НИМБУСОВ ПОДРУМ

  Сувише млад за тако велико и тако болно искуство. Са непуних деветнаест година Александар Јоцић пред читаоца износи своју исповест, сведочанство о чуду опстанка, али и о борби која тек почиње онда када се у болничкој соби отворе очи. Његова књига Између бола и наде је аутобиографско дело, али и много више од тога: то је белешка о људској издржљивости, о љубави родитеља, пожртвованости медицинског особља и о стрпљењу које траје годинама. И опет, више од тога — о дубљем разумевању живота. Са четрнаест година Александар је доживео несрећу која га је ставила пред границу живота и смрти. Лекари су говорили да је исход готово немогућ  —  „један у милион“. Он је био тај један. Мали дечак, склупчан у срцу таме — умотан у бол као у повесмо. Тако је почело. Слушао је гласове око себе, али није могао да говори, ни да се помери. У тим данима, када је једина граница између њега и неба био прашњави плафон болничке собе и пригушено плавичасто светло неонке, родила се од...