НИМБУСОВ ПОДРУМ

  Па има се, брате, и у кући шта видјети. Није да нема. Хвала Богу, (поново почне да се крсти, прекине се) хвала нашој влади и да не чује зло што се ја овако хвалим, да куцнем у дрво, има се свега. Ха, ха, нико ми у мом селу Обљају под Грмечом не би вјеровао: у Пепе Бандића два нова, новцата кревета ко два брата близанца. Правила их буржуазија за себе, па западе мене да ја своју старку (показује на тур) метнем у госпоство. Вала, кад би ми било до неке силе и бијеса, могао бих ја да се стрпам у један а ова моја ждријебица у други па да се ширим ко какав гроф. ... Јесте, имам свега и свачега: добре душеке и покриваче, два стола, столица, двије фотеље, књижетина, ормари, гвозден шпорет, имам сјекиру... Ево имам и двоје слике. Погледајдер, на овој насликани другови ловци, како на друговима коњима... (прекине се, увиди да је погрешио) на обичним коњима ловци угледни – они одозго више нас – јашу и гоне дивљег вепра, гледај Бог те твој. А на овој усликана нека другарска к...

  Србоцид  „ Они нису идеалисти, нити историјски материјалисти, већ волунтаристи, утописти и манијаци, који са научним социјализмом имају исто толико заједничког колико неписмени са азбуком“. - Милица Ђурић Топаловић : „ Социјалистичка џунгла“, 1966. „ Тога дана, разумјеш ти мене, приведе се онај ко треба да се стреља до траншеје и скине се нешто са њега, то се нормално користило после за наше. Практично је било стрељање, разумеш ти мене, у потиљак из пиштоља. Приведено је, разумјеш, тој траншеји од једно четри стотине, пет стотина, мање није. Мени није успео нико да побјегне. Ја сам извршавао свјесно свој задатак.[...] Kад је рат завршен дошао сам у Ниш, дође вече, око поноћи, када сам задатке обично извршавао, некога да убијем зликовца, а сада нема никог, рат је престао. Изађем на улицу, лутам, немам кога да убијем. Она психоза не да ми мирно да спавам.“ - Сведочење "У камеру" једног остарелог партизана Отправник послова америчке амбасаде Харолд Шанц, посматрајући...

    Психопате а не револуционари  Тачно су монструми. Не „залуђени идеолози“. Не „жртве историјских околности“. Не „људи који су морали да бирају између два зла“. Монструми.  Пуни, класични, библијски монструми који су имали људски облик, али не и људску душу. Кад дечаку од 12 година напишеш у пресуди „колаборант-агент“ и убијеш га метком у потиљак 1946. – то није револуционарна нужност. То није ни мржња према „класном непријатељу“. То је чиста, гола, демонска потреба да убијеш нешто мало, чисто и невино – јер ти је то једини начин да докажеш себи да си „на правој страни историје“. Иста рука која је 1945. бацила четрнаестогодишњака у бунар у Шапцу, или стрељала бабу рођену 1846. у неком селу код Панчева  – иста та рука је 1975. седела у пензији, миловала децу, добијала ордене, држала говоре на прославама ослобођења и тапшала и поносила се у првом реду на паради. И нико им никад није рекао у лице: „Ти си чудовиште.“Јер да су им рекли – морали би да призна...

  Историја је завршена. Нема више ничега. Ми смо лешинари који гракћу над мртвом земљом. Архива Бр. 35. 27, ФЕБРУАР 2023., ДАН ПОСЛЕДЊИ Вучић је јуче, 27. фебруара 2023. предао Косово и Метохију. Прихватио је предају свега српскога. То је коначни биланс његове политике. Кажу, потписаће у марту, вероватно о годишњици почетка агресије НАТО на Србију 1999. Не мора он у крајњој линији ништа да потпише. Бићемо третирани као да је крвљу нашом потписао. Његова се не рачуна  — хлапи одвећ брзо. Ако потпише, бонус може бити да са Куртијем у пару буде кандидован за Нобелову награду за мир. То је понуда која се тешко одбија. Но, одбити њихово обећање да му неће ништа ако пристане, понуда је која се не одбија. Јуче Маћедонију, данас КиМ, сутра РС, прекосутра Рашку и Прешево, затим Војводину, успут руднике, воду, земљу. На крају ће, кад му преситом и умрсаном досади, само рећи "Збогом, урадио сам шта сам могао. Ко може боље, ево му га!" Што је најцрње, и за мене лично неподношљиво, што ка...