НИМБУСОВ ПОДРУМ

    Слободан Антонић, Вучићев академски маснокопитар, ламентирао је над продајом српског образовање Западу, за шта су заправо, по његовом мњенију, сви криви.  Влада је толико тихо провукла амандман на сопствени предлог измене Закона о уџбеницима да то чак 13 дана нису приметили ни посланици који су за то гласали, ни опозициони новинари. Тако су наши колонијални господари још једном показали своју моћ. У Србији странци контролишу 87% тржишта уџбеника   —  Слободан Антонић : "Баш Колонија" ...Заправо се ништа није променило. Какви су нам национални уџбеници били од 1945. до данас? Коју смо историју учили? "Седам офанзива" и сличне булазни. Шта смо морали читати за лектиру - а ко је био забранит? "Тито нам је отац и мајка". Ту умоболну спрдачину су деца бубала од забавишта. Дечји мозгови су трпани литерарном сплачином Зоговића, Костића, Давича, Куленовића... Преживели су крајишки кафански приповедач Ћопић, покатоличени Десница, и, још увек изнад сви...

  У Србији не постоји стварна идеолошка борба, већ симулирани плурализам који служи да спречи изградњу националне самосвести. И српство и грађанство су у функцији режима — не као вредности, већ као алати.   Баук ФСН кружи Србијом Велико узбуђење, са знацима беса и панике на левој страни јавног мњења, или боље рећи — левљој страни мњења, пошто се десног и немамо, изазвала је вест да Влада Србије намерна је формирати Факултет за српске науке (ФСН) при универзитету у Нишу. Уз мноштво саркастичних квалификација попут “чкола за дипломиране Србе”, “производња дипломираних Русусрба” или “Ћаци интелектуалци”, које стижу из табора “дипломираних Европљана” и “Малосрба”, такође стиже и упозорење да “национализам увек "говори" о претњама других народа или држава, као и да таква популистичка пропаганда жели да пробуди страх међу људима и зато се увек говори о томе да постоји нека опасност од које морамо да се бранимо”. — како нас учи историчар Milovan Pisarri ,  док Наталија Јовановић...

  Нека је лака плава трава заборава свима који су те суморне јесење вечери спавали сном праведника на лесковачком стадиону. Сви кажу  — игра није била лепа.  Јесте — али је зато била неборбена!  А кад није борбена, онда је зацело концепцијски незрела!  А кад није ни зрела,  онда је — екипа у развоју.  Заостала у развоју. Публика у Лесковцу, она што је почела да пева химну али је задремала на мантру „Боже спаси!“, и чекала знак свог васкрсења, сада је само сећање — мирна, готово свечана сенка.  Нека је вечна слава и хвала најмртвијим навијачима у Васељени. Све је, дакле, подложно промени, па је и селектор пропао у ковитлацу лесковачке мућкалице. Само је фудбалска менанџерија неуништива. Они који су пали — изгубили су све.  Они који су остали — нису изгубили ништа.  Зато ће посленици и менаџери наставити  — с истим еланом, несаломиви, са другим стручним штабом, али једнако послушним,  с истом вером да ће нас у следећем циклусу...

  Онтолошка структура српског пораза (не као догађај, већ као облик постојања) Било је довољно месец дана да српска фудбалска мајка свих бламажа — утакмица против Енглеске (0:5) — потоне у маглуштину наше Пустаре. Оно што смо видели на терену, око терена, на трибинама, одисало је трулежи. Сукоби међу сопственим навијачима (једни у шареним мајицама, други костимирани у црно), у извештају ББС документованом са фотографијама само су додатно осветлили дубину распада. Па, шта забога није у реду, запитаће се неко? Како било ко може да помисли да "нешто није у реду"? Не. Све је у реду, логично и последично. Како смо наместили друштво и физичку културу, тако она (Ф.К.) ради.   Спорт у целини, не само фудбал, мора да пропада. - Деце је све мање. - Физичке способности —   у паду. - Здравље им је крхко. - Физичко васпитање у школама — никакво. - Клубови — квази-професионалне комуне. - Спортски посленици —Чаруге. - Родитељи — агенти у покушају. - Тренери — фудбалски кастрати. -...