О ГЕНЕРАЦИЈИ ЊИХОВИХ РОДИТЕЉА

Читава та генерација, мојих родитеља и њихових пријатеља, остала ми је у сећању по својој ароганцији и свом цинизму. То су били људи средње класе, који су радили за плату послове за које су били мање-више квалификовани, били су то типични малограђани, провинцијалци, са страсном мржњом према култури, добро описаној још код Чехова.

Да их је неко питао, каква је култура коју су представљали, чиме се то поносе, на чему се заснива њихова изузетност, они не би знали да одговоре, тачније, одговорили би загонетним смешкањем, ћутањем, својим цинизмом који сам већ поменуо. Ја мислим да је њихов цинизам био еманација немоћи, у првом реду мисаоне, њихове недовољности, управо недостатка духа. С малим изузецима, никад нисам видео да они нешто озбиљно читају. Да си их питао, зашто, рекли би, нестрпљиво, да немају времена, не стижу и тако даље, али код куће они никада ништа нису радили; додатне послове нису имали, није то онда било у моди; хоби је међу њима био редак, нису ишли на пецање, као мој деда по мајци и његова много старија генерација – не, они се, осим оних осам сати на послу нису ни за шта интересовали нити су се чиме бавили. Не знам тачно ни шта су, заправо волели. Свему су се подсмевали, све критиковали, ништа им није било добро, ништа како треба, они као да су се својски трудили да оставе утисак дубоко разочараних људи којима беше веома стало да ставе до знања како живе у поретку који нису желели и друштву какво нису замишљали ни хтели, као да су на силу  убачени ту где им није било добро и угодно. Како је то било могуће? Зар нису могли нешто да ураде за себе? Нешто да промене? Могли су да се теше алкохолом, да зидају викендице, да играју шаха. Додуше, неки су то и радили, али моји родитељи и људи из њиховог круга нису. Мени никада није било јасно шта су волели, шта су хтели, шта желели, они то никада нису отворено и јасно говорили, они су били много речитији када је требало објаснити шта неће и не воле, шта није добро. Ако бих ја инсистирао на објашњењу, на свој детињи начин, они су се цинички смешкали, (било је у томе и претње, па сам избегавао  да питам, боље да не чачкам мечку), али не могу да верујем да је страх био главни и једини разлог што нису хтели да говоре о својим незадовољствима, како би требало, шта су они очекивали а шта се у ствари десило, зашто је дошло до тога, ко их је изневерио, зашто су то допустили, може ли се то поправити, шта очекују у будућности… Као да им је недостајало речи, или правих, јасних идеја. Њихова мисао била је немоћна и недовршена, неартикулисана, речник оскудан, они су се служили више отегнутим узвицима него аргументима, колутали су очима и правили киселе гримасе, употребљавали неке народне узречице које би се од њих понајмање могле очекивати јер су звучале веома застарело и превазиђено, али праве мисли ту није било. И више од тога: ако би неко, као Ујак, на пример, у њиховом друштву почео да говори књишки, користећи аргументе, разлоге, цитате, чињенице, интерпретацију тих чињеница, укратко појмове, тек тада би постали цинични и буквално се изобличили од оног глупог смешкања и церења и мајмунисања, које ми је остало у успомени као нешто најодвратније и најнемоћније што се замислити може и што нећу заборавити ни разумети док сам жив. Ти људи једноставно нису имали речник. Осим тога, били су кукавице, али без обзира на све, ја сам их волео, можда више него они мене. Ни оно што им је било јасно, и где су вероватно били у праву они нису умели да изразе како треба, и на један пристојан начин који би био разумљив за околину. Они су све остављали у наговештајима, намигивањем су давали саговорнику неке знаке да знају много више али из неког разлога неће да кажу, као да се нешто подразумевало али га не треба рећи. У ствари, шта год да је, они то нису умели да изразе. Већ тада је био очигледан известан комуникацијски проблем – наравно да ја тада нисам знао да је о томе реч – који ће се временом тек продубљивати, тако да су ти људи у старости, премда школованији од својих родитеља – генерације мојих деда и баба –  завршили у тужном менталном расулу и  потпуној пометености  и слуђености  због онога  што се збивало у једном свету главачке окренутом, у ковитлацу збивања деведесетих која су их изненадила и затекла, пренеразила и преплашила – збивања  којима не беху дорасли, а која су се могла предвидети (у свему осим у својој бруталности) и којој су они, својевремено, дали и свој допринос. Чудни, несрећни људи! Можда пре свега, несрећни. Стално су истицали некакав свој понос, некакво достојанство које се није заснивало ни на чему реалном, често ни конкретном, и својом наводном упорношћу да никада не одустану од тог свог замишљеног достојанства објашњавали су своју материјалну пропаст, несналажење, збуњеност, слуђеност и раздешеност. Било је то тако провидно. Али, нико их никада не би могао убедити. Они су патили од недостатка духа. Онако сиви, досадни, мутистични, цинични, нису смели да се отворено подсмевају духу и његовој разиграности, али су у својој злоћи смишљали и довели до перфекције много разних начина да се подсмехну његовим манифестацијама и изливима, свим његовим појавним облицима, свему што је имало жиг духа и његову свежину, сочност и једрину. За људе од интелекта  говорили су да су будале; понекад би ућутали једино ако би „будала“ зарадила велике паре или се нашла на некој високој функцији, у култури, или чак политици. Били су ти циници и лукави и препредени, на свој начин, али јадни у сваком случају. Своју инфериорност, ограниченост, недовољност у свему, и неспособност, свој страх и спутаност и везаност објашњавали су оним поменутим, хипотетичким личним достојанством и постулатима некаквог њиховог, такође замишљеног и измишљеног морала. Волели су поштовање, то добро памтим. Они своје родитеље, међутим, нису поштовали, чак су им се подсмевали. Сматрали су да су они,  такви какви су били, успаљени скојевци,  светиња, и да је свет од њих почео. Између осталог и зато код нас у кући није било неке усмене породичне традиције; оно мало прича што се могло чути, биле су све саме трице и глупости, понека узречица коју је неки јадни предак често изговарао, или нека породична анегдота, али неког озбиљнијег става према животу, свету, људима, није било.

...Осим што смо робови својих страсти и заблуда, рекао је Ујак, ми највише робујемо свом  страху, не више за своју гузицу, како би рекао твој отац мислећи на голи живот (њему је гузица метафора живота), него том осећању. Не схватамо да се не морамо плашити и да можемо постати слободни оног трена када одлучимо да то будемо. Али ми већ толико дуго пужемо пред горим од себе, толико смо на то навикли, да и не знамо како да будемо слободни, потрошили смо, да тако кажем неке залихе слободе, ако тако нешто постоји и ако се може потрошити, заборавили смо како изгледа слобода, у чему се она састоји, не умемо ни да мислимо о њој на прави начин. Један мој пријатељ, песник, рекао је да се наша слобода убуђала од неупотребе, додао је Ујак. 

...Он /твој отац - напомена ЂИ/ нема језик којим би изразио како своје мисли, тако ни своје страхове, и  стрепње, бриге, разочарања. И онда бежи у арогантну простоту – – не узми ми за зло што ти ово кажем –  и дозвољава себи да пред тобом и дедом и мамом користи и речи које иначе не би смео да изговори, и он то врло добро зна, али та оскудност речника, та својеврсна навика на нискост и поједностављивање иначе врло сложених ствари постала је  његово биће, део њега, и он друкчије не уме и не  може.

*****

Александар Несторовић: Чаробни додир шездесетих – 9 део

Извор: Српски културни клуб