НИМБУСОВ ПОДРУМ

Читава та генерација, мојих родитеља и њихових пријатеља, остала ми је у сећању по својој ароганцији и свом цинизму. То су били људи средње класе, који су радили за плату послове за које су били мање-више квалификовани, били су то типични малограђани, провинцијалци, са страсном мржњом према култури, добро описаној још код Чехова. Да их је неко питао, каква је култура коју су представљали, чиме се то поносе, на чему се заснива њихова изузетност, они не би знали да одговоре, тачније, одговорили би загонетним смешкањем, ћутањем, својим цинизмом који сам већ поменуо. Ја мислим да је њихов цинизам био еманација немоћи, у првом реду мисаоне, њихове недовољности, управо недостатка духа. С малим изузецима, никад нисам видео да они нешто озбиљно читају. Да си их питао, зашто, рекли би, нестрпљиво, да немају времена, не стижу и тако даље, али код куће они никада ништа нису радили; додатне послове нису имали, није то онда било у моди; хоби је међу њима био редак, нису ишли на пецање, као мој деда