СРБИ СА ДВА ПАТРИОТИЗМА - ЈЕДАН ПРИМЕР НАЦИОНАЛНОГ ОБРТНИКА

Српство у Преку је за време Првог светског рата, а и након његовог завршетка, било располућено. Као да им је једно плућно крило дисало за Маџарску  и за Беч, друго за Србију. Оно прво дубље и снажније.

После рата много истакнутих Срба, бескрајно верних ћесару, су се наједном обрнули у највеће Србе настојећи да се конформистички ухљебе у новим околностима. У томе су навећма и успевали.

О једном изврсном таквом примеру је овде реч.

Др Филип Крчмар: На погрешној страни историје? Ратни ангажман српске елите у Великом Бечкереку 1914–1918. Историјски архив Зрењанин

/Исечак/...

Ван сваке категорије је међутим случај Богољуба Алексића (1874–1944), Србина који је уочи и за време рата имао мађарско племство и обављао дужности главног архивара Торонталске жупаније. У том својству активно је учествовао у културном животу Жупаније, па је тако непосредно пред рат сарађивао у писању њене свеобухватне монографије, за чије је потребе написао поглавље о њеној историји у периоду 1779–1867. За време рата је обављао уредно дужност жупанијског архивара и у том својству је и забележен у жупанијским шематизмима. За то време, његово држање није познато на основу писања локалне штампе или архивских докумената, ако се остави по страни његово предавање Ратови у старини у организацији Слободног лицеја Мађарског културног друштва Торонталске жупаније, а које, по свему судећи, никада није ни одржао. Ипак, догађаји из међуратног периода и ондашњи политички сукоби износе на видело више информација о Алексићевом ратном ангажману. Наиме, по завршетку рата, он не само да се активирао на културном и просветном плану – као професор Српске гимназије у Великом Бечкереку, старатељ Градског музеја и члан Историјског друштва у Новом Саду – већ и као политички делатник. Наводно је за потребе српске/југословенске делегације на Версајској мировној конференцији написао Историју Баната коју је др Славко Жупански предао српском посланику у Паризу Миленку Веснићу. Међутим, далеко је значајнија чињеница да је Алексић био члан Демократске странке и да је у два наврата од 1921. до 1928. обављао дужност градоначелника Великог Бечкерека (уз краћи једномесечни прекид током 1924. године). У оба случаја када је био смењиван са ове функције, у првом плану налазило се његово држање за време рата. Уредник Банатског гласника, Милан Јевтић, беспоштедно је нападао Алексића: Ево како изгледа један пунокрвни Нинчићев Мађарон (мисли се на Момчила Нинчића, министра владе), кога он силом намеће за градоначалника главног града у Банату, Великог Бечкерека.

Како би поткрепио своје тврдње о Алексићевом мађарофилству, Банатски гласник је у два своја прилога у априлу 1928. објавио три документа који, између осталог, говоре и о његовом антисрпском деловању у предратним и ратним годинама; они су претходно били обелодањени приликом судског процеса који је пред среским судом против Алексића повео и водио Миша Матић, интернирац и члан Сокола. Из њих се види, најпре, да је Алексић уочи рата, 1913. године, пожуривао мађарске власти да раде на оснивању Музеја Торонталске жупаније и ширењу мађарске културе, како их немађарске мањине (мисли се првенствено на Србе – прим. Ф. К.) не би у томе предухитриле.  Међутим, Банатски гласник се није ту зауставио, већ је објавио још „пикантерија” из његове прошлости: Овај исти Богољуб Алексић, кога народ у овом граду неће, али би гг. Нинчић, Стојадиновић и Максимовић да му га наметну, раставља се са својом супругом и међу њима се развија спор око јединог детета које им је дошло из тог брака (до развода је дошло 1915, у време рата – прим. Ф. К.). Суд досуди да мајка има право недељно једном да то дете држи... Исти лист даље преноси Алексићеву реакцију на одлуку суда: Моја од мене растављена жена одржава везе са личностима, које су политички компромитоване (а то су били српски Соколи у Великом Бечкереку) и са њима се у своме стану састаје. Ја као МАЏАРСКИ ЧИНОВНИК, који своје дете у родољубивом духу желим да одгојим, не могу без надзора пустити дете на такво место, где би његова млада душа била изложена евентуалној ЗАРАЗИ. Иза овога је Банатски гласник констатовао: Човека, који о васпитању свога јединца говори на овај начин онда када је свака србијанска мајка и последње дете своје гурала у онај свети и велики жртвеник 1915, данас брани и штити г. др. Момчило Нинчић! У другом делу текста, објављеном у идућем броју, Банатски гласник је пренео садржај заклетве коју је Алексић, по сопственом признању на суду, положио 13. новембра 1918, у време када је српска ослободилачка војска већ била пред самим Великим Бечкереком; текст заклетве је гласио: Заклињем се да ћу Маџарској Држави веран бити, да ћу њену пуну независност заштитити, да ћу свом снагом својом служити на корист, слободу и напредак МАЏАРСКОГ НАРОДА. Тако ми Бог помогао! Завршавајући своју дефамацију Алексића и напад на Нинчића, Банатски гласник констатује: Једино своје дете један српски отац у Банату, после оне славе српске од 1912, па 1913, па 1914. и оног гордог српског хода уз Голготу Српску од 1915, отима од српске – ЗАРАЗЕ! (...) ДР. МОМЧИЛО НИНЧИЋ пљује на образ свега српског поштења (...) и са ТИМ и ТАКВИМ несрећником држи ЗБОР НЕЧАСТИВИХ.

Ови напади на Алексића су уродили плодом и он је смењен. Том приликом је одбијен и његов захтев за дупло рачунање ратних година (будући да не само да се није налазио на ратишту, већ у канцеларијском, и то туђем – непријатељском – звању), а обелодањено је да је чак уместо архивске службе по граду вршио и полицијске послове и претресао српске домове са мађарском полицијом; наводно је вршио преметачине јаче и интензивније од самих полицијских органа, нарочито прогонећи припаднике Соколског покрета. По одласку у пензију, Алексић се посветио изучавању банатских старина и археолошким ископавањима.94 Умро је 1944. године, у време немачке окупације.