СРБИЈА ПОД АУСТРОФАШИЗМОМ (2) "РАТ СВИЊА"

СРБИЈА ПОД АУСТРОФАШИЗМОМ (2)

"РАТ СВИЊА"

По Србију су ствари кренуле и најбоље и најгоре након Мајског преврата 1903. године. Европа је била "згрожена" српским дивљаштвом. О да, иста она Европа која је огрезла у злочину.

Реагујући на атентат Русија и Аустроугарска су изразиле најоштрији протест због „мучког убиства“. Велика Британија и Холандија су повукле своје амбасадоре из Србије, правоснажно замрзавајући дипломатске односе, и увеле санкције Србији које су укинуте тек 1905., након што је завршено суђење атентаторима који су углавном кажњени превременим пензионисањем, уз одговарајуће премије, док неки никада нису кажњени за свој злочин. Упркос санкцијама 1904. године у Лондону су на аукцији били лични предмети краља Александра и краљице Драге, као што су свечана униформа краља, венчаница и дијадема краљице. Светска штампа је углавном са грожењем пренела вест о Мајском преврату. Британска штампа („Гардијан“) писала је да су оваквим понашањем Срби „показали да су гори од Арнаута“. Ни остали углавном нису имали речи хвале за подухват српских официра.

Србија је годину своје независности (1878) дочекала у бедном стању. Целокупну индустрију сачињавали су: војна фабрика, две пиваре, две стругаре, барутана, циглана, радионица бомбона, 14 парних млинова и неколико радионица сапуна, коже и текстила. Железница није постојала, а путеви су били лоши и тешко проходни. Огромну већину становништва сачињавали су сељаци (88%), који су били неписмени (90%) и располагали са малим комадима земље (73% поседа било је мање од 5 ха).

Берлински уговор је везао Србију за економске интересе Аустро-угарске. Њен правац развоја кретао се пругом Оријент експреса од Беча према Цариграду.

Сточарски и ратарски производи чинили су највећи део нашег извоза, при чему је готово сва роба (86 одсто) извожена само у једну земљу – Аустроугарску.

Једино увозом могле су бити задовољене потребе домаћег становништва за индустријском робом. Тај увоз је, опет био искључиво у корист суседне монархије.

У првим данима јануара, 1906. године, у Бечу су вођени важни преговори. Србија је очајнички настојала да обезбеди какву такву узајамност у трговинским односима са Аустро-угарском. Моћна царевина није хтела да чује за компромис. Став да српски робни вишкови имају само један пут, у Аустроугарску, био је непоколебљив.

Када су најзад све карте бачене на астал, 12. јануара, није се више имало куд. Преговори су прекинути. Сва српска роба (стока и пољопривредни производи) остала је без купца. Земља се затекла потпуно сама на ледини европског тржишта, бачена на колена у рату какав никада до тада није водила нити је на њега рачунала.

На сву срећу, прави човек затекао се на правом месту. Лаза Пачу, министар финансија.

Цинцар, српски патриота и националиста. Био је отпоран на корупцију а веома шкрт. Ни краљу, ни попу ни министрима није давао динар један више од онога што је буџетом било предвиђено. Тако је ушао у легенду.

Под којим околностима је Пачу ступио на дужност? Е ту треба да се вратимо корак назад, нешто пре царинског рата.

Србија је под крај 19 века практично банкротирала због бројних зајмова које је узимала широм света.

Његов први потез је био да заведе невероватних 40 одсто повећа порезе. Колико је био шкрти чувар државних пара, толико је био немилосрдан порески извршитељ. Та комбинација омогућила је полет. Своје мере је објашњавао вазда ванредним околностима и празном касом.

А онда је царински или свињски рат (свиње су чиниле важан део српског извоза) запретио да све то сруши. Блокада је била као смртна пресуда за једини адут који је Србија имала, пољопривреду.

Драматичан обрт изазвао је скок адреналина. Историчари бележе једну огромну мобилизацију енергије усмерене у правцу извоза. Извозити или умрети, била је доктрина владе чију је економију уређивао Пачу а коју је у то доба водио Никола Пашић.

Царински рат је трајало од 1906. до 1911. године. Српска пољопривреда је за длаку избегла пропаст и платила високу цену целокупне економске еманципације. (то ваљда увек иде уз високу цену). Коначно, пронађен је пут до нових тржишта. Из блокаде, Србија је изашла ојачана.

 

 

Међутим, усред царинског рата или "рата свиња", Аустругаска је, као доказ оличења поштовања закона, погазила све међународне уговоре и обавезе и анектирала, тј. силом припојила српску Босну и Херцеговину с којом није имала никакве везе, сем што јој је била на путу ширења. На овај потез ординарне бахатости, најмоћније европске силе - Русија, Велика Британија и Француска, реаговале су класичним подвијањем репа.

На супрот њима, ојачана и охрабрена Краљевина Србија, кренула је у подухват националног спајања, незабележеног у историји малих народа. Док су велики трабуњали играјући своје припите дипломатске менуете, Србија је затворила пролазе Аустроугаској. Постоје примери да велики одлуче да направе државу неко малом народу, да их служи, али да мали народ упркос свима оствари државу, пандана нема.

Још једном, ваља погледати од чега је Србија кренула у национално уједињавање.

А, то се не прашта. Моћна монархија је одлучила да убије Србина.