НИМБУСОВ ПОДРУМ

Извор: неокомунистички "Нови пламен" Директива: Пароле за ударничку 1948 годину: „Омладина гради земљу.“ „Учимо и радимо за социјализам.“ „Знање народу – напредак земљи.“ „Млади су градитељи новог живота.“ „Омладина у првим редовима обнове.“ „Кроз учење и рад у бољу будућност.“ „Ниједан неписмен у новој Југославији.“ „Радом градимо, учењем напредујемо.“ „Сваки ученик – борац за напредак домовине.“ „Студенти и омладина у служби народа.“ „Сваки положен испит — један ексер у темељима социјализма!“ „Студент који спава не гради Нови Београд!“ „Омладина учи, омладина ради, друг секретар извештај пише!“ „Ој студенти и сељаци, д руга Тита сви смо ђаци!“ „ Ко не учи дан и ноћ, неће земљи дати моћ!“ „Ко не падне три испита, тај не воли друга Тита!“ „Сваки студент ударник, сваки професор бригадир!“ "На часове ко не касни - елеменат је опасни!" „ Ниједан неписмени студент у новој Југославији!“ „ Данас књига, сутра лопата - т о је сан сваког ђака!" „Индекс пун, глава п...

  Прогони Ни ова песма, ни ове ноге Петнаест година имам. Задушнице су, 20. октобар 1944.године. Датум који ће у историју народа ући као дан ослобођења Београда, а у моју биографију као једно од најтужнијих искустава. Дуга окупацијска ноћ завршена је, али у овој соби, успоменама освећеној крипти мог детињства, још је полумрак. Прозори су затворени, завесе спуштене, бронзана хетера из голе руке не расипа светлост. Струје нема. Кадаверичан сјај карбидне лампе додирује лице пријатеља у фотељи. До мене, крај прозора, не допире. Ћутимо. Све што се имало рећи, речено је. Времена више ни за шта нема. Будућност не постоји. Ми смо мртви. Ако и преживимо, и кад прођу године поклоњеног живота, па и ако према неком великодушнијем будућем кантару будемо проглашени живима, мртваци ћемо бити. Не зато што нам је други живот дарован, него што ни први нисмо искористили. С улице се чује бат ногу и песма. Четири године чекала се песма, четири године бат ногу. Ни ова песма, ни ове ноге. Која и...

  Србоцид  „ Они нису идеалисти, нити историјски материјалисти, већ волунтаристи, утописти и манијаци, који са научним социјализмом имају исто толико заједничког колико неписмени са азбуком“. - Милица Ђурић Топаловић : „ Социјалистичка џунгла“, 1966. „ Тога дана, разумјеш ти мене, приведе се онај ко треба да се стреља до траншеје и скине се нешто са њега, то се нормално користило после за наше. Практично је било стрељање, разумеш ти мене, у потиљак из пиштоља. Приведено је, разумјеш, тој траншеји од једно четри стотине, пет стотина, мање није. Мени није успео нико да побјегне. Ја сам извршавао свјесно свој задатак.[...] Kад је рат завршен дошао сам у Ниш, дође вече, око поноћи, када сам задатке обично извршавао, некога да убијем зликовца, а сада нема никог, рат је престао. Изађем на улицу, лутам, немам кога да убијем. Она психоза не да ми мирно да спавам.“ - Сведочење "У камеру" једног остарелог партизана Отправник послова америчке амбасаде Харолд Шанц, посматрајући...