НИМБУСОВ ПОДРУМ

  Архива Бр. 27.  Први пут објављено :  09.06. 2014  Српски културни клуб   1.   Узалуд здраве памети   У једном тренутку у нама се пробудила људскост за коју смо већ мислили да је угашена. Наша крхка и нестална доброта је ипак кратко трајала. Затим се калварија наставила. Узалуд Слободан Турлаков опомиње : „Немачка штампа и њихова политичка елита толико мрзе Србе, да чак нису у стању ни у оваквим тренуцима да покажу макар мало људскости…”   Опоменуће узалуд Турлаков да немачку штампу и елиту послушно и прецизно у формулацији следе  наши медији, а нарочито нападно телевизије са „националном фреквенцијом“. „Елита“, оличена у ситн озубим   политикантима на власти, толико је срамотно покорна, да су једва дочекали да руски спасиоци оду, без поздрава и пристојне речи „хвала“. Игнорисање катастрофе није било само немачко, већ опште-западно. Толико нескривени презир је натерао и сасвим појугословенченог Новака Ђоковића да се побуни и ја...

  Некакав номадски народ из давно прошлих времена, отимајући силом земље других народа, примењивао је специјалан начин да ратне заробљенике претвори у потпуно безопасне робове. Врло једноставном, а суровом методом, од човека је прављено бесловесно створење, те господар убудуће није морао стрепети од побуне, за разлику од необрађених робова код којих, због очуване свести о себи, таква могућност увек постоји. Тај примитивни метод прављења безопасних и поузданих робова дословце је следећи: “Најпре би им начисто обријали главу, брижљиво састругали сваку длачицу до корена. За то време, док би бријање било привођено крају, искусни кољачи заклали би у близини матору камилу. Дерући кожу с камиле, најпре би одвојили најчвршћи и најприонљивији део коже око врата. Пошто би ту кожу с врата поделили на парчад, одмах би је, онако врућу, лепили на обријане главе заробљеника и она би се зачас прилепила – нешто слично као савремена капа за пливање (…) После навлачења шире сваки осуђени...

  Чему се радују: слободи или ропству? (Аутор: Zinovii Tolkatchev Auschwitz, 1945) Професор Огњен Радоњић је на већ легендарном аутошовинистичком порталу  "Пешчаник - ако вам је добро онда ништа" објавио чланак "Добровољно ропство у 10 тачака" који је изазвао значајну позорност замало па интелектуалне и још мало више замало либералне публике. Проф. Радоњић спада у особиту групу интелектуалаца са погрешне стране западног лимеса који себе сматрају за "новог човека" ( íbermenš ) случајно рођеног у Србији. За такве је, примерице, недавно преминули Дејан Тиаго Станковић "имао ону врсту духа која је овај град чинила живим. Он је био знак наше виталности. Упркос оловним временима" , те су се "тетурали улицама када је до њих стигла вест о смрти Тиаговој" . ДТС је, без сумње, био фигура половичног духа, недовршени Хрват, а шта се подразумева под "нашом виталношћу" не знамо. Моја виталност, каква је да је, ту не спада. У ост...