БЛОГ ЂОРЂЕ ИВКОВИЋ

ВУКОВАРСКЕ "ЈЕСЕЊЕ КИШЕ"- ИЛИ: КАКО ТО РАДЕ ХРВАТИ

"Новебар у Вуковару" заузима посебно место у хрватској митоманији. Образац је препознатљив, овај пута га преносимо из пера Ива Комшића, озбиљне хрватске политичке фигуре из БиХ:
"У нашој повијести новембар мјесец је био мјесец великих догађаја и значајних одлука. Тако је и са 18. новембром 1991. године. Тај дан пао је Вуковар. То није био пад који би се стављао под наводнике. Град је разорен као у вријеме провала барбарских племена. Нестао је један од бисера барокног градитељства.
Побијени су становници. Побијени су они који су га бранили. Из болнице су извучени рањеници, који никоме нису представљали опасност, и побијени. Многи су претходно прошли кроз мучилиште и стратиште Овчаре и других топонима те трагедије. Многи су ”нестали” и до данас им се не зна траг.
Вуковар је хрватска Сребреница.
Не чуди јединствена солидарност са жртвом Вуковара. И не само у Хрватској, и не само хрватског народа. Ове године је орг…

ЖРНОВ НАШЕ САВЕСТИ
Има у нашем начину заборављања нечег сладострасног, похотног, магијског.
Истина, од времена кад Србију преплавише, Туђини нашег имена су чинили све да нам униште памћење, духовност, народну мудрост, знање... све што нас је чинило бољима. Све што има духовну снагу да човека уздигне, претварали су у ругло. Рушили су старе споменике чије значење смо осећали свим својим бићем и замењивали их безличним својом бетонским одвалинама који у себи и не могу носити ништа до пустоши.




Истина је то: можете кесеџијама и крџалијама подићи занатски најбоље израђен споменик, он ће увек бити ружан. Исијаваће гадост. Зато што је гадно оно што преноси.
Шта онда остаје кесеџијама и крџалијама него да унаказе на сваки начин обезвреде и компромитују оно што је боље, храбрије и узвишеније од њих, не би ли њихове бетонске грдосије издоминирале ћутљивом земљом?
Ништа међутим не може да објасни како смо тако лако и дубоко прихватили заборав, који нам је насилно наметнут од полуписмене жгадије. …

ШУМАДИЈСКЕ "ПИЦЕ ЛАГАНИЦЕ"
Да ли сте срели икада у друштву три жене да ћуте, сем ако не прислушкују шта неки други причају, па да то после да изанализирају? Ја нисам. Чешће сам наилазио да торочу у глас.
Но, наиђох на сајт лепога назива "Глас Шумадије". На жалост, одмах пада у очи: какав је то глас Шумадије на латиници? Још горе, чим уђете на сајт, дочека вас мило лице недефинисаног Недима Сејдиновића. За њим Динко Грухоњић. За овим Златко Јелисавац, босански кукавни дезертер који је пустио да му кућа у Босни изгори а он се уподобио у ортодоксног војвођанера. За сву тројицу одговорно тврдим да мрзе Шумадију толико да нема ничега што постоји да могу више да мрзе. Поред њих, ту је још гомила других моралних разваљотки попут партизанског дезертера пуковника Стојадиновића или типичног малограђанина Кулачина, кога можете познати и као ТВ-лика Чваркова, са Пејића салаша. "Глас Шумаије" или септичка јама, шта је?
Шта паметно има да каже Шумадији Динко Грухоњић, …

МАЛИ ШЕНГЕН ЗА ВЕЧИТЕ ПРОВИНЦИЈАЛЦЕ
Време хероја

Летећи одред пуковника Плазине и остале јединице Дринско-албанског одреда, углавном састављене од Ужичана, Ваљеваца и Подрињаца, иако уморни, гладни и боси, 18. новембра 1912. године, после петочасовне жестоке борбе заузели су варошицу Љеш на јадранској обали.
Kада су пуковник Милован Плазина и његови борци први избили на плави Јадран, вековни сан многих српских генерација, били су пресрећни јер је преко њих Србија први пут изашла на море. Приликом освајања тврђаве Љеш, Михаило Миловановић је био необично дирнут и одушевљен сусретом српске и црногорске војске.

„Велика радост завладала је међу две српске војске због овог изненадног сусрета, а љубљењу није било краја, из чега се видело да су се браћа дуго и жељно ишчекивала. То је био израз народне душе.”

Време змија

Када су дошли "ослободиоци" 1944., поп Зечевић је потписао забрану повратка Срба на Косово и Метохију, а Тито је пунио буџет Албаније са 46%. За узврат, из Албаније су…