НИМБУСОВ ПОДРУМ

  Борислав Пекић као затвореник, плакат за изложбу Извор: Википедија   Отпор „ И ко се не нађе написан у књизи живота, бачен би у језеро огњено." ( Откровење , гл. 20, 15) „ Ниједан човек није Острво, ... смрт ма кога човека смањује мене, јер ја сам обухваћен Човечанством; и стога никада не питај за ким звоно звони; оно звони за тобом."    ( John Done ) Окот Топлог Зеца До тада релативно мирна, мада напета атмосфера, наједном се променила. Најпре усамљени, а онда сложни узвици непознатих ученика , па онда, богами, и неких познатих, претворили су се у унисоно урлање из којег се, некако, могло закључити да се предлаже, па одмах прокламацијом и прихвата Т-ово избацивање из школе. У почетној фази урлали су само „гости“. Касније су им се придружили и домаћини, скојевци и активисти. Тек потом је хистеријом била захваћена — бара, како смо звали неопредељене, оне који су били на нашој страни, али то ничим нису смели да демонстрирају. Масовна хистериј...

  Србоцид  „ Они нису идеалисти, нити историјски материјалисти, већ волунтаристи, утописти и манијаци, који са научним социјализмом имају исто толико заједничког колико неписмени са азбуком“. - Милица Ђурић Топаловић : „ Социјалистичка џунгла“, 1966. „ Тога дана, разумјеш ти мене, приведе се онај ко треба да се стреља до траншеје и скине се нешто са њега, то се нормално користило после за наше. Практично је било стрељање, разумеш ти мене, у потиљак из пиштоља. Приведено је, разумјеш, тој траншеји од једно четри стотине, пет стотина, мање није. Мени није успео нико да побјегне. Ја сам извршавао свјесно свој задатак.[...] Kад је рат завршен дошао сам у Ниш, дође вече, око поноћи, када сам задатке обично извршавао, некога да убијем зликовца, а сада нема никог, рат је престао. Изађем на улицу, лутам, немам кога да убијем. Она психоза не да ми мирно да спавам.“ - Сведочење "У камеру" једног остарелог партизана Отправник послова америчке амбасаде Харолд Шанц, посматрајући...

    Психопате а не револуционари  Тачно су монструми. Не „залуђени идеолози“. Не „жртве историјских околности“. Не „људи који су морали да бирају између два зла“. Монструми.  Пуни, класични, библијски монструми који су имали људски облик, али не и људску душу. Кад дечаку од 12 година напишеш у пресуди „колаборант-агент“ и убијеш га метком у потиљак 1946. – то није револуционарна нужност. То није ни мржња према „класном непријатељу“. То је чиста, гола, демонска потреба да убијеш нешто мало, чисто и невино – јер ти је то једини начин да докажеш себи да си „на правој страни историје“. Иста рука која је 1945. бацила четрнаестогодишњака у бунар у Шапцу, или стрељала бабу рођену 1846. у неком селу код Панчева  – иста та рука је 1975. седела у пензији, миловала децу, добијала ордене, држала говоре на прославама ослобођења и тапшала и поносила се у првом реду на паради. И нико им никад није рекао у лице: „Ти си чудовиште.“Јер да су им рекли – морали би да призна...