НИМБУСОВ ПОДРУМ

Коначно, на Цетињу су сахранили Бога ! На челу ритуалне поворке био је по злу чувени генерал Саво Јоксимовић, препознатљив по своји црвеним чизмама. Цетињани су викали: „До­ље Бог!“, „До­ље бур­жо­а­зи­ја!“ Ни­је­су ба­ца­ли ша­ку зе­мље на сан­дук, не­го су пљу­ва­ли ра­ку и сан­дук, „у ко­јем је био Бог“. Устоличење митрополита Јоаникија на Цетињу се догодило уз велико срамоћење домаћина. Крш по улицама, црни дим запаљених гума и сиви од сузавца, буботке, разбијени носеви, пијани политичари по таборима. И псине. Превише псина избило из малог НАТО-народа због догађаја који никако није могао (а ни смео, ако је до образа) бити разлог толике њихове фурије. Стотинама година нису рођеним Цетињанима сметала устоличења православних митрополита, новој генерацији смета, као да их животно угрожава. Јашили би попове од набујале части и жудње за отетом им слободом. Колико је памети у бунту цетињских комита и комитки може илустровати изјава у камеру једне уплакане госпође: "Црна Гора је о

О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ Држим у рукама „ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ за 1894. КЊИГА 177. Уређује А. (Антоније) Хаџић. Тежак осећај. Са једне стране за данашње прилике непојамни национални труд, са друге детиња наивност. Какав је то напор био да се народ србски образује и прикључи ондашњој напредној Европи. Невероватно! Само један примерак из овог летописа: „ Цар лир“ од Виљема Шекспира, у преводу Лазе Костића. Довољно? Па затим прилози, од „хисторичесних“ до критика уџбеника математике. То наше распеће између одбране националног бића и вере да ће нас Европа примити под свој скут, ако подигнемо своју изображеност, чини ми се да се јасно огледа у редакцијском чланку ( нап: Вероватно А. Хаџића) посвећеном овај пут прослави четиристогодишњице Цетињске штампарије. Па ево, слово по слово прекуцаног виђења те прославе из „Летописа Матице српске“ за 1894. годину. КУЛТУРНЕ ПОЈАВЕ У СРПСКОМ НАРОДУ …....... Прослава 400-годишњице прве српске штампарије у Црној Гори