НИМБУСОВ ПОДРУМ

  Они и ми Не, овај рат не престаје. Пулсира од покоља до лажног затишја, али је увек ту. Неумољиво присутан ма колико се трудили да га не видимо, живог, гладног и жедног. Ни геноцид не престаје од дана када се царствујушчом Виеном заорило  Serbien Muss Sterbien. Геноцид (реч коју користимо јер нема друге и довољно тачне, посебне речи за свеукупно затирање дуже од века)  траје и овога часа, док мучно пишем ове редове. И трајаће док се последњи међу нама не одрекну себе. Док не присиле себе да верују да они пре њих, они што их родише, беху звери а не људи.  Трајаће тај развучени геноцид док последњи Срби добровољно не постану цивилизовани робови манкурти, они робови што губе разум од мучења па постају најверније слуге својим мучитељима, на чији миг ће намах рођено чедо заклати. Ја одбијам да заборавим. Рачунам да нисам једини. Док у свету траје полемика јесмо ли звери или можда ипак по мало људи, предочавам једну причу у три слике о зверима и људима, из времена када је све почело 1914.

Студенти против хашких пресуда, београд 4.12.2012. Има свако право на наду. Тако сам се ја те давне године понадао да још има наде, да вреди веровати, и да је наша нада у младима. У међувремену, свака нада је ишчилила. *** АРХИВА БР. 26. 05-12-12 Забезекнута проеуропска курајбер-елита гледала је данас масовни бунт српске интелектуалне младости против хашке тираније, под којим су стењали учмали градови. Еуро-пандурски креационисти су могли са горчином само да констатују да народ, студенти посебно, нису онаква ресетована титоистичка политичка стока, каквом су мислили да су га (народ) издизајнирали. Горку неверицу заменио је бес. Студенти су им забили прст у зеницу ока, у врховно Светилиште, у Свети Сифилис – Хашки Трибунал. Уследила је другосрбијанска ноћ дугих носева. Кренуо је општи напад западњачких интелектуалних ренџера у најму на здраву памет. Бесомучно пендрекање истине. У последњих неколико сати другосрбијанска псина достигла је свој улт