Постови

О ЗВЕРИМА И ЉУДИМА

Слика
  Они и ми Не, овај рат не престаје. Пулсира од покоља до лажног затишја, али је увек ту. Неумољиво присутан ма колико се трудили да га не видимо, живог, гладног и жедног. Ни геноцид не престаје од дана када се царствујушчом Виеном заорило  Serbien Muss Sterbien. Геноцид (реч коју користимо јер нема друге и довољно тачне, посебне речи за свеукупно затирање дуже од века)  траје и овога часа, док мучно пишем ове редове. И трајаће док се последњи међу нама не одрекну себе. Док не присиле себе да верују да они пре њих, они што их родише, беху звери а не људи.  Трајаће тај развучени геноцид док последњи Срби добровољно не постану цивилизовани робови манкурти, они робови што губе разум од мучења па постају најверније слуге својим мучитељима, на чији миг ће намах рођено чедо заклати. Ја одбијам да заборавим. Рачунам да нисам једини. Док у свету траје полемика јесмо ли звери или можда ипак по мало људи, предочавам једну причу у три слике о зверима и људима, из времена када је све почело 1914.

ДА ЛИ ЈЕ „ДРУГА СРБИЈА“ ЗРЕЛА ЗА ЛАПОТ?

Слика
Студенти против хашких пресуда, београд 4.12.2012. Има свако право на наду. Тако сам се ја те давне године понадао да још има наде, да вреди веровати, и да је наша нада у младима. У међувремену, свака нада је ишчилила. *** АРХИВА БР. 26. 05-12-12 Забезекнута проеуропска курајбер-елита гледала је данас масовни бунт српске интелектуалне младости против хашке тираније, под којим су стењали учмали градови. Еуро-пандурски креационисти су могли са горчином само да констатују да народ, студенти посебно, нису онаква ресетована титоистичка политичка стока, каквом су мислили да су га (народ) издизајнирали. Горку неверицу заменио је бес. Студенти су им забили прст у зеницу ока, у врховно Светилиште, у Свети Сифилис – Хашки Трибунал. Уследила је другосрбијанска ноћ дугих носева. Кренуо је општи напад западњачких интелектуалних ренџера у најму на здраву памет. Бесомучно пендрекање истине. У последњих неколико сати другосрбијанска псина достигла је свој улт

TIMOR SERBORUM

Слика
  Динко и Ана - антифашистички ројници војвођански Жари, пали, удбински диздаре, док и твојој кули редак дође! Војвођански борци и боркиње усташко-антифашистичке провенијенције запали су у нови акутни напад Timor Serboruma, што ће рећи `Страха од Срба`, од кога су скоро па неизлечиво болесни. Једина нада за њихов опоравак је потпуно истребљење узрока њихове анксиозности. Док је Срба, биће болесни. У најновијим психичким испадима Динко Грухоњић се, са приметним сладосташћем и пратећим хемифацијалним спазмом, дотакао имењака Динка Шакића, док је Ана Лалић Хегедиш панично позвала васколике антифашисте у борбу против досрбљавања Војводине. - Лако је свима вама, ја долазим из Војводине, ми смо једини остали са Србијом, ни криви ни дужни. Па су ми чак измислили и име - Сабахудин, иако ја имам једно лепо име Динко, као Динко Шакић - рекао је кроз смех Динко Млађи на трибини у српском Дубровнику. Цитирамо још Динка Млађег: „Толико ових људи из Републике Српске који купују станове по Војводи