МОМЕНАТ КАДА САМ ИЗУО ЈОВИЦУ

Јован-Јовица Будисављевић играч ФК "Партизан"-Београд

 "Јовица Будисављевић, бивши играч Партизана, рођен је 1952. године,
а за Партизан је наступао у првој половини 70-их година прошлог века.
У Партизану није успео да се избори за место у тиму
али је већи траг оставио играјући за Тетекс из Тетова."

Свако има идола у детињству. Мој идол је био Јовица.

Проблем са паметном децом је што их родитељи раније пошаљу у школу. Очекује се да тамо паметно дете издоминира. И, што се тога тиче, није фалило ништа из перцепције мојих родитеља. Али, живот дечака је нешто друго. Кад си млађи, уз то кржљав, уз то "син буржуја" у партизанском окружењу, леле теби. А Нова Пазова је била управо такво окружење. Ма, немаш шансе.

Е, ту је Јовица Будисављевић био другачији. Стварно, поставио се као заштитник. Најјачи у разреду, најбољи фудбалер. Уз то, и сам је био паметан, па му није требала никаква подршка. Једноставно, штитио ме је. Најбољи друг, кога сам волео. Седели заједно четири и по године у истој клупи.

Тако до петог разреда. Онда је моја породица морала да се сели даље, под прогоном комуниста. Мене дрмне пубертет и "разбацам се". Почнем да тренирам фудбал. Нисам ја више онај слабашни дечак. Ето, десило се да први тим ФК "СЕЉАК" из Сирига буде у истој лиги са Новом Пазовом. Шта је четири године? Ја сав сретан (рачунајте, имао сам 15 година) измолим у клубу да ме пусте да идем на утакмицу. Да сретнем другове.

Како бива са судбином први кога сам срео око терена беше Јовица. Исти као и ја, бубуљице и брчићи. "О, откуд ти" - рече, окрену ми леђа и оде. А ја дошао са њим да се сретнем да попричамо. Видим још неке другове из разреда. Исто. Утакмицу одгледам ослоњен на ограду. изгубили смо 3:1, ја 8:0.

Није прошло још друге четири године, репрезентација Општине Темерин у поводу Дана Ослобођења играла утакмицу са другим тимом Партизана. Сретнемо се поново, али Јовица ме сад више и не познаје.

Прође сад можда више од десет година. Ја у фудбалској тренерској школи. Како се сложило, компликовано је, у главном радимо то у Старој Пазови. Ту и полажемо испите. Главни оцењивач проф. Мика  Радосав, знају га сви. Али,са комисијом седи и Јовица. Мислите да ме је познао? Ма јок. А шта је при тој комисији радио, не знам, јер га није било у наслову.

Остало још нешто око методике тренинга. Тамнте-вамте, ајде да одиграмо мало међу сообом. Доброоо... Тако Јовица прима лопту па је "царини", гледа около коме ће је додати, нос у висине облака, и онда га гром погоди. Можда се и тетке сетио у болу. Верујте ми на реч, једна копачка му је одлетела преко ограде. Рачунам, 8м.

Тад ми се сетио имена.

Враћамо се са те завршне утакмице, нас пет у ауту. Један пита током вожње "Ти као да знаш са Будисављевића". "Знам - одговорих - седели смо у истој клупи. Зна и он мене." После смо ћутали до Новог Сада.    

 

СРПСКИ РЕАЛНИ АИКИДО

Хистерија и згражавање око српског крљања за пилад у новоотвореном "Лидлу" се још не стишава. Ова крљажа превазилази по страсти и броју учесника ону с почетка века када нам се вратио вољени "Меркатор", кога смо у међувремену изгустирали. Да не околишимо - гурање, отимање, макљажа, самопонижавање око свега и свачега је наш начин живота, главна одлика националног фолклора. Када за хиљаду година археолози буду ископавали полупане остатке Срба на Балкану, засигурно ће закључити да пробијање кроз тесна врата или отимање за дрво представљају аутохтону српску борилачку вештину, чије тајне су нестали насилни Срби љубоморно чували.

Да нам бламажа са Лидлом није неки израз необјашњиве изненадне масовне хистерије, већ генерацијама пажљиво неговани животни стил, подсетићемо са неколико живописних примера из недавне прошлости.

Сећате се наших "деведесетих", када смо се јуначки борили за мусаве векне које су нам добри људи бацали из камиона? Ко је заборавио, да га подсетимо:

Подсетићемо се и каква гажења и понижавања од наше власти смо били спремни да истрпимо. Нама су продавали литар уља за сто милиона, позивајући нас на борбени патриотизам, а себи дизали дворце и високе чардаке, а за недајбоже износили девизе у џаковима из државе. Ми смо дакле светски рекордери у дисциплини издржљивости понижавања и глупог улизивања тиранима. Андрићева идеја да дуготрајна зла власт искриви и поружња човека важи само делимично, будући да сваки народ кад види да га зла власт упропашћава збаци ту власт док је још здрав. У нашем случају је обрнуто, ми не подносимо добру власт. Слично као грбавац из Павићевог "Хазарског речника" кога су хећими претворили у прелепог младића. Али, грбавац је у том здравом и лепом телу био бескрајно несрећан па је отишао код истих хећима да га врате у стање наказе јер је само тако могао да живи.

Кад се згрбавиш и збркаш у лицу а бале ти цуре са жвала, онда ти се помере и критеријуми шта је то леп и паметан човек и како треба да дела мудар државник. Нису код нас случајно на цени као лепи, паметни и курати Вучић, Брнабић, Вулин или Шешељ - то је рефлекс наше грбавости.

Најбизарнији и најсрамотнији по нас је ипак свенародни окршај за саднице јапанских трешања. Након катастрофе у атомској електрани Фукушима, најпре је настала хистерија подршке далеком али нама пријатељском народу Јапана (који је иначе признао нацистичку наказну "државу" "Косова"), па се у то име насекло на хиљаде папирнатих ждралова. Затим смо брдо те хартије авионом послали за Јапан, што је Јапанце необично ободрило да издрже у најтежим моментима, а наше ждралове су под хитно послали у рециклажу јер се тамо никакво ђубре тек тако не разбацује, већ се гледа да се све искористи. Затим смо скупљали паре за несретне Јапанце. Путем СМС скупљено је вишеструко више пара него за наше крајеве које су истовремено погодиле поплаве и клизишта. Али нека, не жалимо! Ми смо били презадовољни...шта презадовољни, усхићени собом! Прво, показали да нисмо глупи и заостали и знамо шта је оригами и, друго, послали смо позитивну слику у свет о нама, тако да су и сами Јапанци разрогачили очи у чуду. Шта би мучени Јапанци него да нам на толику сервилност узврате љубазношћу и пошаљу саднице јапанске трешње, што је њихов символ лепоте и пролазности. Но, питање је, шта ће Београђанима то дрво које већином немају где да посаде јер зна да се разрасте и пет метара у пречнику а, уз то, не даје никаквог плода па се ни слатко не може од ње направити, некмоли ракија, што не правимо ни од ове наше, сељачке, трешње.

 
Каква је то хистерија планула, када се за јапанске трешње сад овако крвнички побише - званично три жене завршиле у ургентном, колко их се кући вратило разбијеног носа, затвореног ока, са масницом на ребрима, подераног пршњака и панталона на коленима, а са поломљеним и неупотребљивим дрвцетом, не можемо шпекулисати. Истовремено, људи у Јапану су стрпљиво стајали у бесконачним спиралним али уредним редовима за литар воде и мало хране, у можда контаминираној зони.

Хистерија је исконска. Замислите туче око тепиха-персијанера, есцајга из Солингена, делова стилског намештаја у Београду јесени 1944.?

Коначно, да се подсетимо гостовања извесног Дина Мерлина у београдској Арени. Колика беше навала, морао је три пута концерт понављати, док се васколико београџанство није изреџало у клањању Едину Дервишхалидовићу. 

  
Погледајте ту усхићеност, дерт, контемплацију (духовно сагледавање узвишене лепоте) спрам запевања типичног балије који мрзи Србе, а воли златнике; и снашу приде док му домаћин шета опаке око куће.

Рече тада балија Дервишхалидовић, е да би показао мало самилости према сиротињи раји која даде последњи динар да види њега спарушеног, да зна да је Душко Радовић написао "Ко је имао среће да се јутрос пробуди у Београду, може сматрати да је за данас довољно постигао у животу"!!! Дочекано овацијама Београџана! Биће да је Душко Радовић писао како ће Београђани бити срећни кад им се врате Аганлија и Кучук-Алија, и приде Мерлин?

Није! Написао је Душко Радовић "Туците своју децу чим примете да личе на вас!" Мисао је претерано господски написана. У стварности, "Црна река победити мора!" Не можеш тешке зависнике о отимачини преваспитати лепим речима да није похвално отимати туђе.

 

Пучина је једна стока грдна,
Добре душе кад им ребра пучу.
(П.П.ЊЕГОШ)

 

 

ЗНАТЕ ЛИ КО ВАМ ПИШЕ ПО ВИКИПЕДИЈИ?

Дамјан Павлица пише за Википедију

У припреми за један озбиљнији чланак који се тиче тешког стварања наше државе, наиђох на чланак на архи-аутошовинистичком "Пешчанику", под надмоћним насловом "Савремена историја Косова". Мислио би човек да је студију писао тим мудрих стараца, након деценија студије случаја. Ма какви, то је написао тада двадесеттрогодишњи Дамјан Павлица. Рећи ћемо опет, па добро, "Пешчаник" је такав, то ђубре и не чита нико други до наркомани и дегенерици. Јесте тако, али није до краја тако. Исту скраћену и прелагану "Савремену историју Косова", наћи ћете на Википедији, али без имена аутора, па можете помислити да је исто писао нормалан човек, а не дрогирани ауторасиста. И то људи прихватају као нешто релативно прилично тачно, и оријентишу се даље према томе. 

Дамјан Павлица је типични "беофашиста". Он је "урбан", са дозом разумевања за сељачку Србију. Услед немогућности да прикажем што је такав, морам да га прикажем у изворној (латиничној) верзији:

Ako vas ozbiljno zanima čime se bavim, ovo je moj portfolio. (Лик има портфолио).

Muzičar, freelance programer i nezavisni IT novinar iz Resnika.

Šta reći? Volim da filozofiram, da pišem, sviram, slušam muziku, pevam, igram kapueru, programiram, farbam figurice, pravim igrice.

Дамјан Павлица: Друже Исусе срећан ти рођендан

Особито воли да пише чланке за Википедију. То му је пасија којој је посвећен. Опус његових чланака се тиче само крупних филозофско-историјско-културнио-националних питања. Ако мислите да је безазлено, навешћемо области којима се полусвесни Павлица (по предању Павловић, али нема везе): Филозофски појмови, Историјски Исус, Рано хришћанство, средњовековна филозофија, Српско средњовековље, Историја Косова, Српско-Албански односи, Српска левица, Историја Југославије, Други светски рат у Југославији, Историја Српске православне цркве, Југословенски ратови, Поп култура...

Ако имате нерава и зађете дубље у ментални склоп овог дрогираног издајника, доћи ћете до неминовног партизанског подријекла овог србомрсца:

Slike partizana

Да пак питате хисторичестог кепеца да ли зна где се налази његов Ресник, не би знао да одговори. 

Камо ли где су Косово и Метохија.

 ХЛАДНА ОСВЕТА МАЛОГ ЂУРЕ

Ђуро Зец шутира лопту брзином 137км/х

Вест је уобичајено новинарска: Суперлига: Зец зауставио Новосађане. Из садржаја вести не можете закључити ништа друго до да је један "брзоноги фудбалер" крушевачког Напретка постигао гол на гостовању у Новом Саду против Војводине, те је његов клуб победио.

Иза те вести исписане штурим и слабим новинарским вокабуларом, стоји читав живот једног сићушног полетарца који је постао и остао фудбалер искључиво својом вољом, одлучношћу коју може да носи само срце храброг дечака. Све што чини наш фудбал било је против њега.

Па и због тога и таквих, попут Ђуре Зеца (рођ. 1990.), волим фудбал.

Елем, почео је у "Школи фудбала ТСК" Темерин са пет или шест година. Сви су се смејали како је увртао нервозно превелики шорц који му је падао преко колена ручицама пре утакмице. Онда, кад дограби лопту, смех се претварао у овације. Било је јасно да превазилази средину. Тако се обрео у "Војводини". Али врага! То је оно на шта ја упорно упозоравам - "Војводина" неће да плати за дете аматерском клубу, а тај аматерски клуб не да играча без накнаде. Нити "Војводина" објашњава зашто не прихвата оно што је прописано, нити функционери ТСК објашњавају шта траже, ако је играч плаћао чланарину и приде све друге трошкове. Клуб није један динар за њега дао, већ се Банијац Марјан Менићанин, бива велики фудбалски организатор, издржавао од уплата те деце.

Десило се тако да сам радио са мајком Ђуре Зеца у истој фирми. И саветовао сам јој: Ама, дај Марјану сто марака, и реши проблем. Дрчна Стана ми одговорила. "Вала, од мене ни динарчић неће добити!"

Резултат је био да је НЕРЕГИСТРОВАНИ Ђуро годину дана тренирао у "Војводини" али није имао право да игра. Што? Не да Марјан!

Утом је запао у адолесцентску кризу. Хоће да напусти фудбал, а спавао до тада са лоптом. Пита ме Стана да га ја тестирам, па да кажем да ли вреди да даље тренира. ОК. Али, позовем ја једног младића, управо завршио ФФК у НС, смер фудбал. Тестирање је трајало око два сата. Ја моторику, овај момак технику. Да само знате шта смо пропуста нашли у тренингу и обуци и "Војводине" и "ТСК". Па то је уникум. Између осталог, нађем да је Ђуро спор. Али, главни проблем "стартна брзина", "агилност"... И, како сам то пронашао? Ако мислите да сам укључио кибернетику, грешите. Користио сам тест 5х5м по Габријелићу. Загребачка школа од пре 60 година. Тест из доба Јуре. Тако нађем да није он толико спор, колико му је слаб "задњи одраз", стартна брзина, те ствари. Брзина не може много да се поправи, али "задњи одраз" може, зато што је 70% по утицајем снаге. Онда сам му показао адекватне вежбе, аутомобилске гуме и разно дуго. И неке техничке вежбе које није видео до тада, показао му млађи колега, јер му је нашао сто мана у техничкој обуци. А, пазите, дечко тренирао у "Војводини".

Где је био проблем? Питам ја Ђуру: Ко ти је идол у фудбалу? Он каже: Фан-Фан. Па колико је висок Фан-Фан? 198. А ти? 165. Слушај, рекох му, ти ако желиш да успеш у фудбалу мораш да једеш месо, и заборави мамин пудинг. То је добро прошло. Али, још рекох, треба да ти је идол Алберт Нађ (иначе репрезентативац у то време). Ради на дефанзивним техникама, одузимању лопте и сл. Ти најбоље шансе имаш као дефанзивни везни, дао сам оцену. И ту сам пао у очима Ђуре Зеца. Није послушао, мада ја и даље мислим, мада је израстао до 178цм, да би више постигао као задњи везни. Но, за то нема доказа.

Да не буде забуне, моја помоћ и помоћ колеге Николе Бјелајца је била мала, онолико колико се може помоћи за два сата у годинама дугом развоју фудбалера. Али тај необични експеримент је показао све слабости у усмеравању талената у нашем фудбалском систему.

Неспорна истина је само да је Ђуро одбачен од "Војводине", па је кренуо од клуба до клуба, тренирајући марљивије сам у дворишту него на аљкавим тренинзима.

После неког времена, јави се Стана сва сретна - како је почео да једе месо, раскрупњао се. Није то више онај Ђуро, кога сте знали. ИТД.

Мали Ђуро се сам изборио за своје место на зеленом тепиху. 

Када је стасао, Ђуро Зец је постао фудбалер са најјачим ударцем у Србији.

Није после тога ишло лакше. Паузирао је дуго због адено-вируса, јер је грипозан упорно тренирао. Таман се опоравио, задеси га саобраћајна незгода. Опет дужа пауза.

Трновит пут је прошао, и још пролази.

Коначно, као играч "Напретка" бацио на плећа "Војводину", клуб својих младалачких снова, одакле је хладно одбачен уз асистенцију базично корумпираног Марјана Менићанина, који је због све штете коју је нанео фудбалу сада уважени члан Фудбалског савеза Војводине за базични фудбал.

Нико у извештајима са утакмице није поменуо да је Ђуро и дете Војводине. Да оде у иностранство, сви сетили би се удела од трансфера. Маријан, особито.

Прича није завршена.

ЗНАМО ШТА СТЕ РАДИЛИ СЕДМОГ ОКТОБРА

Највећа је неправда кад ко од зла дјела свог
још и корист какву има.

Валтазар Богишић

Да се разумемо, „Шестог октобра“ се није могло десити ништа. Дан је био врло мамуран. Одмарало се. Веља Илић одржао говор у 10х, и као злогука птица опоменуо. Потом је са својим Шумадинцима отишао кући. Тај говор нигде нећете наћи, јер никоме није пријатан. 

Шта се дакле догодило Седмог октобра 2000.?

Левичари осетили моменат.

Било је критично да Србија поново постане српска, па су дејствовали са леђа, док су Срби рушили издајника Милошевића.

По левичарима, све је дозвољено да се отме власт и стекне богатство, а „коме је до морала, нек иде у цркву“. И док су једни крв пљували не би ли спасли Србију од тираније Слободана Милошевића и ЈУЛ-овских криминалаца, ново-скојевци предвиђени Зораном Ђинђићем су заузимали банке и трезоре, заогрнути хиџабом Европске уније. Ђинђић се окружио себи сличнима. За те „експерте“ (бива млади, лепи и школовани) који су изронили 7. октобра, нико пре тога није чуо. Ситни банкарски службеници и студенти на продуженом школовању.

За две године, сви су се обогатили али Милошевићеви ратни профитери нису осиромашили.  Сврака свраки, односно комуњара комуњари, очи не вади. Тако је Србија многоструко опљачкана: пљачкао је Тито, па Милошевић, па Ђинђић.  Наставили Тадић, да доврши Вучић. Све Србин до Србина, са екипама, као да их је Фрањо Јосиф одреда у истом борделу правио.

Упропастили државу.

Ђинђићева пљачкашка приватизација у Србији је историјски факат, као што су факти да је Милошевић немилосрдно пљачкао Србију помоћу „пирамидалне штедње“ или хиперинфлације.

Опоменућемо на епилог, да се не заборави. Да се из историје нешто научи. Најмање је важно што ћемо успут показати наказу ђинђинофила.

Конфузни закони Србију коштају милионе евра:

Спор против Агенције за приватизацију међу првима добио Миле Јерковић за положену гаранцију приликом куповине "7. јула". Убедљиво највећи износ од 1,35 милиона евра досуђен украјинском Азовимпексу, који је неуспешно приватизовао Фабрику вагона. Глобал стил браће Митал тражи 300.000 евра након што је са њима раскинут уговор о куповини Магнохрома.

Бивши власници 14 предузећа са којима је држава раскинула купопродајне уговоре јер нису поштовали њихове одредбе, према правоснажним пресудама домаћих судова већ месецима од Агенције за приватизацију наплаћују надокнаде за активиране банкарске гаранције. Рачун Агенције због тога је у овој години у два наврата био у блокади, укупно чак 33 дана.

Милионски износи, али у динарима, досуђене су као накнада за неоправдано наплаћену гаранцију и бугарској Мина компанији, после раскинуте приватизације нишког Вулкана, затим конзорцијуму на челу са Милованом Вулићевићем, после раскида уговора о куповини Венчаца из Аранђеловца, као и бившим власницима шабачког Декора, Ламината из Бајине Баште, Меркура из Бачке Паланке, Кућне радиности из Темерина, Сомборгранита, Млина будућности из Српске Црње, Кулинапласта из Раткова и Радана из Лебана. 

Искључиви кривац за ову штету је законодавац који Закон о приватизацији није усагласио са јединственим правним системом Србије. Тиме је омогућено фирмама да иако нису поштовале закон приликом приватизације, ипак судски добију накнаде. Судови су се једноставно држали важећих правних прописа и пресудили су правилно. Зато законодавац мора да исправи грешке како се овакве ствари не би понављале – каже Бранко Павловић и наглашава да Закон о приватизацији није усаглашен ни са многим међународним правним нормама чији је Србија потписник, што такође ствара правне проблеме и може утицати на одлуке судова. 

Држава је због лошег законодавства дупло оштећена: прво је претрпела штету у приватизацији, због чега је била принуђена на то да је раскине, а потом је државна агенција судском одлуком принуђена на то да плати накнаду бившим власницима, управо онима који су уништили та предузећа исисавши им сав капитал – каже професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић. – То је свакако лоше и нешто због чега грађани имају право да буду огорчени јер и они плаћају цех накарадних законских решења. Неусклађеност закона који узрокују такве, по државу штетне судске одлуке и уопште нестручан рад надлежних у Агенцији, представљају велики проблем који је настао због лоше приватизације, процеса који је тотално упропастио привреду земље. Једина два циља су била распродаја друштвене имовине и пуњење буџета новцем добијеним на тај начин. Таква пракса се показала не само штетном када је реч о привредном животу већ је, нажалост, и држави нанета огромна штета.

Заједничко за ових неколико горепоменутих великих случајева је то што су уговори раскинути тек након вишемесечних притисака и протеста радника, који су неуспешно указивали да се имовина фирми распродаје а капитал исисава, да је очигледно како купци не намеравају да покрену производњу нити да инвестирају. 

Што се моје фирме тиче, почело је тако што сам на неком саветовању о приватизацији поставио питање надлежном Ђинђићевом министру за приватизацију Александру Влаховићу: Ово не ваља, ово наше предузеће води у пропаст. Шта да поручим запосленима који неће овакву приватизацију?

Влаховић је са бестидним циничним осмехом, само због кога је заслужио да му се лопатом тај осмех запечати на лицу, одговорио: Поручи им (као да сам овце чувао са тим министром) да ако неће да буду приватизовани, опет ће бити приватизовани!

И наравно, фирму је је купио "конзорцијум". Тај „конзорцијум“ нових бизнисмена су чиниле хрватске избеглице, домаће раднице слободног морала и господа са нешто затворске казне. Цело друштво са шест основних разреда до набављене дипломе средње школе. На челу им беше легендарни општински лидер Социјалистичког савеза синдиката радног народа Југославије. Фирму су купили наравно не својим парама већ позајмицом од комшијског металског гиганта, које су враћене затим из прихода фирме. Ниједан члан конзорцијума пола свог динара није дао. Онда су буквално опустошили фирму, као пацови.

Поменућемо успут анегдоту када је нови газда-синдикалац повео своју радну нагу на синдикални митинг у Нови Сад, да се боре против закона по коме су купили фирму. 

Затим су изгубили спор на суду против Агенције и уговор је поништен. Али, количина пара којом је фирма купљена им је морала бити испоручена "због лоших закона о приватизацији".

Лако је било против њих, "конзорцијума" скупљеног с ко'ца и конопца, али не и против система који их је штитио. Све што је остало од комуњара у државном, економском, правосудном систему, штитило их је, типично партизанским начином. Настала пометња у Агенцији за приватизацију експозитура Нови Сад, када сам им показао нека акта за која су мислили да су ми недоступни. Ко је, међутим, луд да у та турбулентна времена пристане да буде ВД директор, а не направи дупликате свих кључева? Али, џабе. Шта год покушаш, дочека те извесни судија Беадер или неко сличан. Па се ти бори.

(Падала кишица, ја у аутобусу. Путник до мене пита: Извините, дрхтите. Да ли вам је хладно? Даћу вам јакну да се згрејете. Одговарам: Ма јок. Био сам у Агенцији за приватизацију, па имам нервне нападе. Сапутник: Аха. Потпуно вас разумем.)

Да је ово изниман случај, могло би се поднети. Међутим, овакве "приватизације" су биле Ђинђићево правило. Шта је са обичним људима у тој беспризорној отимачини? Покрали их тајкуни, покрала их држава, покрали их и њихови подмукли другови. Покушаје замислити број трауматизованих људи у држави, количину опште породичне беде у којој је требало дизати децу, е да би се мањина најгорих у овом народу обогатило? 

Нема ту ни правдања ни праштања. 

Мислите да су Ђинђић и његове комуњарске битанге били толико неписмени да не знају да усагласе законе? Ма јок! Знали, али дошли да опљачкају Србију без последица. То је све. 

Тако изгледа живот кад ти га левичари праве.