НИМБУСОВ ПОДРУМ

  Novosadski glumac, pesnik i muzičar preminuo kao beskućnik na klupi na Trifkovićevom trgu Један карактеристичан коментар: V 15.11 , Lopovi na vlasti ne mare za nemocne samo su im bitni njihovi kafici i zgrade a mi jos veca stoka ako opet glasamo za niih! Не раубујте туђу несрећу за исхрану својих ниских душа. Немојте упорно да се проказујете као стварна инспирација филозофије паланке. Да су на власти аутошовинисти, Аиде и Маринике, не би се нико смрзавао у парковима? Нико гладан, нико млаћен у затворима? Та, шта би за њих остало кад би свима делиле? И, како би излазиле на крај са неистомишљеницима? Дијалогом, биће? Или канџијом и "суровим одговором државе"? Не би градиле са уграђивањем стадионе и не би шаком и капом финансирале НВО сектор, него би давале гладнима и болеснима? Та маните се, лицемери малограђански. Исти сте ви као и чипуљички бак. Са истог сте духовног крша. Да ли је несретни НП имао родбину, кумове, комшије, фах-колеге да

    Да се опоменемо неких "детаља":   - Први концентрациони логори на тлу Европе формирани су у Аустроугарској и Немачкој, за Србе. Заправо у питању је систем, мрежа логора. Први такав логор је Добојски логор. Затим Арад, Маутхаузен итд.   - Након Другог св. рата, по Титовом наређењу, остаци Добојског логора су поравнани са земљом, уклоњени су сви трагови злочина, засађена је винова лоза и производи се вино са географским подријетлом "Кликун". У Добоју је сачуван споменик погинулим домобранима у Великом рату.   - По Версајском уговору поражене земље су биле дужне да 394 својих најодговорнијих личности за ратне злочине изведу пред суд и казне. И јесу већину извели пред суд и све су их ослободили одговорности.   - Немачка није платила Краљевини Југославији ратне репарације за Први светски рат.   - Немачка није платила ФНРЈ ратне репарације за Други светски рат.   - Немачка је напала Југославију 1941. без објаве рата.   - Немачка је напала Југославију 1999. б

Савремени идиоти сматрају да је нација застарели концепт који више није применљив на интелектуално, прогресивно друштво. Kонцепт нације је, за ове идиоте који владају државом, непотребан и још горе, увредљив. Сви људи треба да се слажу са другима и нико никада неће остати гладан, а сви можемо да рецитујемо „Патак и жабе“ испод двоструких дуга до краја. Архивска фотографија (Извор: Фејсбук)/Извор: Стање Ствари   Објављено • 23. 9. 2021. На сајту "Стање ствари" објављен је чланак Слободана Јанковића "Kриминална власт брани себе а не Kосово и Метохију" . Носећа идеја написа је сажета у реченици: "Kада се овакве власти отресемо, тада ћемо, уз Божију помоћ, моћи да се спремимо да једног дана прошетамо војску до Ситнице и Бистрице, до Газиместана и Дечана." Не доводећи у питање ауторову добру намеру, нама се чини да је по среди велика наивност. Пре ће бити да ће после "Вучићеве епохе" доћи до потпуног народно-државног колапса, јер ће бити смрвљен

Овако извитоперена народна...пардон...грађанска свест је страхота... Не постоји народ који се овако срамотно односи према својој историји и идентитету. Који слави оне који су отворено ишли да нас униште. Serbien muß sterbien није измишљотина, већ биополитички практикум. Нечијом бескомромисном храброшћу, неостварен пројекат! И сад неостварене жртве muß sterbien, наричу над својом худом судбином, која их је сачувала у животу. Уме ли неко да одговори шта је Аустроугарска уопште имала да тражи у Босни и Херцеговини? Одакле јој право да анектира БиХ? Двадесет пет пута је генералштаб АУ тражио од Круне да нападну Србију, побију народ а територију присвоје. Речју, да цивилизују Србију. Чим су окупирали Србију 1915., забранили су ћирилицу. Тако се врши цивилизовање. Латиница је господска, као што знамо. На њој се пишу мудре ствари, као што ево гледам.     Коментар на поплаву пљувачких коментара по Воји Танкосићу и Србији на Радију 021, поводом откривања споменика Воји Танкосићу у Кисач

  Део исповести једног посвећеног учесника радних акција од времена СФРЈ и касније. "Акцијаш" описује време када је био, по његовој тврдњи, у завршној фази карцинома: ...Био сам везан за кревет, опхрван боловима и ’навучен’ на морфијум. Без мог знања, мајка је по некој комшиници која је редовно ходочастила послала моју мајицу у манастир Острог. У то време нисам био крштен, нити сам веровао; био сам Титов пионир и омладинац. Та жена је оставила мајицу да преноћи испод ћивота Светог Василија, заједно са уљем, шећером и ко зна чиме још. Kада се вратила са ходочашћа, донела је миропомазано уље, шећер и неко камење из манастира. Мајка је ставила то камење под јастук на којем сам лежао у бунилу; тог дана и те ноћи сам повраћао небројено пута и падао у неко коматозно стање. Ничег од свега реченог нисам био потпуно свестан, то ћу сазнати од мајке тек неколико година касније, као ни промена у мом изгледу: почео сам да се изобличујем, био сам сив, па зелен у лицу, мишићи су

  Социолози спорта нису могли да дефинишу фудбалску ситуацију у друштву социјалистичкоме. То се звало "неаматеризам". Како да дефинишемо – јадали су се - нешто што знамо шта није, али не знамо шта јесте? Није аматеризам, није полупрофесионализам, није ни професионализам. Цео систем је био постављен на темељима политичке директиве, црним фондовима и локалпатриотизму.   Тачно такав фудбал смо однеговали за нашу децу: са све својим социјалистичким темељима, ничијом имовином и групама навијачким које са својим поглавицама и пуковницима по тајној команди прелазе из једног у други најривалскији клуб, дилију зачине и ломе се међу собом, чувајући тако социјални мир класе радничке. На све то пренели смо са Запада фамозни патент „бидовања“. Бидовање је куповина пласмана у виши ранг. То се чини „да се заштите клубови са традицијом“. (sic!) Дакако, наши спортски посленици нису могли да одоле тако нечем модерном. У овдашњој иначици бидовање је сваки спортски напор изврнуло