НИМБУСОВ ПОДРУМ

  Знате приче о растављеним близанцима, у којима је један краљевић а други слуга. Онда сплетом околности дође до замене улога и драматичног расплета. Иста прича се чешће догађа стварима, и то у реалном животу. Као свака комедија забуне, и наша кратка прича о замени јесењих капутића је алегоријска приповест са филозофским и моралним темама и носи своје поучне поруке. Сотија, такорећи. Елем, особа од раније позната аутору, заправо позната од рођења, професионално је учествовала у промоцији једне друштвено-одговорне акције. Њена ПР-агенција је за промоцију добила награду, и поменута службеница фирме је упућена на свечану доделу награда у Београд. Све је протекло како треба, док није дошао тренутак преласка из официјелне сале у оближњи ресторан на закуску. У гардероби нема капута. Организаторима видно непријатно. На елитном скупу друштвено одговорног понашања, у присуству crème de la crème друштвене одговорности, да неко украде капут, била би велика непријатност, чак и за наше прилике. С

    Лажне сузе Друге Србије Данило Бабић Иза велике медијске кампање и наводне борбе за права несрећних вијетнамских радника не налази се алтруизам већ очајнички напор за промовисањем антикинеског сентимента А шта су Вучић-Дачићеви хуманоиди - потомци љотићеваца, четника, монархиста? Да: кад би се зезали . . . Цела наша политичка класа, уз једва неколико врло усамљених изузетака, својом генеалогијом, уверењима, стилом, својим циљевима, укусом, патосом, у суштини је потомак једног истог - крахираног југословенског социјализма, у овој или оној варијанти. Дачић, Вулверин, Шешељица, или Спрудовичка, Брнаба, Bitche  - у суштини, и у коначном исходу, то се своди на нешто веома тугаљиво. Да кажем у параболи: сви они цене, штују, одликују - Марину Абрамовић . . . Kоја је и сама комуно-чобаница у служби Екумене. То исто су, дакако, и они - сви од Вучића и Гљиве па до Латинке, од Шешеља до комичног Ђинђића, од Слобека, Мира-Маре и Сенте до Ивана дебелгузог Ивановича и дебилог

Насупрот свега што презентује наша историографија о Другом светском рату, постоје безбројни документи. Насупрот митолошке епике наше партизанске филмске и свакојаке друге уметности, опет стоје документи. Равно је чуду како су архитекте партизанске "епопеје" успеле да створе читав један симулирани универзум, насупрот толиких информација и сведока догађаја? Чиме тај партизански симулакрум може да се измери? Свака мера је кратка. Не постоји ништа свеобухватно - нешто што може потпуно да омеђи тај примитивни и опаки, незајажљив и опасан у похлепи, амок. У овом случају ради се о насумичном избору из непрегледне збирке докумената који се односе само на Хрватску и ОЗНА. Само на сам крај рата и прве године нове државе. Зашто? Зато што Хрвати имају људе који су спремни да обелодане такву архиву. Наши "историчари" уништавају исту такву документацију. Веле, против су "ревизије историје". (Бивши) "Знаци.нет" су архивирана партизанска база података. Ту