НИМБУСОВ ПОДРУМ

  Србоцид  „ Они нису идеалисти, нити историјски материјалисти, већ волунтаристи, утописти и манијаци, који са научним социјализмом имају исто толико заједничког колико неписмени са азбуком“. - Милица Ђурић Топаловић : „ Социјалистичка џунгла“, 1966. „ Тога дана, разумјеш ти мене, приведе се онај ко треба да се стреља до траншеје и скине се нешто са њега, то се нормално користило после за наше. Практично је било стрељање, разумеш ти мене, у потиљак из пиштоља. Приведено је, разумјеш, тој траншеји од једно четри стотине, пет стотина, мање није. Мени није успео нико да побјегне. Ја сам извршавао свјесно свој задатак.[...] Kад је рат завршен дошао сам у Ниш, дође вече, око поноћи, када сам задатке обично извршавао, некога да убијем зликовца, а сада нема никог, рат је престао. Изађем на улицу, лутам, немам кога да убијем. Она психоза не да ми мирно да спавам.“ - Сведочење "У камеру" једног остарелог партизана Отправник послова америчке амбасаде Харолд Шанц, посматрајући...

  Енциклопедија Југославије  – Крлежин главни злочиначки пројекат Агитпроп титоизма и самоуправног социјализма била је редакција Југословенске енциклопедије, од 1950. под Крлежином апсолутном владавином. Крлежа, са четири разреда гимназије и кадетском школом као једином квалификацијом, наследио је Ђиласов агитпроп – али са научним ауторитетом и далеко већом ефикасношћу. Према њему самом из 1952, Енциклопедија [1] је требала бити „компас за духовну навигацију“, да човек ношен револуционарним ритмом не лута по архипелазима романтичних илузија, већ да гради социјалистичку свест на „обогаћеном памћењу своје властите хисторије“. Тежиште је, дакле, било на том „обогаћеном“ – односно прекројеном – памћењу.  Крлежа је добио carte blanche да по франковачко-комунистичком калупу напише нову историју Југославије. Неуротични, кукавични пургер користио је цензорско право грохотно, са насладом и пакошћу. Преко Лексикографског завода и Енциклопедије извршено је систематско и...

  Јоја Зивлак чита домаћи задатак О бршљанима који су закоровили српски песнички простор.   Јован Зивлак је важан је зато што је неважан. А заступљен.  Као безнадан истраживач српске књижевно-политичке историје, фасциниран сам како се удвориштво провлачи кроз векове, претварајући песнике измећаре. Лутајући по беспућу наше интелектуалне збиље, некидан се саплетох о једног типичног у шипражју удворичком  — Јована Зивлака — песника чија каријера савршено илуструје прелаз од ревносног хвалоспеваца режима до каснијег "критичара" истог. Материјал нудим сиров, базиран на цитатима других аутора, и служи као огледало за механизме који су обликовали југословенску књижевност. У наставку, кроз прозни наратив, истражујемо његов рад, са додатим сликама за визуелну илустрацију. „У контексту новије српске поезије име Јована Зивлака највише се веже за тзв. групу постмодерног метафизичког естетизма. То, међутим, не даје јасну представу о Зивлаковој поетици...