За ким је звоно звонило године 1946?
[Видеће се да дивља краткоумност коју означујемо саркастичним неологизмом "ћаци" није тако нова како се приказује. Њу, дивљу краткоумност, чини модерном само капуљача до носа и маска од носа. Не потиче она чак ни из "деведесетих", како нас уверавају лефтарди кореновићи. Не, много је старија та зверолика појава. Борислав Пекић, и не знајући, лоцира њен изрод у првим данима фебруара 1946 године, а изродилиште јој беше Трећа београдска гимназија. Ток изрода преноси нам лично Борислав Пекић, један од четрдесетдвојице ђака које је су ондашњи ћаци прве пропустили кроз "топлог зеца".
Коначно, није питање што се изродило; и другде се у та доба израђало. Питање је, од чега је се та Serbiae domestica bestia rubra - наша домаћа црвена бештија, састоји? Од чега је забога сачињена? О каквих зала и погани, од чије све крви и костију, направљена је, да се џилита тако живахна и мудата, док јој је вражје сестриње по Европи давно поцркало?]
Гост аутор: Борислав Пекић
За ким је звоно звонило године 1946
„И ко се не нађе написан у књизи живота, бачен би у језеро огњено."
(Откровење, гл. 20, 15)
„Ниједан човек није Острво, ... смрт ма кога човека смањује мене, јер ја сам обухваћен Човечанством; и стога никада не питај за ким звоно звони; оно звони за тобом."
(John Done)
Раним фебруарским поподневом спуштала се ноћ. Његошевом улицом, од Цветног трга, вејали су бели патуљасти духови снега и успављивали. Успављивала ме је аналитичка хемија. Бесконачна, тужна колона симбола, робова у синџиру једначине, споро је тапкала према неком за мени ирелевантном закључку. Образовала је нешто што ме се није тицало, обавезивало материју на значење процеса, због којих сам можда и ја био жив а не мртав, али који су се, уколико се мене тицало, слободно могли одвијати на Алдебарану.
Био је последњи час, слобода на видику, данас ме нико ништа није питао, епика мојих незнања остала је неоткривена, боље речено, није још једну потврду добила. М. Ф. је седео поред мене и хватао белешке за обојицу (изгледа да је у формулама била заточена једна породица, јер су се нека слова, као СН, стално понављала), све је уопште било савршено. Савршене су биле и перспективе. За вече је био уговорен код М. С. jazz-session са позајмљеним плочама из Америчке читаонице, сутра нећу бити у школи него на матинеу у граду да видим филм који није руски, а онда је долазила недеља у којој би се могао разболети и тако свих идућих седам дана живети, (Не бих волео да се стекне утисак како смо ми били банда фанатика која је све време проводила шуњајући се унаоколо и пакостећи режиму. Највећи део времена, у ствари, проводили смо забављајући се. Политика је била тек узгредна забава. У о томе је и била разлика између нас и скојеваца и активиста. За њих, већину, политика је била — једина, јер су се све остале тада сматрале декадентним.)
Да ме сад, последњег часа, кад је све изгледало готово, пита нешто професор хемије и разредни старешина V6 разреда III мушке гимназије, „тетка Ема", госпођа Ема Струнђелић, ни у мори (њеној) није у обзир долазило. Никад ме ништа није питала. Није смела. Није то био страх од мене него од мог незнања које би и јачим педагошким природама могло огадити најплеменитији од свих позива (што се те 1946. састојало у томе да се гомила расејаних, безобразних, распуштених шеснаестотодишњих мамлаза научи гомили некорисних ствари). Била је, у ствари, срећна што ме је у клупи уопште затекла, а поготово да, поред те моје жртве, не читам, као обично, неки роман.
Данас сам био посетио школу, и то је од мене било довољно; није се могло тражити још и да, при том, нешто научим.
Ја и М. Ф. смо седели у последњој клупи до прозора, окренути Његошевој улици, Било је то најбоље место у разреду. Иза вас нико није седео и из досаде вам ударао чврге. Преглед улице био је изврстан. Преко пута је, изнад радњи, становала зрела жена, без предрасуда. Позоришним догледом могло се о њој и више дознати. И уопште, У тој су се клупи могле радити праве ствари. Оно што је професор за катедром од вас видео био је безазлени чуперак косе. За њега, вероватно, премало. За мене и сувише. МФ. није овде седео по природи ствари. По тој природи његово је место било у првим клупама. Али тамо су седели искључиво комунисти, са пар штребера чије су руке увек биле у ваздуху. (Руке комуниста нису. Сем једног јединог изузетка, они савршено ништа нису знали. Ја сам бар о по нечему нешто знао. Они ни о чему ништа. То није била мода, као код нас. То је био, са једне стране, недостатак породичних темеља, са друге последица врло рђавих услова у којима су живели) А М.Ф. је био наш човек и није био штребер, иако је све знао што се 1946, у зиму, на свету могло знати. Поред тота, био је са мном из лојалности. Договорено је било са мојим родитељима да и ја завршим гимназију. У више је наврата, на интервенцију Скоја, покушан присилан размештај У седењу. Избор по сродности требао је да буде замењен избором по антагонизму. Сваког појединачно требало је, најпре, раздвојити од онога са којим је изабрао да седи, а потом и те нове парове дијагонално удаљити један од другог. Прва је потешкоћа била у томе што је нас било много више него њих, па се размештај најзад увек сводио на нас неколико најистакнутијих, и никад дуго није трајао. Од активиста коме је одређено да поред мене седи врло је брзо пожелео да се врати на старо место, да седи са неким са којим за време часа бар може разговарати. |
Из пeрспективе 1986. вратити се пуних четрдесет година унатраг, у годину 1946, и оживети давни догађај, сахрањен касније под много тежим, а при томе бити што непристраснији, што историчнији, разматрати револуционарну свињарију која је над нама изведена у контексту револуционарног, црвеног времена а не црвених масница на мојим контрареволуционарним леђима, прилично је незахвалан посао и ја не гарантујем да ће бити обављен као што би га обавио неко без тих масница, без те успомене, стотину година од данас.
У сваком случају, тешко је рећи јесам ли, пренувши се, осетио напетост у разреду — а у читавој школи тишину — сасвим изван жамора општег ћаскања које је владало на тетка Еминим часовима, или је то накнадна рационализација, попуњавање иначе празног времена испред неког земљотреса његовим наговештајима. У том тренутку зазвонило је школско звоно. У истом, пре но што је настао општи грабеж ствари и стрмоглављивање према вратима, устао је неко из Омладине, не знам више ко, и објавио да се у гимнастичкој сали на другом, нашем спрату, одржава конференција за све обавезна, наглашавајући да није реч о збору Народне омладине, што би нас неколицину лишило задовољства да јој присуствујемо, него — ученика, Више је пута поновио „ученика“. За неког ко је школске другове делио на људе и реакционаре, то је већ било доста.
Наравно, да за већину није то чинило никакву разлику, да нам ни на памет није падало да присуствујемо ичему осим најбржем могућем „брисању“ из зграде. Знали смо да је главни, предњи улаз чуван — у таквим је наопаким приликама увек био — али да се на задњи може рачунати, јер га је обично бранио фамулус, добар, наш човек. У крајњем случају остајали су прозори у учионицама приземља.
Неколицина нас се тамо и упутила, игноришући упозорења Народне омладине, чак и веома неубедљиве покушаје да нас зауставе у антиципацији наше очигледне намере да, по сваку цену, свој мозак сачувамо. Али на излазу у поплочано двориште, чија је средишна тачка била ниска зграда нужника, гимназијског салона у коме се пушило, политизирало, а понекад бавило и дограђивањем великог мурала, није стајао наш човек. Стајала су двојица непознатих младића, који су подједнако уверљиво могли бити провинцијски супленти и полицијски агенти, Протестовање није помогло. Претња: упишавања у панталоне није остављала утисак. (То ни у затвору никад није палило, Прво сте се морали стварно у панталоне упишати, па су вас тек онда у нужник пуштали.). Одлучено је да се парашитира [1] са прозора приземља. Идеја је, изгледа, била општа. Трећа мушка је важила за „најназаднију, најреакционарнију” гимназију у Београду, што је избезумљивало једну моју рођаку, чији је син, народни херој, пре рата био њен ученик, а забављало мог оца који је, такође, њу завршио, са бомбама о појасу и комитском брадом после оног рата, зна се како. У том смислу није неприродно да се управо она изабере за пробу нечег што је могло постати и општом праксом. Са свих страна су стизале вести да су сви прозори приземних учионица замандаљени и запоседнути младим непознатим људима, који су, поврх свега, били још и мишићави.
Тако се нешто никад раније није догодило. Блиндирање гимназије је било крајње необично, премда не и забрињавајуће, што је показало да, иако смо себе сматрали политички зрелим и образованим, иако смо мислили да познајемо. све рђаве стране комунизма, ипак нисмо схватали његову природу и зашта су све способни, на шта су спремни били наши школски другови.
Пронела се вест да је у посети гимназији неки високи фактор који ће покушати масовно: прање мозгова. Патку је смислио Ској да нас спречи у било каквој противакцији, Изговор је имао сабласну конотацију пешкира и сапуна пред вратима гасне коморе. Претпоставајући да то може бити чак и забавно — јер смех и поруга били су тада наше најмоћније оружје — најзад смо кренули у салу. Ништа друго и нисмо могли. Професори, само они за које смо сумњали да су чланови партије, ишли су ходницима и морам рећи доста невољно утеривали збуњене ученике у велику просторију на другом спрату. Пре десетак година, тадашњи уредник „Слова љубве“, где сам често свраћао, Раде Војводић одвео је мене и Миодрага Булатовића, не говорећи где нас води, управо у ту салу. Имао је разговор о песништву. Булатовић и ја смо такође позвани нешто да кажемо. У једном тренутку сам хтео деци да испричам шта се овде, где они о песништву говоре, говорило и радило једног зимског поподнева пре четрдесет година. Одустао сам. Ко би ме разумео?
Била је препуна као џиновски фургон у коме се осуђеници пребацују из логора у логор, и тог је дана управо такву функцију и имала. Сви су прозори били широм отворени и на њиховим пречагама седели су дечаци из нижих разреда. Моја се група, захваљујући мом сталном будном инстинкту прогоњеног, нашла сасвим натраг, са зидом за леђима. Ту нас нико није могао газити по ципелама, а и већина речи с говорнице срећно је могла бити избегнута. На уздигнутој трибини била је група омладинских вођа, који ће, сви до једног, завршити на Голом отоку, кад и ми у Митровици. У левом ћошку стисла се мала група професора, партијаца, на челу са директором гимназије Марком Врањешевићем, напредним песником, који ће такође упознати Голи оток. Нису изгледали весело. Као да беху забринути. Ни то нас није забрињавало. Професори, који су 1946. са нама имали посла, нису могли да имају изглед уживаоца живота. Међу онима на подијуму, већина је била у расходованим капутима британске војске или кратким, америчким зеленим капутићима, добијеним од Унре, које је, упркос вицу, било готово исто толико колико и Озне. (Звали смо их зелембаћима или „зеленим кадром“. У ствари, младићи су били сиротиња, нису имали шта друго да обуку, али ни ми воље за икакве сентименталности.)
Конференцију је отворио извесни М. (Миловић је, касније, осуђен за проневеру на 15 година, Добио је колико и ја. После затвора је виђен са црним полуцилиндром на глави. На западу би то значило да је ископао своје паре. Код нас је значило да је полудео.) — члан Секретаријата гимназијског Скоја који се представљао као функционер Народне омладине, јер у оно време, и ту су Руси у праву били, Партија се још играла илегалности, ваљда да нас остави у недоумици ко у земљи влада. Био је висок, незграпан, хром. Лично је на мравоједа. Врскао је при говору, заливајући речи обилном пљувачком. Не сећам се више шта је све казао, али се суштина орације сводила на то да је стање у гимназији постало неподношљиво због роварења — организованог, разуме се — групице (све наше радње увек су биле у аугментативу, ми сами остајали у деминутиву) фашиста, издајника и реакционара, и да је збор сазван да се овој ситуацији на револуционаран начин учини крај.
— Биће, дакле, и крви. — Рекао је неко заједљиво.
У међувремену је и „револуционарно чињење краја отпочело, на начин који човек боље може упознати у Hemigwayevom роману За ким звоно звони.
Прозвано је прво име, Припадало је Т-у, мом суседу из Светосавске улице. Он се одазвао али позив да на трибину дође нијe прихватио. Предосетио је, некако, да ће тамо бити тема а не говорник. Неколико непознатих младића изгурало га је напред и на подијум испело. Тек тада смо уочили да је пренатрпаност сале од њих потицала. Били су то махом полазници занатских школа IV рејона, са мало напреднијим ученицима других гимназија, којима би, сигуран сам, да је са дефашизацијом продужено, наши напредњаци услугу вратили.
Затим је прочитана оптужница. Она се састојала од гомиле грдњи, бесомучних претпоставки и чињенице да му се отац, пуковник, није вратио из заробљеништва, Све остало следило је из тог злочина дијалектички нужно, (Из чињенице да је отац био резервисан према новој власти у Југославији, чињеница да се син бори против ње. Касније, код других фашистичких узорака из чињенице да неко добија пакете из непријатељски расположене Америке, чињеница да је и сам непријатељ, Амерички пакети које су преко Унре примали комунисти нису од њих аутоматски чинили непријатеље народа.) Из чињенице борбе Т-а,. који је, уосталом као и ја, имао шеснаест година, против нове Југославије, такође дијалектички нужно, проистекло је питање збору шта да се са таквим изродом чини.
До тада релативно мирна, мада напета атмосфера, наједном се променила. Најпре усамљени, а онда сложни узвици непознатих ученика, па онда, богами, и неких познатих, претворили су се у унисоно урлање из којег се, некако, могло закључити да се предлаже, па одмах прокламацијом и прихвата Т-ово избацивање из школе. У почетној фази урлали су само „гости“. Касније су им се придружили и домаћини, скојевци и активисти. Тек потом је хистеријом била захваћена — бара, како смо звали неопредељене, оне који су били на нашој страни, али то ничим нису смели да демонстрирају. Масовна хистерија индукована је
И до тада је све било у границама демократије коју смо већ били упознали.
Пред Т-ом се, од трибине до излазних врата, отворио људски коридор, људски у биолошком смислу, велим. Кренуо је према њему примамљен празнином и вероватном жељом да се што пре удаљи са места на коме га нико од његових колега, ни другова, па и најбољих, није узео у одбрану. Места на коме га у од брану нису узели ни професори, свесни нелегалности овакве процедуре, али несвесни да јој управо они, већ и својим присуством, а некмоли немешањем, легитимност обезбеђују.
Можемо у своју одбрану рећи да се све догодило нагло и да смо код првог имена били затечени. У том објашњењу има истине, јер касније све није ишло по скојевском ингениозном плану. Али када је до одупирања и дошло, није оно било такво какво би морало бити да у том тренутку нисмо и ми били више биолошка него морална бића, не сасвим далеко од оних који су, избацујући нас, дефашизирали школу.
Кад је Т. у коридор ушао, овај се над њим склопио, као зидови подземног ходника који су нагло попустили. Ударан са свих страна песницама, ногама, моткама, батинама, ланцима, који су наједном испод капута извучени, ударан било чиме и било где — где се могло услед великог интереса учесника програма. У Топлом зецу су били углавном гости, странци, а врло мало ученика III мушке. Т. је, више силом запрепашћења него воље, стигао до врата. Она, велика и бела, попут двери, отворила су се, пропустила га и поново затворила, носећи на себи као печат отисак нечије крваве руке. [ Подвукао Ђ.И.]
О ономе што се затим догодило нема сврхе по неком реду причати, У слепом терору реда нема.
Видео сам своје другове како крваре пролазећи кроз тунел нељудске мржње, који ће се тек. две-три године касније назвати Топлим зецом, и у свој топли загрљај примити многе учеснике овог из 1946.
Видео сам своје другове како ћуте.
Видео сам себе како ћутим.
Видео сам децу како вичу: „Смрт'! а немају ни дванаест година.
Видео сам децу како покушавају људском бићу, старијем од њих једва за коју годину, нанети увреду, бол и како у томе успевају.
Видео сам на подијуму конструкторе овог живог зида како уживају у својој малој револуцији, у својој игри са животима школских другова.
Видео сам и те наше другове.
Једног матуранта како пада под ногама руље, диже се, поново пада, и његово крваво лице на крвавим вратима кад се последњи пут према сали окренуо да своје другове последњи пут погледа у лице и прими и последњи ударац.
Т. Х. А. једног од главних дендија гимназије, коме смо сви завидели на најужим трегерима Београда, како кроз батине пролази као да плива, равномерно, ужасавајуће споро.
Б. С. плавокосог, снажног џез-трубача који је први узвратио ударац и искористивши изненађење — чудно је како се неко ко вас бије увек запрепасти ако му узврате — релативно неозлеђен до врата стигао.
Видео сам како нас је то пробудило, и како се на разним местима сале заподева свађа, па, чини ми се, и туча.
Локални ратови нису омели главни. Прозивка је настављена, премлаћивање се продужило, али са мало мање ентузијазма и уз обострано учешће.
Требало је да видим тако четрдесет двојицу својих другова. Али их нисам све видео. Видео сам само тридесет седморицу.
Тридесет осми сам био ја.
И од тог часа, откако сам своје име чуо па све док се у ходнику нисам нашао, ничег се не сећам. Не сећам се у чему се састојала моја оптужница. Мислим, између осталог, У мојим отвореним нападима на марксизам на часовима, у пропаганди против акција Народне омладине, али је једна од најважнијих била моје уредништво гимназијских зидних новина. Уредништво је прелазило са једног на други виши разред и у децембру 1945. дошао је ред и на нас. Секретаријат Народне омладине био је пријатно изненађен кад смо се, ни од ко га натерани, МФ. и ја понудили да посао обавимо. Радили смо неколико недеља вредно и једног дана зидне су новине, раскошно технички опремљене, освануле у улазном предворју. Век им је, нажалост био врло кратак. Скинуте су истог дана чим их је прочитао не ко паметнији од активиста. То што су чланци обрађивали неке значајне датуме из византијске историје, процедуру при прављењу анилинских боја, механизам америчког дводомног парламентаризма, британску победу код Ел Аламејна, биографију Томажа Масарика итд. већ је било довољно, али је нашу уређивачку каријеру првенствено покопала чињеница да се у целим новинама ни један једини пут није споменула ни Партија, ни народноослободилачка борба, нити иједна од тема тада у моди.
На вратима, у ходнику, стајао је Марко Врањешевић, директор и песник. Био је болесно блед, Као да му је била мука. Нисам видео код којег је броја изашао. (Прилично је закаснио. Требало је заправо, из гимназије заувек да изађе чим је чуо шта се спрема),
Каменим степеништем се ваљала захуктала громада мог оца у црном громби капуту. Са њим је била госпођа Т. супруга пуковника због кога је њен син постао непријатељ народа.
Кад ме је угледао, запитао ме је јесам ли тучен, Рекао сам да нисам. А заправо јесам. Само ја то једноставно нисам знао, Маснице по леђима појавиле су се тек после пар сати.
Добро. — Рекао је и зграбио директора и песника обема рукама за оковратник, те га подигао у ваздух, иако је овај био висок и тежак човек, треснуо га о врата и заурлао: - Је си ли ти, дрипче, директор овде? је ли ово школа или губилиште?” Питам се да ли је мој отац добро поступио. С једне стране, М. В. није био крив за то што се догодило, у ваздух је требало подићи и о врата треснути неког другог. А опет, и крив је био. Као директор био је одговоран за све што се у његовој гимназији дешава. Њему самом било је све то страшно, читало се то с његовог лица, зарозаног у неком немом очају. Но одупро се није. Не знам стварну позадину, ни механизам доношења одлуке о тзв. дефашизацији. Накнадни догађаји као да говоре у прилог мишљењу да је иницијатива потекла из Скоја и да за њу није добијено одобрење ни Партије, ни државних органа (што, разуме се, звучи малко невероватно, но немогуће није. Јер је већина избачених враћена у школу већ после неколико дана, а само су неки имали пролонгиране неприлике. Ја сам на пример, премештен у V мушку, али опет накратко, а онда се вратио у стари разред, на старо место, поред МФ. (На ужас активиста), Рођак моје супруге, син генерала П., познатог што је од наше Владе у емиграцији изабран да посредује између Драже Михајловића и Јосипа Броза, и по неким изворима предвиђен за команданта Уједињеног покрета отпора, и који је у.току посредовања убијен од непознатих лица, избачен је из VIII разреда и враћен тек после годину дана. У то доба министар просвете у Србији била је Митра Митровић Ђилас. Међутим, да се није претворила у масакр, а на улици у протестни збор родитеља, да је прошла као „дијалектичка нужност револуционарног доба“, дефашизација би се можда претворила у наш стални просветни манир, балканску варијанту класног образовања примењиваног у Чехословачкој, где универзитете нису могла посећивати деца грађанског порекла. Говорило се, такође, да туча није програмом предвиђена, и да се догодила спонтано „као излив народног гњева". Гнев је можда и био спонтан, али тешко да су спонтане биле батине испод капута извучене.
Изашли смо из зграде заједно. Његошева улица, по којој је и даље вејао снег, а мрак крио обрисе предмета, била је пуна хистеричних родитеља. Кроз отворене прозоре III мушке гимназије допирао је моћан глас новог типа људи.
Последњи од мојих другова пролазили су кроз своју најмрачнију младалачку успомену. Завршимо тужну причу веселом успоменом и невеселим закључком. Кад сам на степеништу школе видео оца, застидео сам се. Од политичког вође и илегалног борца за правду — па у погледу мог избора Ској руку на срце, није био У заблуди — опет сам постао дете. Нисам се застидео, међутим, кад ме је, као срески начелник у Мркоњић-Граду, на срећном почетку мог несрећног школовања, лично морао „привести“, јер сам сам одбијао да идем. (Инстинкт је био добар). Плашио сам се, наиме, да ће ме тамо питати о континентима о којима сам тада мало знао (но више него касније, поготову сада) И он мене није само у школу довео. Сео је са мном у клупу и одазвао се на прву прозивку. Тек потом је изашао, кад је и мени постало јасно да учитељ види с чијим сином има посла. А сада нешто и о невеселом закључку. Овог пута нећемо се задовољити универзалним објашњењем наше историографије и нашег стида да је — Такво било време, да је време за све криво. Залазимо у разлоге дубље. Несумњиво је да је стање у гимназији с гледишта односа међу ученицима било рђаво. Између нас и активиста је владао отворен антагонизам, који се од времена до времена претварао у рат. Чинили смо све што нам је у моћи било да ометамо рад Народне омладине у школи. Пропагирали смо саботирање њених акција. Организовали демонстративна изостајања из школе о верским празницима, због чега сам био кажњен укором Већа. Одговоре на часовима погодним за то (српски, историја, а касније филозофија, биологија, психологија) користили смо за нападе на „научна" марксистичка тумачења где год смо их намирисали. Одлазили смо организовано на часове веронауке, иако смо у већини били пагани, часове који су тада били допуштени, и њих претварали у слободне дебатне клубове, делили смо Гролову „Демократију“ у дворишту школе итд. Са своје стране, Омладина је вршила на нас константни притисак, непосредно и преко школских власти. Последње колико се могло, јер велика већина професора имала је о поретку исто мишљење као и ми, и њихова су предавања то доказивала, предавања и толеранција према нама. Ја сам на пример, конзеквентно одбијао да писмени из српског пишем на теме из народноослободилачке борбе, а кад би она била неодређено патриотска, редовно сам бирао неки догађај из српске историје, што би се данас, јамачно, звало национализмом. И мој други укор због тога мање је потицао од професора српског, коме сам све остале задатке враћао у најбољем стању, а више од Комитета. На матури ћу пасти из географије, јер ћу на питање колико ћемо имати бродовља на крају петогодишњег плана, одговорити одушевљено да ћемо их имати колико Британија и USA заједно. А на потпитање како толико, да је то: логично, јер ћемо свега имати знатно више. На против одговор да управо бродовља нећемо имати више, објаснио сам да ја и нисам мислио да ћемо их имати стварно, већ само на папиру, као уосталом, и све друго. Примењивана су индивидуална убеђивања, уколико смо уопште пристајали на разговор, и колективно прање мозга. Није успевало, најпре што смо ми тада имали мало мозга, а потом што су га перачи, по свој прилици, имали још мање.. Но мржња коју су према нама осећали активисти није била само политичко-класна. Била је, чини ми се, и лична. Упркос свим развлашћењима и експропријацијама, наш укупан материјални положај био је неупоредиво бољи, а с њим и живот. Иако смо ми били поражени, они победници, они су завидели нама, оним делом свог бића које се није могло задовољити поседовањем истине, већ је искало нешто и у готовом, које није могло чекати сјајну будућност него је тражило да се мало и сад проведе. У сваком случају, људи који су над нама изводили културну револуцију далеко пре кинеске, нису то чинили зато што су били зли. Учинили су то, са мало претераног ентузијазма можда, у најбољој намери: да нас освесте и заплаше, а неке и придобију, само мањину стварно казне. Али битно је било да нас поправе. За наше добро, дакле. Чуди ме само да ту исту намеру нису схватили у Топлом зецу Голог отока. (...)
- Књижевне новине, 15. 09. 1987.,
-----
[1]Изгледа да је реч парашитирати у овом контексту Пекић употребио као неологизам, вероватно изведен од парашут—што би могло да значи „спустити се или искочити кроз прозор као падобранац.” Ово би могло бити и иронично или саркастично коришћење термина, што је у складу са његовим стилом. - Објашњење неологизма дала Вештачка интелигенција.
Коментари
Постави коментар