О ФЕНОМЕНУ ИСТОРИЈСКОГ АУТОРЕВИЗИОНИЗМА
Иван Рибар на заседању Сабора Федералне државе хрватске, 1944. Траје грчевита борба ортодоксних неокомуниста, лефтарда и колоритних антифа против ревизиониста, а у заштити историје. Но пасаран, подли ревизионисти! Како та залупана братија види историјски ревизионизам, цитирамо једног Чувара ватре [1]: ...када је реч о појави историјског ревизионизма или псеудоревизионизма – како га неки аутори називају – на делу није плуралност приступа и тумачења, већ потпуно "ново" читање и писање историје, са мало или нимало уважавања за чињенице које се, једноставно, гурају у страну, прећуткују, бришу, а веома често и конструишу. Најчешће се то догађа по окончању великих и оштрих друштвених сукоба – националног, регионалног и/или глобалног карактера – када победничка страна настоји да направи радикалан и потпун отклон у односу на претходни поредак. Историјски ревизионизам тада постаје снажно манипулативно средство којим се, одстрањивањем или преокретањем "иритантних" ч