НИМБУСОВ ПОДРУМ

Архива Бр. 37. Први пут објављено 11. 6.`13 у "Србијанском гласу" Мали је леп, способан и има тату. Гузоњин син. Чаршија је одахнула. ДС Београда је добила новог преś(шј)едника. Кумић Бориса Тадића који се, необично за Црногорце, пришљамчио уз конкурентску шквадру са другог краја Динаре Драгана Ђиласа, док је на резервном положју уз „тадићевце“ остао тата Зеко Божовић. Балша је победио Драгана, али Божовићи ни у ком случају нису могли изгубити. Београд је и даље затрпан динарским одронима . Ко је Балша Божовић? Син Драгослава Зека Божовића, некадашњег гориле и шофера Зорана Ђинђића а касније народног посланика ДС, који је посланичко место "као ђедовину" оставио у аманет сину Балши. У богатој и динамичној биографији пуној погибељних опасности, (нарочито у мрачним лавиринтима српског спорта), током убрзаног пењања друштвеном лествицом, стигао је Зеко до директора фирме "Србија никл" која је добила дозволу за истраживање руде никла у Срб...

Београд, Октобар 1944.   Освета    "Заклео сам се још као скојевац, да ћу кад дођем у Београд и упаднем у ове виле буржоаске, ових експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, да ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са све чизмама својим партизанским и личким блатом на њима - лећи и преспавати."  - Мајор ОЗНА Милан Трешњић, Шеста Хрватска (личка) дивизија [1] Титоисти су мрзели србијанску интелигенцију једнако као и србијанског сељака. Београд је таргетиран као фашистичко гнездо које треба потпуно очистити.  Није то био Загреб, него Београд. Београд је претрпео три страшна разарања  —  најпре, на почетку рата, од Немаца, зато што није хтео да се покори нацистима; затим 1944. од "савезника" зато што није хтео да се покори комунистима; и коначно од комуниста, зато што је био "центар колаборације"и "великосрбијанског хегемонизма".   Ово, последње, комунистичко разарање...

  Па има се, брате, и у кући шта видјети. Није да нема. Хвала Богу, (поново почне да се крсти, прекине се) хвала нашој влади и да не чује зло што се ја овако хвалим, да куцнем у дрво, има се свега. Ха, ха, нико ми у мом селу Обљају под Грмечом не би вјеровао: у Пепе Бандића два нова, новцата кревета ко два брата близанца. Правила их буржуазија за себе, па западе мене да ја своју старку (показује на тур) метнем у госпоство. Вала, кад би ми било до неке силе и бијеса, могао бих ја да се стрпам у један а ова моја ждријебица у други па да се ширим ко какав гроф. ... Јесте, имам свега и свачега: добре душеке и покриваче, два стола, столица, двије фотеље, књижетина, ормари, гвозден шпорет, имам сјекиру... Ево имам и двоје слике. Погледајдер, на овој насликани другови ловци, како на друговима коњима... (прекине се, увиди да је погрешио) на обичним коњима ловци угледни – они одозго више нас – јашу и гоне дивљег вепра, гледај Бог те твој. А на овој усликана нека другарска к...

Архива бр25. 03-02-12 Гледам пре неки дан „Београдску хронику“, тако нешто. Прилог о „предузимљивим“ службеницима општине Раковица. У општинском дворишту беше неки запуштен простор, па рекоше себи „Хеј, што не бисмо овде парк направили?!“ . И кренуше ударнички да крче парлог. У пола рада спонтано им сину идеја „Хеј, зар не би било добро овде забавиште изградити?!“ Што рекоше, то и учинише. На до јуче бескорисном простору никло је супер-модерно забавиште. Уприличише и помпезно отварање објекта. И, питате се шта ту није у реду. Не, није и не може бити у реду... Јер они су забавиште направили за своју децу . Установа је намењена деци општинских службеника. Објекат направљен на државној земљи, државним парама. И ко ће да плаћа запослене у забавишту? Ето, таква је данашња Србија – неком мајка, неком зла маћеха. Србија је тако мала земља, са тако екстремно израженом, суровом, сегрегацијом. Ми смо друштво брутално уређено у касте. Унутарсрпски апартхејд најбездушније се сп...

АРХИВА Бр 13 22-03- '11 Овај напис се бави аритметиком српске самоуништавајуће себичности, а као повод има слабашан синдикално-народни отпор продаји „Телекома“, који за сада успева само зато што нико неће „најпрофитабилније државно предузеће“. Почећемо, ипак, од једног филма. "Банде Њујорка" (енгл. Gangs of New York) је филм из 2002. године који је режирао Мартин Скорсезе. Филм почиње у 1846. на Доњем Менхетну, у округу "Фајв Поинтс". Рат разних округа бесни годинама између банди "домородаца" (тј. оних који су рођени у Америци) и надмоћних ирских имиграната... Иако би већ овде могли извући понеку паралелу са нашим трибалистичким усудом, битнија нам је завршница филма. Док Њу-Јорком бесни побуна и влада хаос, на Менхетну, у кичерајски позлатом накинђуреном билијард-салону, новокомпоновани задригли буржији раскошних зулуфа, са томпусима у зубима, играју карте, билијар и опуштено ћаскају. Улази младић и усплахирено саопштава да се поб...