НИМБУСОВ ПОДРУМ

  Преносимо, без непотребних коментара, изјаву једног потомка Срба из Хрватске , недовршеног Хрвата и довршеног идиота. ***** Писац и преводилац из Загреба Боривој Радаковић (70) је један од три члана жирија на овогодишњим 42. „Бориним позоришним данима“ у Врању. Врањански ансамбл већ је играо по једном његовом тексту. Били су то „Аматери“, а он за Данас открива колико се радује дружењу са глумцима, грађанима у родном граду Борисава Станковића. Ко би требало да избуши мотор тога „погона за зло“, кад је појединац изгубио ослонац, кафкијански заробљен међу усташама, четницима, територијама, антидијалогом? – Ех… Опет вам не знам одговорити. Противник сам сваког и свачијег национализма, сматрам га примитивним и опасним. И сами сте имали искуства да вас чувају „најгори од својих“. Ви сте писац, потомак Срба из Хрватске . – Ја сам потомак Срба из Хрватске, уништеног ентитета на чијем су искорјењивању здушно радили српски и хрватски политичари и хорде које су предводили. А ни Срб

  Некакав номадски народ из давно прошлих времена, отимајући силом земље других народа, примењивао је специјалан начин да ратне заробљенике претвори у потпуно безопасне робове. Врло једноставном, а суровом методом, од човека је прављено бесловесно створење, те господар убудуће није морао стрепети од побуне, за разлику од необрађених робова код којих, због очуване свести о себи, таква могућност увек постоји. Тај примитивни метод прављења безопасних и поузданих робова дословце је следећи: “Најпре би им начисто обријали главу, брижљиво састругали сваку длачицу до корена. За то време, док би бријање било привођено крају, искусни кољачи заклали би у близини матору камилу. Дерући кожу с камиле, најпре би одвојили најчвршћи и најприонљивији део коже око врата. Пошто би ту кожу с врата поделили на парчад, одмах би је, онако врућу, лепили на обријане главе заробљеника и она би се зачас прилепила – нешто слично као савремена капа за пливање (…) После навлачења шире сваки осуђеник б

  Збогом, царски граде... Историја је завршена. Нема више ничега. Ми смо лешинари који гракћу над мртвом земљом. Вучић је јуче, 27. фебруара 2023. предао Косово и Метохију. То је коначни биланс његове политике. Кажу, потписаће у марту, вероватно о годишњици почетка агресије НАТО на Србију 1999. Не мора он у крајњој линији ништа да потпише. Бићемо третирани као да је крвљу својом потписао. Ако потпише, бонус може бити да са Куртијем у пару буде кандидован за Нобелову награду за мир. То је понуда која се тешко одбија. Но, одбити њихово обећање да му неће ништа ако пристане, се не одбија. Јуче Маћедонију, данас КиМ, сутра РС, прекосутра Рашку и Прешево, затим Војводину, успут руднике, воду, земљу. На крају ће, кад му преситом и препитом досади, само рећи "Збогом, урадио сам шта сам могао. Ко може боље, ево му га!" Што је најцрње, и за мене лично неподношљиво, што се као држава и народ гасимо без достојанства које иште једна тако велика трагедија, већ то чинимо као протуве и цирк

Српство у Преку је за време Првог светског рата, а и након његовог завршетка, било располућено. Као да им је једно плућно крило дисало за Маџарску  и за Беч, друго за Србију. Оно прво дубље и снажније. После рата много истакнутих Срба, бескрајно верних ћесару, су се наједном обрнули у највеће Србе настојећи да се конформистички ухљебе у новим околностима. У томе су навећма и успевали. О једном изврсном таквом примеру је овде реч. Др Филип Крчмар: На погрешној страни историје? Ратни ангажман српске елите у Великом Бечкереку 1914–1918. Историјски архив Зрењанин /Исечак/... Ван сваке категорије је међутим случај Богољуба Алексића (1874–1944), Србина који је уочи и за време рата имао мађарско племство и обављао дужности главног архивара Торонталске жупаније. У том својству активно је учествовао у културном животу Жупаније, па је тако непосредно пред рат сарађивао у писању њене свеобухватне монографије, за чије је потребе написао поглавље о њеној историји у периоду 1779– 1867. За в