НИМБУСОВ ПОДРУМ

ПРЕСТАНИМО ДА БУДЕМО КУКАВИЦЕ - ПЉУНИМО У ЛИЦЕ СИНУ ТИСУЋЛЕТНЕ ФИСКУЛТУРЕ Усташе у Београду ПЕГЛАЊЕ РЕАЛНОСТИ По ко зна који пут догодио нам се Сплит, и опет смо се нашли затечени. Неколико ватерполиста Црвене Звезде су ничим потакнути прошетали ривом и догодила се ситуација са млаћењем, скакањем у море, нијекањем сопственог порекла и бацањем дреса који је након тога трофејно гажен. По ко зна који пут позвани смо да будемо мудри, да не шаљемо овим поводом негативну „слику у свет“ и, обавезно, да гледамо напред и да гледамо себе а не друге. Хрвати, међутим, у опште се не поводе истим резонима. Њихова девиза је: шта год ми чинили Србо-четници су гори ( овде  ,  овде  и овде ). На то се надовезују домаћи аушовинистички поравњивачи злочина, тако да на крају Срби буду и мртви и криви. У ту сврху пеглања односа са гледањем у будућност требала је да послужи емисија „Упитник“ РТБ полит-коректне ауторице Оливере Јовићевић, у којој се Дуле Савић отргао контроли и

"Куд плови овај брод...?"   „Историја распада Југославије, у бесу мржње и рата, у славу богова етничког национализма и предмодерног милитаризма, може се описати и као прича о еволуцији насиља у југословенском спорту, посебно међу фудбалским навијачима-хулиганима, и постепеном преношењу тог насиља, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година, на терен међуетничких сукоба и "великонационалне" политике и, одатле, на бојно поље. То је прича о тобожњем супротстављању спортских новинара "дивљању национализма" међу навијачима, о посвећењу фудбалског клуба Црвена звезда у улози једног од најважнијих симбола "српства", о "самоорганизовању" навијача тог клуба у скупину под именом Делије и, затим, о њиховом претварању у војнике-добровољце и слању у рат. То је још недовршена прича, али се један од њених могућних завршетака назире: победа хулиганских племена и оснивање новог вандалско-рат