ВУЧИЋУ, НЕ БРАНИ НАС ВИШЕ!
ВУЧИЋУ, НЕ БРАНИ НАС ВИШЕ! Свима нам је познат осећај кад вас је срамота због других. Мешавина немоћи, беса и очаја. Најрадије би да вас нема, да се у црну земљу закопате или сами излијете бетонске ципеле. Али не можете ништа сем да скрећете поглед, сагнете главу или несвесно чините нервозне присилне радње. И мукло ћутите и ћутите, молећи се у себи да истрајете док срамота не прође. А не пролази нити ће проћи. Они који нас срамоте, наше горко ћутање чини срећнима. Што дуже наш стид због њих траје, они су више опчињени собом, удара им силина у главу, плави осећај доминације и све дубље нас тако усијани и лишени савести вуку у беду. Стид у нама само расте, бескрајно расте, али земља се под нама не отвара. Свакаквих смо ми громада преко грбаче претурили. Курајберских и буразерских, земљачких и шумарских елита, али ову садашњу неизрециву елиту, којој је немогуће тачно име наденути, валај мајци нећемо претрајати. Само нам Владу погледајте: све карађоз до роспије. Да уђу у неки ри...