НИМБУСОВ ПОДРУМ

  Нека је лака плава трава заборава свима који су те суморне јесење вечери спавали сном праведника на лесковачком стадиону. Сви кажу  — игра није била лепа.  Јесте — али је зато била неборбена!  А кад није борбена, онда је зацело концепцијски незрела!  А кад није ни зрела,  онда је — екипа у развоју.  Заостала у развоју. Публика у Лесковцу, она што је почела да пева химну али је задремала на мантру „Боже спаси!“, и чекала знак свог васкрсења, сада је само сећање — мирна, готово свечана сенка.  Нека је вечна слава и хвала најмртвијим навијачима у Васељени. Све је, дакле, подложно промени, па је и селектор пропао у ковитлацу лесковачке мућкалице. Само је фудбалска менанџерија неуништива. Они који су пали — изгубили су све.  Они који су остали — нису изгубили ништа.  Зато ће посленици и менаџери наставити  — с истим еланом, несаломиви, са другим стручним штабом, али једнако послушним,  с истом вером да ће нас у следећем циклусу...

  Онтолошка структура српског пораза (не као догађај, већ као облик постојања) Било је довољно месец дана да српска фудбалска мајка свих бламажа — утакмица против Енглеске (0:5) — потоне у маглуштину наше Пустаре. Оно што смо видели на терену, око терена, на трибинама, одисало је трулежи. Сукоби међу сопственим навијачима (једни у шареним мајицама, други костимирани у црно), у извештају ББС документованом са фотографијама само су додатно осветлили дубину распада. Па, шта забога није у реду, запитаће се неко? Како било ко може да помисли да "нешто није у реду"? Не. Све је у реду, логично и последично. Како смо наместили друштво и физичку културу, тако она (Ф.К.) ради.   Спорт у целини, не само фудбал, мора да пропада. - Деце је све мање. - Физичке способности —   у паду. - Здравље им је крхко. - Физичко васпитање у школама — никакво. - Клубови — квази-професионалне комуне. - Спортски посленици —Чаруге. - Родитељи — агенти у покушају. - Тренери — фудбалски кастрати. -...