НИМБУСОВ ПОДРУМ

„Футбал је искварио сиротињу. “ Некада су излазећи из школе са предавања гимназисти расправљали о великанима нашег друштвеног и политичког живота. Дивили се песничком генију једног Ђуре Јакшића, одушевљавали се критичким стилом једног Светозара Марковића, заносили се есејима једног Јована Скерлића... А данас, фаворити омладине постали су неки Глазер, неки Моша, неки Хибер, Пеза...   Ни стоти део омладине,која попут јата полеглих црних врана прекрили футбалска игралишта. па чак и плотове око њих,не видеше наше очи ни у једној читаоници. —  Горски Из старе штампе  —  о футбалу и мало око њега Светско фудбалско првенство у Америци и пратећим земљама управо је окончано, остављају нас забезекнутма пред моћном хипер-профитерском немани у коју је претворен спорт који је некад био тек "најважнија споредна ствар". Не тако даво, тек неких сто година уназад, мислећи људи су у футбалу видели неман која пре свега отима душе наше деце. Преносимо један такав напис, па процени...

У току је Светско првенство на америчком континенту. Овај спектакл, због кога се десетине милиона жена бесно трће испред телевизора и постављају отворено глупа питања мужу на каучу, доживео је тоталну доларску ентропију. Принудна хидратација фудбалера по четвртинама утакмице, е да би се пустиле конзумерне рекламе за модерне кметове је, по мом мњењу и мишљењу неколико милиона гледалаца на трибинама, силовање фудбала у здрав мозак. Срозавање фудбала на ниво обичног америчког медиокритета зараслог у фотељу. Не би међутим фудбал био то што јесте да није управо филозофска супротност од глупавог америчког штапомлата олити бејзбола (за који су неки поносни српски патриоти тврдили да га је у Америку донео Михајло Пупин са идворских пашњака, а та игра чобанчића се звала „Шоре“ и играла се „палијом“ или „бечијом“ и „лоптом на бегање“. Срећом није. Сами су се досетили.) Фудбал се од свих других спортова разликовао по томе што је био природан. Судија са сатом и пиштаљком, помоћни са заставицом ...

  Док трају борбе фудбалских титана Архива Бр. 34.  Први пут објављено:   12. јули 2014. Српски културни клуб У току су завршне утакмице Светског првенства у фудбалу у Бразилу. Уз помоћ моћних напредних технологија репортер нас у „реалном времену“ обавештава да је већ трећи пут Аргентинац Ди Марија истрчао своју деоницу у акцији брзином од скоро 32 километара на час. Да бисте разумели, ни Усаин Болт, у копачкама и на трави, везан за реаговање на промену ситуације коју интелектом мора да схвати и антиципира њен развој, а не реакцијом на глупи пуцањ ћорком из пиштоља, не би могао да постигне толику брзину. Није ово „најстрашније“ што се проблематике брзине у фудбалу тиче. Неки фудбалери могу у идеалним условима да развију брзину преко 35 км на сат [1]. Реалност је да у Србији данас нема атлетичара-спринтера који на тартану у шпринтерицама може приближно ономе што могу најбољи фудбалери света у копачкама по трави. Да би се одбранило ригидно схватање фудбала у нас, ...

  Онтолошка структура српског пораза (не као догађај, већ као облик постојања) Било је довољно месец дана да српска фудбалска мајка свих бламажа — утакмица против Енглеске (0:5) — потоне у маглуштину наше Пустаре. Оно што смо видели на терену, око терена, на трибинама, одисало је трулежи. Сукоби међу сопственим навијачима (једни у шареним мајицама, други костимирани у црно), у извештају ББС документованом са фотографијама само су додатно осветлили дубину распада. Па, шта забога није у реду, запитаће се неко? Како било ко може да помисли да "нешто није у реду"? Не. Све је у реду, логично и последично. Како смо наместили друштво и физичку културу, тако она (Ф.К.) ради.   Спорт у целини, не само фудбал, мора да пропада. - Деце је све мање. - Физичке способности —   у паду. - Здравље им је крхко. - Физичко васпитање у школама — никакво. - Клубови — квази-професионалне комуне. - Спортски посленици —Чаруге. - Родитељи — агенти у покушају. - Тренери — фудбалски кастрати. -...