ФУДБАЛСКА ЧАРЛАМА
Социолози спорта нису могли да дефинишу фудбалску ситуацију у друштву социјалистичкоме. То се звало "неаматеризам". Како да дефинишемо – јадали су се - нешто што знамо шта није, али не знамо шта јесте? Није аматеризам, није полупрофесионализам, није ни професионализам. Цео систем је био постављен на темељима политичке директиве, црним фондовима и локалпатриотизму. Тачно такав фудбал смо однеговали за нашу децу: са све својим социјалистичким темељима, ничијом имовином и групама навијачким које са својим поглавицама и пуковницима по тајној команди прелазе из једног у други најривалскији клуб, дилију зачине и ломе се међу собом, чувајући тако социјални мир класе радничке. На све то пренели смо са Запада фамозни патент „бидовања“. Бидовање је куповина пласмана у виши ранг. То се чини „да се заштите клубови са традицијом“. (sic!) Дакако, наши спортски посленици нису могли да одоле тако нечем модерном. У овдашњој иначици бидовање је сваки спортски напор изврнуло