АЛБАНСКА ГОЛГОТА 2.0
Нека је лака плава трава заборава свима који су те суморне јесење вечери спавали сном праведника на лесковачком стадиону. Сви кажу — игра није била лепа. Јесте — али је зато била неборбена! А кад није борбена, онда је зацело концепцијски незрела! А кад није ни зрела, онда је — екипа у развоју. Заостала у развоју. Публика у Лесковцу, она што је почела да пева химну али је задремала на мантру „Боже спаси!“, и чекала знак свог васкрсења, сада је само сећање — мирна, готово свечана сенка. Нека је вечна слава и хвала најмртвијим навијачима у Васељени. Све је, дакле, подложно промени, па је и селектор пропао у ковитлацу лесковачке мућкалице. Само је фудбалска менанџерија неуништива. Они који су пали — изгубили су све. Они који су остали — нису изгубили ништа. Зато ће посленици и менаџери наставити — с истим еланом, несаломиви, са другим стручним штабом, али једнако послушним, с истом вером да ће нас у следећем циклусу...