ДИНКО ПЛАЧЕ ПОСЛЕ РАТА

Неким чудом и писац пашквиле и његов уцвељени саговорник спас нађоше у Србији, у којој се, да је таква каквом је приказују, главе не би наносали ни до првог Kурбан-Бајрама?!

 

Објављено• 27. 9. 2021.

ДИНKО ГРУХОЊИЋ: Дан када се слави смрт

Сви "другосрпски" портали, за које рекосмо да се налазе у акутном стању епилептичних конвулзија, пренели су његов безвредни домаћи састав. Безвредан, сем ако му се као вредност од ширег значаја не рачуна уткано србомрзје. Иначе, у питању је новинарска сплачина у којој су са једне стране „великосрпске жртве“, које немилице цминздре и слине...

„Плакао сам…, то је био један од посљедњих пута да сам плакао…”, прича ми, присјећајући се кроз дим и ракију, мој пријатељ.
вратио се у студентску собу и – јецао…”
тај је јецај био реквијем за живот
А он, мој пријатељ, је у међувремену плакао још једном.
завукао се у ћошак и сузе су ми лиле низ образе.
више никад ко човјек заплакао...

А са друге стране су Срби...

Вуковар је до тада већ био изгорио до темеља, Дубровник је горио… Војска се премјештала у моју Босну, припремајући незамислив пакао…

Данас се, ето, одвија гротескна прослава у Босни и Херцеговини, у том њеном ентитету насталом на геноциду. Слави се 9. јануар, дан када је проглашена „Република српског народа у Босни и Херцеговини”. Од тога дана па наредне четири године, незамисливи су злочини почињени у име те „републике”. Данас, 20 година касније, слави се, дакле, смрт.

„Јула 1992, док сам бјежао около по Војводини од мобилизација, јавили су ми се ти неки бивши другови из средње школе. Стигли су до Београда, након што је ‘пробијен коридор’, односно након што је етнички очишћена Посавина. ‘Шта је, пичко, што те нема у Бањалуци? То што причају твоја матер и сестра, то ништа није истина, све те лажу’, рекао ми је један од њих преко телефона. Опсовао сам га, прекинуо везу, завукао се у ћошак и сузе су ми лиле низ образе. Схватио сам да су се људи – ти исти људи с којима сам толико ноћи провео, толико пива попио и толико пјесама отпјевао – претворили у крволочне животиње. Могао сам преко телефона да осјетим како базде на злочин… И од тада, од тог љета 1992, мислим да нисам више никад ко човјек заплакао. Ни кад су ми мама и тата умрли. Једноставно, нешто је пукло у мени…”

Да, то „крволочне животиње“ – то је Динкова кратка дефиниција Срба!

Даље исповедно неименовани „јунак“ жутих прстију, опричава своју одлуку да преживи:

Или би ми они већ осмислили неку грозну и болну смрт. Заклео сам се да ме неће ухватити… Нико ме у рат неће одвести. Преживјећу! И заклетву сам одржао”, прича он, прстију жутих од духана.

Неким чудом и писац пашквиле и његов уцвељени саговорник спас нађоше у Србији, у којој се, да је таква каквом је приказују, главе не би наносали ни до првог Kурбан-Бајрама?!

У Динковом срцеломном писанију нема помена, али ни речи, о српским страдањима и српским жртвама. Ни сузе, макар гуштерске, као орнамент на уратку.

Kоначна поента је у последњем пасусу текста.

Није могао, није издржао. Из њега је избило ликоковање апсолутне потурице:

...прича док пролазимо поред Сафикадиног гроба и потом провирујемо кроз ограду на радове на Ферхадији, чији се минарет полако али сигурно опет спрема да стреми високо, високо изнад наших глава. Послије гледамо са Новог гробља на ону котлину непојамних злочинстава, које ни све бањалучке ријеке, потоци и извори не могу сапрати, још дуго и предуго.