ДАЛЕКО ОД ОРКАНА ИДА
Човек претендује да замени Бога. Глуми "Божјег Изногуда". Хоће да
манипулише природом како му се у блесавој глави ћефне. Па не игра се та
игра по људским правилима. Природа узвраћа, и тек ће да узврати.
Тамо где оркани дувају 200 км. на сат, за пар деценија, можда и пре, дуваће 400 км на сат. Земљотресе да не помињем.
Човек
претендује да замени Бога. Глуми "Божјег Изногуда". Хоће да манипулише
природом како му се у блесавој глави ћефне. Па не игра се та игра по
људским правилима. Природа узвраћа, и тек ће да узврати.
Тамо где оркани дувају 200 км. на сат, за пар деценија, можда и пре, дуваће 400 км на сат. Земљотресе да не помињем.
Природне катастрофе се догађају скоро свакодневно на разним странама света.
Таква су правила.
Данас је на реду била Америка.
Да сеирим над туђом невољом? Не. У основи баш ме брига.
Ово кажем зато што нисам лицемер. Иритира ме, заправо, што се цео свет бацио у бригу због американских невоља.
Има десет година како је цео свет био у паници због оркана "Сенди" који је напао Америку, након што је протутњао преко Кариба.
Агенције
су јавиле да је "Сенди" до сада усмртила сто људи. Али оних првих 67 жртава
на Карибима, присећају се тек колико морају. Једино су важне и вредне
дубоког бола жртве међу грађанима УСА.
Конзументи информација, па
и ми, овде у Србији, пратимо тренд. Олуја на Карибима је праћена као
свирка слабо плаћене предгрупе на концерту велике звезде. Шта ће бити са
Њу Јорком, сви се у страху питаху. Ево, стиже први талас, кран се љуља,
самоуслуге се празне. Берза не ради. Како све доживљава Вук Јеремић?
Дува ли му промаја?
"Сенди" добија на снази, али, ево, почела је
да се шири, сад губи на снази... Прошао је страшни удар. Сабирају се
утисци. Рачуна штета.
Бар десет пута чух како очајни Американци вапе за струјом. Нема струје! Једна жртва нестанка струје заридаше: "Па ја не умем да живим без струје!"
И сад ја треба да је жалим? Ако се та ћурка не сећа (а што би она
морала да се сећа, јер је у то време имала струју?) кад су њени пилоти
бацали из авиона угљену прашину по нашим далеководима, да изазову кратке
спојеве, да немамо струје, ми би морали да памтимо то америчко
иживљавање над нама. Па није ми жао што сад они немају струје и воде.
Није ми жао што им канализација не ради. Нек серу са прозора облакодера
једни другима по главама, шта ме се тиче.
Тако сам онда мислио, тако и данас.
Кажу
да материјална штета тада беше неколико десетина милијарди долара. Шта
је то за њих? Банкама су ономад упумпали 1000 милијарди да се "привредни
систем не распадне" односно да банкари боље напуне џепове у хаосу
светске економске кризе коју су сами изазвали.
Хајде за нас, ту и
нису бомбама баш све порушили. У Авганистану јесу - на крају нису имали
више шта га гађају. И где све нису ровашили?
Сад ми треба да бројимо колико је кућа њима порушено?
За Карибе нико не пита. Тамо народ живи у бурадима, на дрвећу и земуницама, лако је за њих.
"Свесни" коментатори на разним порталима се згражавају на писања слична моме. "Зато нас нико не воли, што смо такви!"
Ма не знају они да ми и постојимо, не да нас воле или не воле.
И, како могу уопште овако грозно да пишем о Американцима у невољи? Где ми је човекољубље?
Ево га: "Према свецу и тропар!"
Poštovani, ja na to gledam ovako - prosečan Amerikanac se za to ko će voditi Ameriku pita isto koliko i prosečan Srbin ko će voditi Srbiju - znači nimalo. Kao što ne bih voleo da ispaštam za nešto što radi neko drugi koji je samo formalno vlast u mojoj zemlji, ne bih voleo ni da npr. prosečan Amerikanac ispašta zbog njegovih nazovi vladara. A naravno, mediji su kontrolisani, pa zato i imamo to licemerje, gde se za nekoliko ubijenih francuskih novinara farbaju fb profili u francusku zastavu i spuštaju zastave na pola koplja, dok se za nekoliko desetina ili čak stotina raznesenih Srba, Iračana, Libijaca, Sirijaca, Avganistanaca itd. ne mrda prstom.
ОдговориИзбриши