ДОБРОВОЉНИ РОБ О ДОБРОВОЉНОМ РОПСТВУ

 

Чему се радују: слободи или ропству?
(Аутор: Zinovii Tolkatchev Auschwitz, 1945)

Професор Огњен Радоњић је на већ легендарном аутошовинистичком порталу  "Пешчаник - ако вам је добро онда ништа" објавио чланак "Добровољно ропство у 10 тачака" који је изазвао значајну позорност замало па интелектуалне и још мало више замало либералне публике. Проф. Радоњић спада у особиту групу интелектуалаца са погрешне стране западног лимеса који себе сматрају за "новог човека" (íbermenš) случајно рођеног у Србији. За такве је, примерице, недавно преминули Дејан Тиаго Станковић "имао ону врсту духа која је овај град чинила живим. Он је био знак наше виталности. Упркос оловним временима", те су се "тетурали улицама када је до њих стигла вест о смрти Тиаговој". ДТС је, без сумње, био фигура половичног духа, недовршени Хрват, а шта се подразумева под "нашом виталношћу" не знамо. Моја виталност, каква је да је, ту не спада. У осталом, цитирано малограђанско патетисање и пресеравање (чуј: "посртали улицом кад су чули..."!?... Ма јесу, до друге кафане ил какве трибине), довољно је приказање о каквим је лицимурима и провинцијалним позерима реч. Ништа или врло мало такви умеју из своје главе да саставе. Књижевне и сличне награде добијају зато што су градске фаце са главног тока, обавезно загледани на Запад, понекад на Север, а исток и југ за њих једва да постоје, ако постоје. Што јужније, то тужније! Јел тако? Тако је! Једна награда САНУ за господина!

Тако је ствар и са урадком велецењеног íbermenšа овдашњег г. Радоњића. Ту је он помешао нашу туробну свакодневицу под Онај и свој понос што је изабран међу 40 величанствених (интелектуалаца) íbermenš TV nova, те своје драматично разочарање што је у то крем д ла крем друштво прошверцована напредњачка јуришница Зорана Михајловић. Међутим, вероватно и сам свестан да рециклира општа места теорије банана-држава, а неспреман да лоцира ко је ту консиљере, падре и годфатер, те да би добио на филозофској тежини, убацио је у  своје штиво „Расправу о добровољном ропству“ из 1550, Етјен де Ла Боеси.

Добровољно ропство је међутим разуђено питање. Робови манкурти су највернији робови. Али, они нису добровољно постали робови, већ их је господар најпре, чим их је ослободио од слободе, изложио најстрашнијим мукама док није уништио све људско у њима. Или су били мртви.

 

Тако је и Тито владао.

 

Нико није постао добровољно његов добровољни роб, већ су Титови "инжењери душа" ломили све људско у народу. Ко се није дао сломити био је сатрвен или је морао бежати ван, далеко колико га ноге носе. Или је морао да се сасвим притаји као унутрашњи емигрант, што је мало коме успевало. На крају, створена је бесловесна биолошка маса која је са усхићењем реаговала на свињску полутку. Такви су му и данас, четрдесет година касније, верни и тако, у слепој покорности одавно мртвом Брозу, дресирају, кувају мозак, сопственом породу. Ти несретници не знају, нити су способни да знају за друго.

 

Радоњић несвесно показује своју манкуртску свест. Он пише да је Онај самодржац. Онај то свакако јесте. Његов режим има све кључне одлике банана-(аустро)фашизма. Али, и он сам је роб. Његов однос према Меркеловој је типично манкуртски. Он и практично сви његови у режимском апарату, све до Порфирија, су пород најоданијих Брозових робова, и даље, робови, али у најдоследнијем смислу робови, Фрање Јосифа. Аутор међутим насилно у "наратив" о добровољном ропству трпа Русе, који имају мањи утицај у Србији од обавештајних служби Хрватске или Црне Горе, на пример. Не саставља владу Србије Путин, већ амерички амбасадор. И то се види. То је толико очигледно да је срамота на било који начин релативизовати то Западно сизеренство над овдашњим режимом.

 

Коначно, Монтенегро је ван домашаја Русије па је механизам владања Мила Ђ. и његове контрабанде по истом пројекту као и ово чудо које трпимо у Србији.

 

Аутор страсно релативизује злодела окрутних сизерена Србије, јер обожава управо те сизерене, своје господаре, и клања им се као бозима. Не би био београдски íbermenš да је друкчији.

Ако се неко не слаже, нека објасни бар ово: којом промишљу, сорзецањем, је Томислав Жигманов, класични хрватски шовиниста и отворени негатор права Буњеваца и Шокаца, никакав "напредњачки јуришник", постао министар за људска и мањинска права(???!!!). Где, у којој вукојебини или у којој другој банана-држави је још тако нешто могуће? Ко је такву креатуру зломисли могао да дигне изнад свег народа, да тај и такав држи батину за покоравање људи, батину звану "људска права"?

 

Огњену Радоњићу је превише Онај (Вучића), а мало му Хила и Жигманова. Да су му девину кожуру лепили на обријану главу, не би тако добар роб испао.

 

На фотографији: Креатори србијанске владе:

Амбасадор Хил, премијер Брнабић и будући министар Жигманов
решавају судбину Србије