоза. У последњи час Раша се снађе, добри људи помогну, и тако нам организују да редовним линијама градског аутобуса одемо у Сремске Карловце на мегдан љутом противнику Стражилову. Ја се на врат - на нос спремам. Виче мајка ниси ваљда луд да по оваквом времену идеш на утакмицу?! Не слушам је. Види и сама, па се повлачи на другу линију одбране...Чекај да једеш нешто...Како ћеш гладан цео дан...Немам времена. Па обуци се топлије... Какви, добро се нисам поломио у журби. Паре нисам понео, којих у осталом у кући није ни било. Скупимо се на станици у последњи час. Из кафане преко пута неки јутарњи абонент добацује злурадо "Што идете добићете десет комада!" Нисмо баш сви на окупу... Мајсторе чекааај! вичемо шо

  Колубарска битка - илустрација  Извор ИНТЕРВЈУ Горан Шушљик поводом серије „Време смрти“: Нити смо били херојски у тим херојским временима, нити смо сада ***** Последњих година засути смо филмовима и серијама о српској историји. Сви ти "пројекти" се чврсто држе булајићевске агенде. Како год окрену причу, Срби испадну нека стока, глупаци и зликовци. Марионете које срљају у смрт за туђе бабе здравље. Све што ваља код нас су комунисти и њихови симпатизери. Добро, и Јевреји. И понеки мали човек, не сви мали људи. Скрнави се историја свом овдашњом уметничком снагом и имагинацијом. Фалсификат је постао филмски правац. Шушљик снима грандиозну серију "Време смрти" по роману Добрице Ћосића. Шушљик, гле чуда, опет промовише "антиратну и хуманистичку причу". Шушљик ће да нам опет пружи топлу причу о малим људима у великој несрећи. Шушљик нам открива да наши стари нису били никакви хероји, него ето, болујемо од митоманије, па их тако приказујемо. Шушљик ће да

АНKЕТА : Реците нам - какав ће бити живот у Новом Саду за пет година? Нови Сад неминовно доживљава РУРБАНИЗАЦИЈУ. Такву судбину доживео је Београд, ударним таласом колонизације 45-48. Пренасељен становништвом из најпасивнијих динарских предела, у једном периоду после рата Престони град је постао подручје са најнижом писменошћу у Југославији. Школовањем у вечерњим школама и пиштољ-дипломама, добили смо новокомпоновану елиту ("нову класу", "четврти сталеж") коју препознајемо по кодним именима "Дедиње" и "Круг двојке". Надаље, Београд је надопуњаван најпоузданијим удбашким, официрским и партијским кадровима. Архетипски пример концентрације кадровика на једном месту је чувени БЛОК 45. Потомцима тада насељених службеника су имали обезбеђени пролаз у елиту. Из Блока 45 су С. Милошевић, А. Вучић, Коракс и многи други. Иста судбина је већ захватила Нови Сад. Новодошли немају ни емпатије ни способности да управљају градом у убрзаном развоју,

    Агресија је географски појам. На Западу и Северу она не обитава, већ само на истоку и југу. Агресија је културна, социјална, економска категорија. Агресију не упражњавају културни, богати, са уређеним државама. Агресија је средње име сиромашних и предкултурних народа. Агресија је питање политичко. Демократије по свом духу не врше агресије. Деспотије су по свом духу агресорске. "Агресију" час видиш час је не видиш, јер је то питање медијско. Агресије и злочина нема док не јаве релевантни Западни медији. И постоје док о томе јављају ти објективни и професионални медији. Терористи и нео-нацисти постоје док се на Западу и Северу не одлучи да то нису терористи и нео-нацисти већ борци за слободу и демократију. За крезаве, пијане, примитивне, функционално неписмене, заостале, простачке, ниже расе са југа и истока, реч "агресија" се просто залепи и кад тенис играју. Јер, у ствари, рекет је сублимација калашњикова, а лоптица је бомба која се шаље да уништи лепе, беле и п

  Манастир Девич, XXI век Данас нама кажу, деци овог века, Да смо недостојни историје наше, Да нас захватила западњачка река, И да нам се душе опасности плаше. Добра земљо моја, лажу! Ко те воли Данас, тај те воли, јер зна да си мати, Јер пре нас ни поља ни кршеви голи, Не могаше ником свесну љубав дати! "На Газиместану" Милан Ракић, Песник, дипломата, четник Војводе Вука, ослободилац Косова, 1912. Коментар на чланак: Албанско-српске бесе Аутори: Александар Р. Милетић , Бељуј Бећај [2] и Срђан Милошевић . ПЕШЧАНИК, 09/02/2023 [1] Цитат: Проблем данашње јавне перцепције је у томе што се тадашња збивања посматрају само кроз ту поремећену диоптрију великих националних наратива; читав универзум свакодневице живота и међуљудских односа у локалним срединама постаје невидљив у великим синтезама које од историје виде само националне међе, карабине, реденике и војну музику. Супротстављајући историјске изворе таквој перцепцији прошлости, ми указујемо на Ракићеве депеше