МЛАДОСТ, ЛУДОСТ, ФУДБАЛ, ПОТОП, БУРЕК
Овако је било... Били ми подмладак, тамо неке 1968... Јесењи кишни дан. Лупа раном зором на врата Раша Поштар, наш тренер. У та доба није било државних телефона, некмоли мобилних. Тренер жури по селу и скупља екипу. Раније нам је речено да нећемо ићи на утакмицу јер нема превоза. У последњи час Раша се снађе, добри људи помогну, и тако нам организују да редовним линијама градског аутобуса одемо у Сремске Карловце на мегдан љутом противнику Стражилову. Ја се на врат - на нос спремам. Виче мајка ниси ваљда луд да по оваквом времену идеш на утакмицу?! Не слушам је. Види и сама, па се повлачи на другу линију одбране...Чекај да једеш нешто...Како ћеш гладан цео дан...Немам времена. Па обуци се топлије... Какви, добро се нисам поломио у журби. Паре нисам понео, којих у осталом у кући није ни било. Скупимо се на станици у последњи час. Из кафане преко пута неки јутарњи абонент добацује злурадо "Што идете добићете десет комада!" Нисмо баш сви на окупу... Мајсторе чекааај! вичемо шо