Претражи овај блог

петак, 14. децембар 2018.

СРУШИТИ БЕЛИ ДВОР!


Заиста, за српски народ би часније решење било да сами срушимо симболе српске државе него да дозволимо даља понижења.

Ширио се по дому српских краљева загорски дрипац или бечко копиле, нико не зна тачно чији је, нити је важно. Битно је да је мрзео Србију, а ми смо га трпели у белом оделу у Белом двору.

Сада, након решења тзв. "Агенције за реституцију", уместо поганог аустрогарског каплара, Белим двором ће се ширити босански гуланфери, копилани аустријске офицерије. Сама одлука о "поштеној реститутцији" је очито смишљена да потпуно понизи српски народ. Не мученог Алексндара II Карађорђевића, не, не, он је ту само додатно, већ да се српски патриотизам потпуно понизи и убије у појам! Да га нестане за свагда!

Можете бити против монархије, већ за републику, не бисте били први на погрешном путу.

Можете да не волите Алексндара II Карађорђевића, мада немате разлога, али имате право.

Није у питању ни очито режимско изругивање власницима "обештећењем" од 500.000 евра на десет наследника на двадесет година. Толико сваки новокомпоновани тајкун може презриво да баци на тло пред власнике и уђе регуларно у српски Двор.

Овде је у питању брутално револуционарним терором рушење српске државне вертикале. Ваља и физички и симболички раскинути континуитет српске државе. До год је ту, међу нама, потомак оних који су створили српску државу, на свом поседу, частан и насмејан, квислиншки режим не може до краја да обави свој посао.

У свему, карактеристичан је мук тзв. "патриотских" сајтова и "патриотских" аналитичара. Баве се те високе интелекуалне млатишуме глупим и неважним стварима. Блебетањем "косе" около српске непријатеље, бусају се, хукћу, речити су нема збора. Али, добро пазе да се не дотакну суштинских питања.

Како, било ко, који себе сматра патриотом, мисли да можемо да сачувамо Космент или Рашку, ако нисмо кадри да у срцу Београда заштитимо најдостојанственије српске инсигније од аустроугарских вашарских битанги? То једноставно не бива, не функционише, не може једно без другога. То је здраворазумски јасно.

Или, у неотесаном гесту попут Драгослава Бокана и других, рокћу против Карађорђевића. Особито, против Александра I Карађорђевића. Такви су удбашка крмад мутиводе. Али, пише се да су "српски националисти", па им се отуда не сме пљунути у лице.


Какав је стварно био Александар I Карађорђевић, цитираћемо једног човека који је одбио да лаже:


...Ево неколико података: У мају 1914. постао је регент, значи први човек државе. Оно што се рецимо не зна, био је командант Прве армије у И Балканском рату. Он је у зору 1912. године ишао као представник свог оца на тајне преговоре са Бугарском и он је један од главних аутора савеза за I Балкански рат. Александар је био човек који се буквално представио сваком свом грађанину, становнику његове земље. Од седам дана седмично, пет дана је путовао по земљи. Александар Kарађорђевић је био обожавана личност у Сплиту, у Љубљани, у Загребу. Између два рата добровољно, драговољно и својевољно све су домаћице у Хрватској, Славонији, Загорју са поносом и љубављу држале слику краљице Марије. Александар Kарађорђевић је човек који је успео уз показивање личне храбрости да одржи морал своје војске, наравно није био у томе сам. Имате један пример, он је у четири дана прејахао Албанију. Обично се путовало око две недеље. Дошло је до одређених здравствених проблема, оперисан је, имао је дренажу тестиса у Љешу, иначе граду у којем је рођен Скендербег. Иде ужасна одлука да мора да се маршира још 200 км кроз мочвару јер бродови не могу да приђу, преплитко је, а сумарени немачки потапају француске бродове. Он доноси одлуку која је била потпуно шокантна за двор, шокантна за све. Долази наиме торпиљерка по договору да га вози у Драч, да пожури да сачека своју војску тамо. Улази у чамац који би требало да га води до торпиљерке и капетан, Италијан, каже да га вози у Бриндизи на лечење. Он одбија, иначе једва хода после те операције, напушта чамац и сутрадан креће кроз мочвару са својим двором, са војском. Прво иду колима са два коња, па заглави у неком блату, кола се распадну, онда га носе на носилима, гардисти његови. На крају га Драшкић, деда иначе нашег редитеља Драшкића, носи на леђима кроз мочвару, потом 16. фебруара, са албанске обале, иде задњи брод са задњим војницима који иду на Kрф, на том броду је он. То је човек који је био апсолутна звезда, који одлази 1916. године у марту месецу у Париз (да моли за новац за оружје, да моли за новац за храну, да моли за новац за униформе, да покуша да спречи покушај француске стране да његову војску подели у три армије, и успева да сачува језгро војске, то је неких 120 хиљада људи). У Паризу га на улицама препознају и вичу:„Браво принче!“ За њим иду стотине људи. Тај човек долази 1918. године у Београд без чина који му је нуђен годинама. Одбијао је да буде генерал, он је у чину пуковника завршио комплетан рат. Долази, улази овде са правца Врачара на коњу, сав мршав, спечен, у шињелу који виси на њему. Притрчавају жене, љубе га и говоре:„Јадно дете, како је страдао“.

И сад, истерајте Александра, унука Александровог из Белог двора, да у њега уђе Александар Вучић, човек без части, унук аустроугарског кафанског шверцера, а да се и даље Србима зовете.

Не, боље сами мацолама да сушимо здање које је оличавало нашу државу. Сачуваћемо бар последњи траг части.

четвртак, 06. децембар 2018.

ТУТОРИЈАЛ: КАКО СЕ СТВАРА ДРЖАВА


Спомен-камен из 1930. код хотела Каринтије  у Врби на Корушки у Аустрији:
"Само довде стигла је српска коњица.."

Уз оплакивање због стварања Југославије

Налазимо се у данима оплакивања стогодишњице стварања Краљевине Југославије.

Прича се да је настанак државе 1918., у којој су после много векова уједињени Срби и Српска православна црква, чиме је омогућен опстанак српског народа, праћен многим „контроверзама“. Те баснолике „контроверзе“ су деценијама производили писањем лажне историје рођени Аустроугари и њихови српски измећари, који су најпре уништили ту државу, па затим и наказну  државу коју су сами створили арчећи капитал Краљевине, да коначно уништавају и преостали део, који је постојао и 1804..

Упорним мантрањем фалсификоване историје, створена је слика Краљевина Југославија као архи- тираније и пропадајуће државе, док су нам под Титом „цветале руже и тикве“. Здраво за готово се прихвата да је „алави 'Лесандра“ после „бесмисленог  српског пострадања“, уместо да лупи у Версају опанком о сто и направи Велику Србију, појугословенчио Србе. Коначно, „зна се“ да су Србијанци својом надменошћу, поквареношћу и силеџијством отерали све од себе*.

У реалној историографији никаквих контроверзи нема.

Тргање Србије из канџи Аустроугарске 1903. био је несумњив  знак да се тајне игре пијаних милијардера неће одвијати баш како су на покеру решили. Силеџијска „анексија“ српске Босне и Херцеговине од стране трулежне Аустроугарске монархије 1908. избацио је из равнотеже дотадашњи пљачкашки еквилибријум и почела је панична трка у наоружавању. Општи рат је био неумитан.

Након Балканских ратова 1912-13. воз је искочио из шина, те су посакривани асови испадали из рукава по попљуваном патосу господских европских салона. Тако је дошло време да се са џентлменске покерице пређе да разбијање носева и вађење чакија из потаје.

Нема у људској цивилизацији тако поквареног рата какав је био Први светски рат. То је био рат отимачине и тровања. Само око Србије, и на погибељну штету Србије, „савезници“ су склопили тајне уговоре са Италијом, Румунијом и Бугарском, а дични Црногорци са непријатељем – Аустроугарском.

Већ у току рата, а нарочито после, Европом су владали и самобитни локални покољи. Социјалистичке и национал-социјалистичке револуције и обрачуни око граница пламтели су на све стране. Као да никоме није било довољно ратовања. Нова српска држава била је опкољена таквим пожарима, а унутра су паликуће вредно радили. Концентрични кругови зла беше оно са чим су се Краљ Александар са својим државницима, официрима и војницима суочио након фамозног „Дана примирја“ 11. новембра 1918.. Први круг је била геополитичка констелација у којој је Србија имала много непријатеља, чак или нарочито међу савезницима, а пријатеље је морала обилато да плаћа (са изузетком Царске Русије). Други, ужи круг, су околне земље, које су алтернативно радиле на свом проширењу на рачун Србије. Трећи круг деструкције је онај унутрашњи, делом бољшевички, делом србомрзачки, мало касније нацистички, који је тровао причама о „непремостивим културним разликама и угњетавању од стране велико-србијанске буржоазије“.

Краљевина СХС је све до 1923. била провизоријум државе којој ни границе нису биле тачно одређене. Тај државни провизоријум је међутим од Душановог царства била најсилнија држава коју смо имали. Била је то сила апсолутно доминантна на Балкану и централној Европи, све до Француске, Немачке и СССР.

Дипломатском битком у Версају одбрањено је више српских територија него у многим ратним сукобима. Но, то нам није тема. Позабавићемо се у кратким цртама упристојавањем непријатеља.

Упристојавање „комшија“

Разграничење са Аустријом

Након рата, „Немачка Аустрија“  је настојала да опстане на што већој територији. На брзину организоване словеначко-српске јединице Рудолфа Мајстнера нису биле кадре да се одупру Аустријанцима.

Америчка комисија са седиштем у Бечу, под вођством потпуковника Шермана Мајлса (Sherman Miles) је преузела на себе одређивање границе Краљевине СХС и Аустрије. Никола Пашић није имао ни мало поверења у ову комисију, па је Краљ послао војску, која је се лако пробила у Аустрију. Великим силама је било јасно да Срби могу за неколико дана да умарширају у Беч и нису били сигурни да то неће и да ураде, па су захтевали да српска војска стане са напредовањем. Пркосни Аустријанци су заустављање српске војске прогласили својом војном победом, те у једном туристичком месту постоји камен са натписом „Довде и ни корак даље није прошла српска коњица!“. Истина је да су српски коњаници били њихови драги гости на одмору више од пола године.

Гранични проблеми са Аустријом су решени  Споразумом у Сен Жермену потписаном 10. септембра 1919.. По том споразуму, узело се у обзир да је Марибор чврсто у рукама војске Краљевине СХС и да Словенци чине већину у осталом делу Доње Штајерске те је град Марибор, заједно са остатком Доње Штајерске претежно насељене грађанима словеначке националности, додељен у посед Краљевини СХС.


Разграничење са Мађарском


Проблеми су решени Мировним споразумом са Мађарском, потписаним у Тријанону 4. јуна 1920. Истина, тим споразумом нису сачуване све територије које је „Солунским продором“ запосела српска војска, али су спашени Барања и Прекомурје са побољшаним границама.


Разграничење са Румунијом


По Букурештанском споразуми из 1916. године, Румунија је клепетушама ушла у рат на страни АНТАНТЕ, али је за узврат добила невероватне територијалне бенефите. У те бенефите спадао је и читав Банат, закључно са Панчевом. Срби ни случајно нису хтели пристати на такву отимачину. Румуни су запретили да ће спор „решити бајонетима“. Грмили су али „нису били кадри сијевати“. Не против Срба.  Велике силе су се нашле у неугодној ситуацији свог тајног подмићивања Румуна и часног српског савезништва.


Не треба се збуњивати. Постоје два Румунска споразума у током првог светског рата.


Букурешки споразум (1916), споразум о савезу између Румуније и Тројне Антанте.

Букурешки споразум (1918), мировни споразум између Румуније и Централних сила.


Од каквог је значаја тајни уговор из 1916. био након „Букурештанског мира“ Румуније са осовинским силама, нема одговора. Без обзира, „српски савезници“ су га се држали колико год су могли. 


Проблем је решен тако што Румунији није дато све то јој је обећано, али Срби нису могли добити области за које нису могли доказати да су доминантна већина. Највећи страдалник и херој у тим подло спремљеним нагодбама је био Михаило Пупин, који је, зарад општег српског интереса, прихватио да његов, српски Итебеј, припадне Румунији.


Разграничење са Бугарском


Државни и гранични проблеми између Краљевине СХС и Краљевине Бугарске решени су тзв. Нејскиммировним уговоромкоји је потписан између Савезничких и придружених сила и Бугарске 27. новембра 1919. Године.

Са Бугарима је било много проблема, па је српска војска упадала у Бугарску гонећи бугарашке комите. Да би бар сачували зрно части, Бугари су потписали „Нишки споразум“ (буг. Нишка спогодба). Потписан је23. марта 1923. године у Нишу је између Краљевине СХС и Краљевине Бугарске о уређењу међудржавних питања везаних за граничне проблеме.


Споразумом је Краљевина СХС ојачала своју позицију да гони македонске сепаратисте на бугарској територији, с обзиром да премијер Бугарске Александар Стамболијски није могао да се ослони на бугарску војску. Споразум је подразумевао заједничко патролирање на граници како би се погранична подручја довела у ред.


Споразумом је Бугарска прихватила суверенитет Краљевине СХС над „Старом Србијом“. Граница према Бугарској је коригована у корист Срба.


Потписивање споразума је Стамболијском створило проблеме. Овакав споразум је највише сметао ВМРО-у који више није могао да упада на територију СХС из Бугарске.


Споразум је један од разлога пуча 9. Јуна 1923. године.


Премијера Александра Стамболијског су, 14. јуна исте године на његовом имању у Славовици, отели, мучили и убили ВМРО и његови политички противници исекавши му шаку којом је потписан Нишки споразум.


Разграничење са Албанијом


Ова тема је толико сложена, да захтева посебно писање. Ми се ограничавамо на то да су српске трупе одржавале мир међу дивљим Арбанасима и војном силом. Наравно, у гоњењу Качака српске трупе су улазиле у Албанију колико је било потребно.


Завршни протоколи о разграничењу са Албанијом су потписани 26. јула 1926. године у Фиренци, а у Паризу 30. јула. 


Албанско питање тиме није решено, али га је Kраљевина Југославија решавала уз велике тешкоће али упорно.

Важан корак по том питању је учињен 1935 године, договором Турске и балканских држава (Грчка, Румунија, Бугарска, Југославија). Балканске државе су се ослобађале нелојалног муслиманског (у нашем случају поглавито албанског елемента), док је Турска “подесним елементом” насељавала опустеле крајеве земље из којих су претходно исељени Kурди, Јермени и Грци. Таква политика исељавања је легализована 11. јула 1938. потписивањем Југословенско-турске конвенције у Цариграду. Други светски рат је спречио да се албанско питање у Југославији реши.

Смиривање стања у држави


„Божићни устанак“ у Црној Гори


Божићна побуна ( Јануарска побуна) био је догађај почев од 6. Јануара 1919. у коме су присталице краља Николе, „Зеленаши“, подстакнути од Италије, покушали да силом оружја преотму власт над територијом Црне Горе и Бока Которске од савезничких снага. Зеленаши су се сукобили са Бјелашима, присталицама безусловног уједињења са Србијом. Главни организатори Божићне побуне су били италијански агент Министарства војног новинар Ђовани Балдачи и црногорски утицајни политичар Јован С. Пламенац.


Након неуспеха побуне, отпор је настављен у виду Црногорске војске у егзилу у Италији, која је кришом пребацивана да врши изненадне нападе на Поморје, до њеног распуштања 1921. године италијанско-југословенским договорима. Поједине чете су остале да се крију по недоступним крајевима и врше четнички вид отпора повременим терористичким нападима све до 1924. године. Бројчана снага Зеленаша у самој Божићној побуни је била близу три хиљаде наоружаних људи. Већина војника, пак, борбу лично није видела.


Посебно треба нагласити да се власт понашала изузетно благонаклоно према губитницима у овом сукобу, што је изазвало врло велике протесте код бјелаша. Никоме није суђено за командну одговорност и свима који су се предали и признали државу су, чак на противљење шире јавности, дати високи положаји - један од зеленашких командира Крсто Поповић је прихваћен у војску, а Јован Пламенац, главни организатор побуне, је прихваћен у радикалну странку и власти, на опште протесте. Краљ Александар Карађорђевић је указом ставио изван снаге највећу казну, смртну, па нико није био осуђен на смрт, без икаквих обзира на злочин. Велики Жупан Зетске области Милован Џаковић је оснивао општинске одборе за народно опраштање, којим су се окупљали оштећени и молили да не подносе кривичне пријаве против потенцијалних зеленашких злочинаца, и популисала идеја опште амнестије. Све ове мере су биле усмерене ка остваривању народног помирења у Црној Гори.


Ликвидација комунистичке претње


У деструкцији државе након Рата нарочито се истицала КПЈ, која осим снажне пропаганде подржане из СССР није презала ни од каквих метода изазивања хаоса па ни од терористичких аката. Врхунац њихове деструкције је била оружана Хусинска буна, када је дошло до људских жртава. 29. децембра 1920. донета је Обзана, којом је забрањен рад КПЈ. Први члан Обзнане гласи:


„Да се до решења Устава забрани свака комунистичка и друга разорна пропаганда, обуставе њихове организације, затворе њихова зборишта, забране њихове новине и сви други списи који би мутили спокојство и мир државе, проповедали, правдали и хвалили диктатуру, револуцију или ма какво насиље. Одмах се имају узаптити сви позиви на генерални штрајк и до месец дана затворити сви који их чине усмено или писмено.“


У образложењу Обзнане се наводи:


„Када би се остварила комунистичке замисли, Краљевину СХС задесила би несрећа каква је задесила Русију: грађански и међународни рат, пљачке „хране и стоке по селима, а другог имања по вароши“. Али, напомињао је творац Обзнане, „болести бољшевика која се зове комунизам, оборила је само Русију. За неколико недеља савладала је била Мађарску, али је тамо прошла остављајући пустош и погибију баш оних који су хтели диктатуру. Иначе, Америка, Енглеска, Француска, Немачка и друге уређене и богате државе сузбиле су је у самом почетку, негде лакше, а негде крваво.“ Владине мере, предвиђене у Обзнани, имале су да спрече комунисте у намери да изазову ново проливање крви. Јер, проливено је и сувише. Народ тражи мир да би лечио своје ратне ране и патње. Како је наведено у њој самој, Обзнана је донета да би се обезбедила да Конституанта обави свој посао „у реду и слободи“, неометена „општом обуставом рада“ и немирима за коју су се, по Владином сазнању са више страна и из више поузданих извора, комунисти спремали.“


Убиство министра унутрашњих послова Милорада Драшковића, аутора Обзнане, довело је до проглашења Закона о заштити јавне безбедности и поретка у Kраљевини (Закон о заштити државе), 2. августа 1921. Одредбе Обзнане преточене су у трајни закон и још пооштрене.


Ове мере биле су успешне и до тада делотворна и масовна партија је готово уништена. Пред изборе 1923. године мање групе оних који су наставили деловање организовали су се под именом Независна радничка партија, али њихови кандидати нигде нису добили довољан број гласова за улазак у парламент. Следеће године је и НРП забрањена по Закону о заштити државе.**


Наук


Како се види из само у најкраћим цртама назначених крупних догађаја види се са коликим проблемима се суочавала српска краљевска Влада по номиналном завршетку Првог светског рата.


Прилике крајем XIX и у првој четвртини ХХ века у полуделој Европи биле су такве да је могућност за биолошки опстанак Срба био раван опстанку човека на Марсу. Само потпуни патриотизам, врхунска спремност официра и војника и доминантна дипломатска способност српских државника на челу са Краљем Петром па затим Краљем Александром Карађорђевићем спасла је српство.

Без претеривања се може поставити питање како је српска дипломатија стизала на све стране да надјача грабежљиве конкуренте, те је за само четири године успела да разреши све спољње опасности. У решавању свих тих претњи, није се презало од употребе војне силе, те су наше јединице одлучно улазиле на територије суседних држава (Аустрија, Бугарска, Албанија), како би ликвидирале претње по државу.

Данашња политичка елита,која је негована на парадигми да Краљевина и њена дипломатија нису вредели ништа и да је то била гомила незаситих и корумпираних подлаца, није у стању ништа добро за државу да уради и служи за спрдњу онима који су пре сто година подвијали реп пред Србима.  

…….

*Тек као илустрацију деструктивности данашње надри-српске елите, наводимо завршни пасус из написа Жарка Јанковића „Уједињење и(ли) смрт“

„Само  за  разлику  од  позападњачене, скоројевићке, паланачке  елите  у  Београду  са  комплексом  националне  и  цивилизацијске  културне  инфериорности  пред  Западом, Пречани  су  били  утемељени  у  Православљу, имали  српски  културни  образац  којег  су  се  држали  и  српско  грађанско  друштво  са  развијеним  културним  институцијама. Е  зато  је  Јаша  Томић  успео, а  регент  Александар  направио  фаталну  грешку.“


** Закон о заштити државе односи се на све који су желели насилно рушење државе, па је тако 1925 године распуштена и Хрватска републиканска сељачка странка.

четвртак, 22. новембар 2018.

О  ДОБРОВОЉНОМ РОПСТВУ


Etienne de La Boétie : ИЗ "РАСПРАВЕ О ДОБРОВОЉНОМ РОПСТВУ"

Етјен де ла Боеси (1530-1563) је 1548. године, са својих 18 годинанаписао
дело "Расправа о добровољном ропству","у славу слободе а против тираније",
са вечито актуелним питањем зашто се потлачена већина не побуни.

Хтео бих, овом приликом, да схватим како то да толико људи, толико села и градова, толико нација подноси каткад једног јединог тиранина који има само ону моћ коју му они дају; који има снаге да им науди једино ако су они вољни да то подносе; који може да им учини неко зло само ако они пристану да га трпе а не да му противрече. То је јамачно велика а ипак тако обична ствар, па се ваља пре жалостити него изненађивати тиме што милиони људи бедно служе, погнутих глава под бестидним јармом, не зато што их на то приморава нека јача сила, већ зато што су изгледа опчињени и очарани самим именом Једног…

Али, о добри Боже! Шта ли то може бити? Kако ћемо то именовати? Kаква ли је то несрећа? Kакав је то порок, односно какав је несрећни порок то што је бескрајно мноштво људи не само послушно, већ и слуганско; не само што њиме владају већ га тиранишу… оно пати због пљачке, лоповлука и свирепости, и то не од неке војске, ни од варварске хорде (од које би свако крвљу бранио свој живот) већ од једног јединог човека; не од неког Херакла или Самсона, већ од једног човечуљка. Хоћемо ли то назвати кукавичлуком?

Хоћемо ли људе који служе назвати кукавицама и слабићима? Сваки порок, наравно, има своје границе преко којих не може прећи; двоје, а можда и десеторо могу да се боје једног, али када се хиљаду, милион људи и хиљаде градова не бране од једног, то онда више није кукавичлук јер кукавичлук дотле не сеже. Kакав ли је то онда монструозан порок који природа пориче да га је створила и којег језик одбија да именује?

Јадни и бедни, безумни народи, нације тврдоглаве у својој невољи и слепе према сопственом добру! Допуштате да испред вас односе најбољи и најсветлији део ваших прихода, допуштате да вам пљачкају поља, да вам пустоше куће и да одузимају ствари ваших предака; живите тако да вам ништа више не припада; ако вам оставе пола ваших добара, породица, јадних живота, чини се да то сматрате великом срећом; сва та штета, та несрећа, та рушевност не проистиче од ваших непријатеља, већ јамачно од вашег непријатеља, и то од оног којег сте ви учинили оним што јесте, за кога тако јуначки идете у рат и ради чије сујете не одбијате да изложите смрти своје животе.

Онај који тако господари вама има само два ока, две руке, једно тело и ништа друго што не би имао и последњи становник великог и бескрајног броја ваших градова. Оно што он има вишка – то су средства која му ви пружате како би вас уништио. Одакле му толико очију да вас уходи осим ако му их ви сами не дајете? Kако то да има толико руку да вас удара, осим ако их не узима од вас? Нису ли то ваше ноге којима гази ваше градове?

Kако то да уопште има неку моћ над вама, осим ако то није вашим посредством? Зар би се усудио да вас зајаши да није у споразуму са вама? Шта би вам он уопште могао да нисте јатак лопова који вас пљачка, да нисте саучесник убице који вас убија, и свој сопствени издајица?

Будите одлучни у томе да не желите више служити и – ето вас слободних.

Етјен де Ла Боеси (Etienne de La Boétie)
Расправа о добровољном ропству
Издавач: "Филип Вишњић", Београд, 1986.

Објављено на сајту "Акузатив", 24. августа 2013.


петак, 16. новембар 2018.

ТРАЛАЛА, ТРАЛАЛА, СРБИЈА ЈЕ ПРОПАЛА



Сећа ли се још неко шта то би 11. 11. 2018. У 11 часова код Тријумфалне Капије у Паризу? Слабо, пошто нас је прошао напад хистерије.  Само смо још једном показали да смо по националном идентитету Срби на нервној бази.

ТВ пренос свечаног обележавања стогодишњице капитулације Немачке и Аустрије у Првом светском рату из студија РТС, почео је уводним словима присутних стручних консултаната, брбљиве пуњене птице Мирослава Лазанског и једног дремљивог пуковника, који су својим коментарима током преноса показали врло слабо познавање историјске тематике, али и да су навијене звучне кутије у тумачењу актуелних (гео)политичких токова. Обојица су својим првим реченицама посебно истакли државничку мудрост Вучићеву, који је одолео притисцима да не иде на Прославу у Париз, и да ће његова појава на једном тако свечаном и достојанственом скупу необично допринети угледу Србије.

Зашто  су „унутрашњи мрачњаци“ , у које и сам спадам, опомињали да Председник Србије не сме да иде у Париз? Све што се догађало у уводним активностима ка централној свечаности, указивали су да се спрема замка. Подсећамо на истицање отарка „Косове“ међу заставама држава у цркви Нотр Дам, где јој, ако је до Христа, места није смело бити. Вучић је на те опомене бесно одговорио: „Јел треба да уђем у Нотр Дам и узмем шипку да скинем заставу?“. 

Тако се Вучић претворио у Квазимода-мутанта од 140 кила који брани Циганку Есмералду. Да ли смо пак ми који смо одлучно били против српског присуства на таквој представи, тајним каналима тачно обавештени шта ће се десити? Наравно, нисмо. Међутим, ми смо знали да ако неко седне голог дупета у змијско легло да ће га змије изуједати којекуде.

Управо то се догодило. Не Вучићу, већ Србији коју је силом репрезентовао.

Наши дежурни аутошовинисти наравно објашњавају да конфликт избија зато што су Срби заостали у времену. „За разлику од Србије, која гледа у своју ратничку прошлост несигурна какве поуке да из ње извуче, Француска је комеморације везала за политички контекст времена у коме живимо...“ Подучава нас боркиња Ана Оташевић.

Што се распореда седења тиче – мада није то једини испољени гест презира – он би био сасвим примерен, модеран у контексту, да је у питању прослава агресије на Србију 1999 године. Са трагиком Првог светског рата цео концепт „прославе“ нема никакве конекције.

Та модерност Ане Оташевић, иначе одавно је сажета у химни „божјих шовиниста“:

„Ми не желимо у рат,
али у име џинга, ако пак морамо,
ми имамо бродове,
имамо људе,
а имамо и паре.“

У сред преноса, док траје извођење Равеловог „Болера“, Лазански драматично поставља питање уз дремљиво климање главом присутног пуковника „Чекајте, шта се ово дешава, ово је скандал!!!, Хашим Тачи одмах иза Путина, а где је наш Председник?!, и не видимо га! Поставља се питање зашто је у опште долазио на овакву церемонију...?!!! „итд., да би на крају поставио питање „А где је војна парада?“, па изгледа да се коментатори у припреми нису обавестили ни о протоколу ни програму прославе?!

„Интонирање“ Равеловог „Болера“ је и након ове буре у студију РТС и даље трајало. Образложење за ову тачку у програму је што је Равел био учесник Првог светског рата. 

Међутим, сви који су ето учили гимназију, знају да је „Болеро“ Равелов музички исказ доживљаја првог сексуалног односа. И кад су мене учили о томе, ја сам се чудио, односно, сумњао сам. Ко год је доживео први сексуални однос, зна да то неупоредиво краће траје. Да, али овде једној страхотној кланици, невиђеној у историји, узвишеност дају једном, нема спора милозвучном, одом бубуљичавом сексу, што једноставно израз малограђанског неукуса. Речју, то болеристичко обележавање највеће трагедије, изазване алавошћу великих сила за колонијама, претворило се у малу провинцијску приредбу подле намере.

Врхунац приредбе је био Макронов холокауст над историјом. Лаком покретом руке, бацио је у вечни пламен све што беше. Избрисана је граница између херојства и покварености, између жртве и злочинца. Од сладострашћа, Хрватици Колинди је избило млеко, Хашим Тачи се по скупо плаћеном уговору искезио у камере. Мило, лидер српских демобилисаних Спартанаца, искористио је прилику да се пожали на србијанску анексију Црне Горе из наручја Аустроугарске. Вучић је одиграо своју карактерну улогу Квазимода. Могло је сво четворо да отпева на „бис“ песму којом се из Карловца полазило у „казнену експедицију“ на Србију „Тра-ла-ла, тра-ла-ла, Србија је пропала!“. Ако су онда њихови дедови у том рату оманули, ево они су се реванширали.

Затим се, након неповратног понижења Србије и рехабилитације злочинаца и агресора, кренуло са пост-продукцијом.

Да би се исказала самилост према Србима и умири тињајући бес, мало се француски амбасадор извињавао због „грешке у протоколу“, па је цитиран „Фигаро“, где признају да су ето „направили с*ање“, што су све шупље речи које не могу да поправе ништа и заправо имају функцију вазелина.

Други правац је акција „спасавања редова јарана“, којој је циљ да се париски Квазимодо Вучић врати у тело хероја. Та акција се своди на гесло „увређени јесмо али понижени нисмо“. Управо супротно – Србија је ненадокнадиво понижена, али они, режимлије, увређени нису, јер не само да њихове дебеле образе ништа не може да повреди, већ су они сви заједно, од Вучића до Лазанског, добровољни и активни учесници овог историјског понижења Србије.

Сви нешто траже извињење од званичне Француске и Макрона, а нико од Вучића који је главни кривац. Међутим, таман да саставимо петицију са захтевом за његово извињење народу и милион потписа, Квазимодо би нам се само искезио у лице.

Само изгледа да се Вучић понашао по народној пословици „Товар у Париз, товар из Париза“. Ако се само присетимо следа догађаја у организацији „наше Владе“, биће јасније:

-    - Најпре су одбили да иду на прославу Пробоја Солунског фронта, „јер се одржава у страној земљи"(?!)

-    - Затим су у Београду организовали прославу ослобађања Београда, где су дрско и безобразно изједначили српске генерале са партизанима, који су у неким случајевима били џелати највећим српским херојима.

-    - Затим на дан победе у Првом светском рату, највеће победе у српској историји, није организовано ништа.

-    - Уместо тога, иако је „прослава у страној земљи“ Вучић је отишао да у име Србије у Паризу доживи незапамћена понижења.

-    - Уместо поменутог извињења Србима, Вучић изјављује да ће „Србија величанствено дочекати Макрона“!

-    - И сада, гле, Ана Брнабић специјалним летом стиже у Солун да погинулим српским војницима „ода пошту“. Мало да релаксира Вучића, мало да се наруга онима које су својим рукама убијали преци и њени и Вучићеви и Вулинови, и...

Не могу они да „сваре“ што на челу српске војске није био Тито. Да јесте, све би се потпуно друкчије одвијало. Тешко, претешко ти људи прихватају да је Геџа, који је волео Бога и Краља, нешто добро и велико учинио. Ти људи су васпитавани у духу оних који још нерођеног престолонаследника Александра Карађорђевића прогласили за ратног злочинца. Зато хоће, скупа са својим менторима, да ту народну свест која још увек жилаво постоји, сасвим затру.

Сад ће Макрона „величанствено“ да дочекује. Зашто? Зато што је Макрон Србију свесно и намерно понизио, па да нас још више згазе, показујући нас свету као мизерију без трунке националног поноса!

Отуда, треба схватити да Вучић није у Паризу ништа погрешио, није изводио никакве гафове. Он је спроводио своју намеру и своју политику. Он и сви из његовог поверљивог окружења рођени су у рововима са супротне стране. Они су непријатељи, до сржи српски непријатељи.

недеља, 11. новембар 2018.

БОЖАНОВАЦ

Божановац је брдо
кога нема га Гуглу,
омања грбина земаљска
на обронку Шумадије.

Тиха караула.

Низ Божановац је мој отац,
са браћом и обесним дечацима,
Голог коња јахао у лудој трци.
Пао са коња, сукће се испред њега,
а коњ упире предњим копитама
да га не повреди.

Беше то време
кад су се луди дечаци и коњи волели.

Божановац је место под звездама
на коме смо, колико нас је,
безобразно зачети.

Божановац је брдо
на коме је деда научио да јаше.
Па је одатле, на свом дорату
са погачом и ракијом,
а жена ни деца нису смели сузу да пусте,
Отишао на зборно место
Коњичког ескадрона Дунавске дивизије,
Младеновац.
Лета Госпдњег 1912.

Водио ме отац на Божановац,
и говорио ми шта је наше.
А све је тамо наше.

Да запамтим и вратим кад ојачам.
Свега се магловито сећам.

Али мирис ваздуха и данас чисто осећам.
Држим да свако чува у себи
тај стари лахор рођене земље.

Нисам ојачао колико се зла изродило.

Кад толики часни изгину,
Божановац опусти.
И ћути.


Опустела караула.



На дан "прославе Примирја у првом свртском рату",
11. новембра 2 018.,

када је осрамоћено све што је српско,

а нема никога ни да чује.


четвртак, 08. новембар 2018.

КОРЕНИ ДЕОБЕ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА



Жртвовати више од живота

На ТВ управо се емитује серија „Корени“ Добрице Ћосића, снимана при светлости једне догореле свеће, у тескобном простору сличном земуници. Смрад устајалог зноја подлих и јадних Мораваца испод гуњева и подераних опанака просто избија из екрана.

Корени су писани у класичном комунистичком маниру по коме су сиромашни здрави, потентни и добри, па ако и учине неко зло дело то је зато што их је мука натерала. Грађани или сељаци-домаћини су неваљалци мрачне душе, често неспособни да рађају децу. Зато су ту слуге са шесторо деце да „опашу“ и газдину жену. Буржоазија је трула. Наравно, и ту се широкогрудо прави места за оно мало „поштене интелигенције“ којој се јавио комунизам. Оличење подлаштва су неумитно попови. „Однекуд, пробије се храпав глас у преровској смрадној кафани: 'За попа одма'две љуте!' “ ... 

„Корени“ су међутим роман са „дуплим дном“. То није само идеолошко штиво које треба да попуни празну полице у школским лектирама. По задатку Партије Ћосић жртвује не само себе већ „више од живота“. На ту дилему „како жртвовати више од живота за партију“ често се наилази у познијим Ћосићевим делима, можда под притиском последњег патрљка његове преостале савести

Човек који је постао Писац одлуком Титовог агитпропа до гроба је остао заточеник комунизма, па и када је бдео у Хиландару. У поменутој ТВ серији која ни по чему није аутентично моравска, већ је клише комунистичког виђења српског домаћина, који ни случајно не може и не сме бити позитиван, показује све оно што су комунисти пропагирали о Србији као угњетачкој нацији. Отуда, средишња поента „Корена“ је да су Срби народ без корена, све потомци Луке Дошљака и Толе Дачића, отуда примитивци без сазреле етике. Газде су копилани, психотици, полу-луде силеџије, генетски разбојници ригидни у својој неподношљивој затуцаности. Просто се намеће порука да цео тај несвет треба ампутирати и бацити на ђубриште историје, а да њихово место заузму здрави елементи и аутентични Луке Дошљаци и Толе Дачићи. Тако је Добрица Ћосић жртвовао више од живота – жртвовао је своје Моравце.

Познато је да је прва НИН-ова Награда за књижевност додељена одложено, „са малим закашњењем“,  јер је каснило штампање „Корена“. Било је потребно изградити нову „културну елиту“ Србије, по моделу који је несумњиво аутошовинистички, па је „комесар Геџа“ изгледао погодно. Исти се трудио, али му је недостајало талента. По злим језицима, његови рани наменски романи су пре штампања ишли на поправку, прераду и дораду код Оскара Давича и Михиза. Тек после тих књижевних ремонта могли су у јавност. У позним годинама, тако понижавајуће интервенције више нису билу могуће нити би имале смисла. Ако човек после педесет година писања романа остане слаб писац, онда је скрибоман на државним јаслама, никако српски бард. Ко је истрајно ишчитао познија Ћосићева остварења, попут „Време зла“ („Грешник“, „Отпадник“, „Верник“), „Време власти“, „Време змија“, може се уверити да та штива не превазилазе фељтонски ниво жуте штампе. Књижевни таленат ипак није толико релативан да, како књижевник отпадне од режима, тако му унутрашња имагинација усахне. Отуда, те скрибоманије „зрелог“ Ћосића могу се користити превасходно као извор сведочења како изгледа време власти кад је преузму аутентични Луке Дошљаци и Толе Дачићи, те у толико нису безвредне.

Не треба се чудити ни што наш актуелни режим ревитализује „Корене“ управо у доба стогодишњице српске Победе, када је суштински демаскирано и оповргнуто све што се и „Коренима“ и „Деобама“ подмукло подваљивало. Подмуклије него што је пургер Крлежа вешт био.

Салонски дисидент, „Отац нације“, а корена нигде

Где је пукло? Историја каже, до Ћосићеве прве митозе је дошло на некој комитеји на којој је Геџа рекао да ипак на Косову и Метохији влада шовинизам. Као да се до тада није знало. Нешто касније, од поверљивих другара си могао криомице испод кафанског стола добити на дан-два читања Ћосићево политичко штиво „Стварно и могуће“, па то даш комшијама да прочитају за ноћ и врате ујутру. Тако је било. Слободно можемо прозвати све модерне грађанисте који безобзирно Ћосићу набијају смрад србијанског гуња и опанка, да објаве шта је писао у поменутом збиру текстова, па и у ономе због кога је избачен из КПЈ, али уз услов да објаве шта су они у та доба заступали!

„Стварно и могуће“, без обзира на мрачну страну ранијих Ћосићевих (и сарадника) остварења, јесте помогло демократском сазревању тадашње генерације.

Друго је питање како се та књига, званично „самиздат“, могла тако широко дистрибуирати. Не могу да тврдим, али се чини да се дело појавило истовремено са сукобом (понекад и са смртним исходима) између републичких огранака ДБ.

ИсторичарПредраг Марковић негира да је Ћосић био носилац идеје Велике Србије и да је био Милошевићев сарадник и инспиратор.
„Већина Срба није правила разлику између Србије и Југославије. Он /Ћосић/ је први 60-их година формулисао став да постоји посебан српски интерес. Отворио је српско питање 1967-68 године. Први такав наступ је предавање на Kоларцу. Kако да стварамо себе. 50 година пре тога је већина српских интелектуалаца, поготово у Београду, сматрала је да не постоји српско национално питање. Да је оно решено стварањем Југославије. И 80-их година, са покретима Срба на Kосову то је питање драматизовано“, каже Марковић.
Можемо послушати релативног историчара Марковића. Али, да ли је зато Ћосић проглашен за „оца нације“? Никако. Ако пратите србошовинистички дискурс (=мњење), можете у вези октроисане „титуле“ Добрице Ћосића доћи до формулација „каже се да је...“, „понекад га називају“, „често“, „део јавности сматра“, „у одређеним политичким круговима“, „пошто је стекао статус оца нације“, „пригрљен као отац нације“... и сличне смутнине са очитом расистичком наканом из Гебелсовог практикума спиновања, али ништа конкретно. Ко, кад и зашто је Добрицу Ћосића прогласио за „оца нације“ нећете пронаћи.

Они, који шекспировски неизмерно љубе одговорност за јавну реч и „професионално новинарство“, без трунке гриже савести обилато се служе fake квалификацијом, па на основу те фундаменталне лажи даље извлаче fake наратив о српском геноциду над свим околним племенима који су заправо уз помоћ моћног промотера  злочина против мира довршили геноцид над Србима, започет у WW1 а темељито извршен у WW2. Додаћемо да се мучени комесар Геџа злоупотребљава једнако као „Меморандум“ САНУ и „Начертаније“ Илије Гарашанина, а у којим списима иначе ни речи нема ни о ратовима, некмоли геноцидима над не-Србима.

Иначе, ко је пратио „ствари“, односно, испоставило се, историјска дешавања погибељна по Србе, зна да су Милошевић и Ћосић два потпуно различита модула истог корена. Нема везе, стрвљење на Добрицу Ћосића се похотно појачавало са његовом новом митозом, када је почео да пише скоро као човек здраве памети само нешто ушинут улево.

Дакако, предњачила су два дегенерисана херувима србомржње, бедне литерате V платног разреда: Мирко Ковач („Кобни отац нације“) и Филип Давид („Одлазак оца нације“ /поводом смрти Добрице Ћосића/ ). На смрт Писца, натоврзле су се балије, чувени кореновићи

У време умирања Добрице Ћосића Мирко Ковач пише:
„Сам књижевник /Ћосић/ прича да је зарана, још као члан Централног комитета српских комуниста, почео очијукати с православним поповима и владикама, па је већ 1967. засадио виноград у Хиландару и медитирао с монахом Митрофаном Хиландарцем, некоћ противником, коме су партизани избили једно око, да би се на крају тих бдијења браћа помирила и сјединила „у Богу и Српству”. Вукући се по конацима и диванећи с поповима, Ћосић није могао спознати Бога, нити ући у Божји свијет, јер су на тим сијелима једине духовне расправе биле о „српском националном питању”. Ту других медитација није било; ту се свете књиге нису читале.“

Прво што би се из писања Мирка Ковача дало закључити је да је био трећи у прилици коју описује и да је целе ноћи држао свећу. Пошто знамо да није тако, све што можемо о Ковачу закључити да је мародер, Лука Дошљак међу усташама.

Направићемо дигресију и подсетити се једне анегдоте везане за Мешу Селимовића. Елем, пошто се изјашњавао као Србин, Меша више није могао опстати у Сарајеву. Да је српски националиста беше доказ што му је по нешто објављивала и „Српска књижевна задруга“. Стар и болестан, преселио се у Београд, да на миру умре. Међутим, млади београдски новинарски пси га нису хтели оставити на миру. Онда је тим новинарским цокулашима један старији колега непоменутог имена одржао вакелу: „Ви, младе колеге, не знате ни што је свако беговско пашче у Босни знало: Кад бегови крену у лов, керови гоне јелена док не изгуби сву снагу. Кад падне, они га не дирају док не издахне. Ви ни то не знате.“

И заиста, за Ћосића је везан јединствен случај да је човек од деведесет година утужен суду због једне реченице.
Kомитет правника за људска права и Хелсиншки одбор за људска права у Србији су 1. априла 2009. поднели кривичну пријаву Окружном јавном тужиоцу у Београду против Добрице Ћосића због кривичних дела Изазивање националне, расне и верске мржње и нетрпељивости из члана 317. став 1. Kривичног законика Републике Србије, као и Расна и друга дискриминација из члана 387. став 3. Kривичног закона Републике Србије, јер је Добрица Ћосић у својој књизи „Време змија – Пишчеви записи 1999-2000”, између осталог, за албански народ, написао:
„Тај социјални, политички и морални талог трибалног, варварског Балкана, узима за савезника Америку и Европску унију у борби против најдемократскијег, најцивилизованијег, најпросвећенијег балканског народа – српског народа.”

Затим су покушали да „објасне контекст“ и само доказали да су нацисти.

Оно што се Добрици Ћосићу приписује као злочин, правда га бар унеколико као човека. Ваља прочитати цитате којима га аутошовинисти оптужују. Сваки нормални Србин би већину написаног и сам потписао. Разлика је у томе што се Писац Геџа дрзнуо да напише мало пре времена.

Али, да се разумемо, није се одрекао својих раних дела, па отуда не може пост мортем бити ни опроштаја за злочине које носи на леђима.

Утицај пашчади на корене српских деоба

И, о чуда, код мртвог Ћосића долази до нове преобразбе наци-титоиста. Одједном је Добрица Ћосић из гроба враћен у време нове деобе. Исти они који су се стрвили не знајући ни како се понашају пашчад босанских бегова, намах су се преобратили. Сада бране Добрицу Ћосића!!!

Милан Радановић 29/08/2015 | Виктимизација злочинаца
Инкриминацијом Kомесара Геџе и његовог одреда, криминализује се читав револуционарни покрет. Текст започиње учитавањем властите ненаучне и произвољне историјске интерпретације у оквир актуелне манипулације ратном биографијом Добрице Ћосића...

Шта је страшни разлог због кога се васколика урбана и друга Србија бацила у одбрану Комесара Геџе?

Мештани Велике Дренове не желе да школа носи име Добрице Ћосића: Он је ратни злочинац! Запамтили Дреновчани партизанске злочине и никада Комесару Геџи нису ту издају и злочине опростили. НИКАДА ДОБРИЦА ЋОСИЋ ОД СВОГ НАРОДА НИЈЕ ПРОГЛАШЕН ЗА „ОЦА НАЦИЈЕ“, ВЕЋ ОД ОНИХ КОЈИ МРЗЕ СРБЕ.

Како се види, круг се затворио. Онај који је жртвовао више од живота за Партију, грко му се вратило. Бахатошћу и подлаштвом нових Лука Дошљака и копилади, силом је његово име наметнуто школи у Прерову. Несретни скучени Комесар, који је веровао да ће као квалификовани дисидент и обимни Писац у историјским вртлозима, уз нешто моравске лукавости заслужити Нобелову награду, завршио је као маскота Луке Дошљака.

среда, 07. новембар 2018.

ПРОСТИТУТKИ ЈЕВРОПИ


Француски амбасадор у Србији Фредерик Мондолони каже да Француска добро разуме да је случај косовске заставе у париском Нотр-Даму тежак за Србију, али да је намера те земље да се искаже поштовање жртвама рата на свим странама у Европи, како победницима, тако и пораженима.
...
Ма одлично Екселенцијо (у црном шеширу)! Све вас разумемо. Само сте заборавили да окачите, ради пијетета, Вама најмилије (само не смете да се изразите) стегове жртава рата...


Ђура Јакшић

Јевропи


Теби да певам — теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже ко црв.

И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!

Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л' живот може
У таквом игу несрећни род?...
Изгинућемо!...
„Па изгините!”

Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно —
Ил' мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил' гроб!”
~ KРАЈ ~

И ето, изгинули смо. А Ваше Јованке-Орлеанке постале кураве. Па у то име, највећим европским курвама у почаст, чији се стег вуче по каљузи издаје и људске мизерије....



СРУШИТИ БЕЛИ ДВОР! Заиста, за српски народ би часније решење било да сами срушимо симболе српске државе него да дозволимо даља пониж...