НИМБУСОВ ПОДРУМ

Архива Бр. 37. Први пут објављено 11. 6.`13 у "Србијанском гласу" Мали је леп, способан и има тату. Гузоњин син. Чаршија је одахнула. ДС Београда је добила новог преś(шј)едника. Кумић Бориса Тадића који се, необично за Црногорце, пришљамчио уз конкурентску шквадру са другог краја Динаре Драгана Ђиласа, док је на резервном положју уз „тадићевце“ остао тата Зеко Божовић. Балша је победио Драгана, али Божовићи ни у ком случају нису могли изгубити. Београд је и даље затрпан динарским одронима . Ко је Балша Божовић? Син Драгослава Зека Божовића, некадашњег гориле и шофера Зорана Ђинђића а касније народног посланика ДС, који је посланичко место "као ђедовину" оставио у аманет сину Балши. У богатој и динамичној биографији пуној погибељних опасности, (нарочито у мрачним лавиринтима српског спорта), током убрзаног пењања друштвеном лествицом, стигао је Зеко до директора фирме "Србија никл" која је добила дозволу за истраживање руде никла у Срб...

  Владо Дапчевић, 1938. Извор: АнтенаМ Камуфлирана реакција Најпре пада у очи једна контрадикција: Непосредно пред Други светски рат (1939) само једна четвртина београдских студената била је пореклом из социјалне средине коју су комунисти препознавали као потенцијалног носиоца револуционарног бунта (22% студената потицало је из сељачких породица, а тек 3% из радничких породица). Међутим, чињеница је да је револуционарни студентски покрет на Београдском универзитету након 1934. успевао да анимира преко половине студената. Како објаснити чињеницу да је значајан део студената, који су били пореклом из грађанске класе [1], снобови или деца пропалих бегова, дакле из социјалног миљеа који није био наклоњен идејама социјалне револуције, био ангажован у револуционарном покрету? Знатан број студената идејно-политички радикализовао управо на Универзитету, у додиру са студентима комунистима, и који су били мање отпорни на њихове психолошке манипулације...

МОМЧИЛО СУБОТИЋ: ИДЕНТИТЕТСКА ПИТАЊА ЦРНЕ ГОРЕ  (Извод из есеја) О ПСИХИЧКИМ СВОЈСТВИМА И МЕНТАЛИТЕТУ   ЦРНОГОРАЦА О психичким својствима, карактеру и менталитету Срба динараца, и међу њима Црногораца, писали су многи аутори. Међу њима етнолози и антропогеографи Јован Цвијић, Јован Ердељановић, Владимир Дворниковић, али и писци попут   Иве Андрића и Петра Џаџића, као и многи страни путописци    разних научних профила. Др. Момчило Суботић  Јован Цвијић је указивао на негативне особине Црногораца,  као   што је болесна осетљивост, надмени индивидуализам, код њих   има најмање демократског духа јер су потомци јуначких родова   остале сматрали никоговићима.   Мери Адам у књизи  Кроз српске   земље  (1904), каже да је вишевековна борба за слободу, под   снажним владарима из лозе Петровић Његош, створила кључну   карактеролошку разлику између два српска  идентитета:  „Црного...