ОДГОВОР НОВОМ СРПСКОМ ПОДАНИКУ

 

ГОСТ АУТОР: ТУЉАНИН

НАПОМЕНА: Напис је компилација одговора типичном Вучићевом поданику коментатора под надимком "Туљанин", човеку који по ерудицији и оштроумности превазилази све политичке аналитичаре са чијим се урадцима  свакодневно сусрећемо.

Пренето са "Новог Стандарда".

*****

За Шешеља и Вучића ради не њихов непостојећи патриотизам, тј. "патриотизам" оних који их подржавају, већ социјални инстинкти те масе, дакле подржавалаца поменутог двојца. По тим, у бити класним сентиментима, подржаваоци се у овом двојцу препознају. Виде себе, гледајући у њих, као у каквом, да кажем, огледалу. То је формула охлократије; укратко речено. Демагошки народни вођ и маса која му се повинује и клања (шта год он урадио или не урадио) због ситног пробитка или ћари који су у крајњој линији чак фиктивни. Баш никакав патриотизам. Са овим не знам шта ћемо да радимо, осим што знам да бисмо морали да се потрудимо да ова врста "патриотизма" (ту припада и социјалистичка странка) буде збрисана са политичке мапе. Треба сасвим другачији патриотизам (традиционалан, десни, евроазијски) и везивање подржавалаца вадикала за ту, суштаствено другачију, патриотску политичку опцију. Дакле, изградити и ојачати ту опцију и водити двоструки рат против грађаниста и комуно-патриота. Унутра. Споља градити везе са Русима и свим континенталистима у Европи, а сем тога, разуме се, и Ираном. Према Америци - зид. Према Британији такође...

То што сам назвао "социјалним инстинктом" боље је назвати социјалним ресантиманом, а заправо се и своди на карактер. На ресентиментисану природу. Та опет није класно детерминисана. Барем не нужно. Опет доле сам за Војислава Шешеља написао да је "пролетерско говно", али то нема класни смисао (он је економски далеко од пролетера), већ пре психолошки и духовни. И да: то је врло прецизно: и Шешељ а и Алек Вучић у суштини су бахате сировине и демагошки, лажни заштитници интереса "обичног човека" за који им у ствари необично пршти. Али таквим се представљају. Очито довољно уверљиво за сој који их у Србији милионски подржава.

И то није ново. Још у антици су тирани полиса, па и демагошки вођи демократија горљиво иступали као заштитници "обичних људи пука", а насупрот древном племству и поретку који је до њега стајао. Насупрот оних јачих. И пук их је подржавао. Ова "заштита" се најчешће сводила на каштиговање виших природа (економски, политички, физички), а не на неко стварно, опипљиво делање за добробит маса. Посебно не економски. Резултат ове лажне скрби и у наличју скрајњивања оних најјачих је поступна пропаст Хеладе, смрт њене трагичне културе, тј. духовно, физиолошко и политичко изрођавање хеленства у целини. Оно је на крају и крахирало. Већ крајем IV века претворило се у меланхоличну сенку, у политички посед Македоније, тј. сушту супротност онога што је у свом херојском, отменом, трагичном времену представљало и било. Једва сто година раније. Не више. Сто година ове праксе, дакле довољно је за потпуну пропаст. За потпуно изрођавање . . .

Тај је као и његови обожаваоци само наличје соц-вадикалског лица удбашког накота који влада. Његово друго лице, ако хоћете. Вучић то и потврђује. Он је сабрао ова два лица. Повезао их у исти пројекат. Њему су Бебе, Бичке, Шћекићи, као и Милићке, Удовичке и Ковачевићке већ одавно у структури режима за разлику од српских патриота десно-традиционалистичке оријентације. Што и није чудно. Шта би ови потоњи код њега? Шта са њим? Ништа . . . Слично беше и код Слобека и Ћосића: њима су одувек Мићуни, Тадићи (и очеви и синови), или Ђинђићи или ма који од потомака "комуне" и Титових партизана, па ма колико интернационалистички и западни, били мање далеко од срца од ма ког с националне деснице. Шешељ није десничар; он је криптокомуниста . . . Такође и опет сасвим неслучајно, припадницима "друге Србије" и Вучић, и Слобек, и Шешељ, у суштини су мање мрски од ма ког десног патриоте било истински а не лажно четничке, било љотићевско-недићевске оријентације. Мало се распитајте. Уосталом ви, соц-вадикали, скупа са лефтардима грађанизма, у отклону сте од српске традиције, од најбољег наше уметности, духа, а никако ја или моји. Ја сам на линији Црњанског, Љотића, Растка, Моме Настасијевића, а ви сте на линији револуције; сви скупа. То је неоспорна чињеница. Од Вучића, преко Шешеља, до Константиновића. Ти су Срби - рођењем. Духовно баш и нису. Они су отпад наше историје, баштине, а тиме и српске идеје. Потпуно су деташирани . . .

И да не заборавим: подржавате ли и ви попут Шешеља, Бокана, Клокана, преговоре о имплементацији капитулације које је "стратешки" прихватио Алекница, или то исто поимате као пропасно? Ако их подржавате, саветујем вам да сутра, када Српска дође на ред, не кукате на врлог председника. Јер она ће дођи на ред. Када Алекно "победи" на Косову и "усрећи" наш тамошњи живаљ, да, доћи ред на Српску и њено свођење на "америчку меру". Тада немојте да кукате. Да нападате Алекноа. Биће то "за добро" и вас и нас. Нешто "мудро" и "стратешки". Пуновредно "народно". Нешто "у народном интересу" . . .

Једино у чему можемо да се сложимо је да је "европски" споразум о нормализацији и у целини и у детаљима неприхватљив, али се не слажемо, то је и више него очито, о томе како се према њему поставити, као и како се поставити према ономе који га је "прихватио али не и потписао", који ће га потписати или га неће потписати - хајде да оставимо времену да покаже. У томе се разилазимо. Зар не? Ви, као и Бокан, као и Шешељ, укратко за даљу сте "куповину времена", никако за одбијање плана, дакле за наставак "стратешког попуштања", жртвовања, корак по корак, и оно мало преосталог чиме располажемо, е да би се "на крају", када се "купи време", које је на Косову већ скоро потпуно исцурело (а са сумануте попустљивости и мекоће и овог и претходног режима) - коначно казало Не и преговорима и косовској независности, чему би, је ли? У већ "новој ситуацији" коју је обезбедило оно "купљено време", уследило наше одлучно и борбено наступање према шиптарском непријатељу. Ово не може да се дочека. То је потпуно нереално. Вучић је толико "стратешки попуштао" да већ наредни "стратешки уступак", дакле овај који се управо спрема не значи друго до велеиздају. Капитулацију у свему. Оно што је прихватио Алек Вучић, и за шта тражите јединство и подршку, јесте да се уђе у преговоре о корацима имплементације споразума о нормализацији, неопозиве капитулације Србије, у преговоре који су усменим прихватањем нареченог и погубног "споразума" већ почели, неумитно, да теку. То је већ у покрету. И време му је ограничено; не може се продужавати у недоглед. Уз то, потпуно је несигурно да ће коњ или магарац на кога се кладите у ситуацији присиљености да се изјасни казати ону магичну реч коју ви - не сумњам да је тако - желите да он јуначно изговори. Може да каже и обратно. Чак је и сам гмазоје Бокан у налету искрености, несмотрености или обневиделости у вези с оним што изговара, признао да је његов подухват одбране и уједно безусловне подршке Вучићу нешто крајње несигурно и неизвесно. Али питање том гмазу: по чему је тај подухват неизвестан? Он једино може да буде неизвестан по коначној неизвесности и несигурности онога што ће Вучић да одлучи. Он је неизвестан по Вучићу; по томе што је Вучић несигуран; он сам. Све друго је ту сигурно; лоше, али сигурно. Елем да је Вучић апсолутно неупитан као онај који ће у ситуацији принуђености да се коначно изјасни о капитулацији, о Да или Не капитулацији, уистину казати то жељено Не, да извините, али Боканов "подухват" уопште не би био неизвестан те он о томе ни би ни говорио. Био би спокојан, сигуран у то да ће Вучић - ако се мора - да одбије. Да неће да попусти. Бокан у ово, међутим, није сигуран, а опет наступа као апсолутни убеђеник у Алекову - досад ничим потврђену - чврстину, самоизвесност, одлучност. Бокан нехотично лаже. Он је несвестан онога што говори. Он и не говори већ пени у маниру неког протестантског биготног проповедника једине, и неупитне, и моралне, од Бога дошапнуте му истине коју не следити значи једнако ономе што се зове и што јесте ђаволство. Приде, као и сваки хистерик и убеђеник у сумњиве ствари, у сигурност онога што је несигурно, он бљује "свету ватру" свог на концу удбашког патриотизма на све који с добрим разлогом сумњају у добре намере његовог плебејско-демагошког и пизмом импрегнираног "спасиоца отаџбине". То је крајње бестидно. И дебилно и бестидно. "Јединство" којим се вазда маше, које се представља као нужни услов, истина не се зна баш прецизно чега, на које и Ви у свом горњем коментару, овештало родољубиво позивате, да извините, али прецењена је ствар. Ви не можете да га императивно захтевате. Јер око чега га хоћете? За шта га хоћете? За то да не пристајемо на формално признање косовске "државе" и не пуштамо ту исту наказу у Организацију Уједињених Нација? То је, да извините - али недовољно. Крајње. Уз то, без икаквих проблема, ето може да се провуче и оно што је крајње непожељно и пропасно: капитулација. То је недовољно за јединство. Не може да постоји јединство око саучествовања у преговорима о имплентацији нечега што је несумњива капитулација. У томе нема јединства. Једино што дакле преостаје је притисак, па и претња, па и напад на власт која у овоме саучествује, а с циљем да се иста натера да се у ситуацији у којој нажалост јесмо, опасуљи, отрезни, прене и одбије да срамно капитулира. Овај притисак је пожељан. Нека заиста патриотска власт ово би узимала, па и представљала странцима, не као "подривање не знам чега" већ као разлог преко и више због којег не може да изађе у сусрет њиховим по свему погибељним захтевима. То да се Вучић у целој овој ствари брине превасходно о обезбеђењу своје позиције, свом рејтингу, поенима, опстанку, говори бестидна кампања блаћења не издајника и заговорника капитулације, већ оних који га с разлогом упозоравају да је властитим досадашњим потезима већ битно ослабио наше позиције, већ много тога дао и предао, те да приступањем преговорима о имплементацији споразума о нормализацији односа, целокупан наш народ и државу доводи у најближу близину духовног, моралног, политичког, тј. свеукупног банкрота и слома. Вучићу ич не верујем. Он скоро ничим што одлучује и чини, према споља, унутра, у ма чему, у спољној, унутрашњој, културној, кадровској или економској политици не да не даје повода за поверење, већ обратно - даје повода за презир и крајње резултно непријатељство. Он сам је, дуго, у суштини, екстремни политички непријатељ (чиновима, а једнако и речима) целокупне идеолошко-политичке групације коју подржавам и којој припадам. Тако се не гради јединство; око тога се не гради. Не можемо да будемо јединствени око сталне политике попуштања која се све више, неумитно, понирући ближи апсциси капитулације, са идејом да то стално приближавање, на крају, ето неће, да доведе, до коначног стапања са њом, дакле с идејом да је поменута апсциса асимптота криве попуштања те по томе и оно што попуштање, упорно и све више му се приближавајући, никада не може да достигне. То је напросто лаж. Време за Не истиче. Напад на Вучића, који је преиспољна штеточина, човек скученог и краткосежног духа, уз то и крајње лошег укуса, лоше и накриво образованог, на овог у бити техничара политике који би да издају оправда и ублажи тлапњом о лажним економским успесима своје пустошеће политике, који обећање бољег стандарда меша у говор о Косову, о одбрани интегритета државе - о одбрани чији је смисао у попуштању, а могуће и у коначној капитулацији - потпуно је смислен и оправдан, не производи баш никакву штету, већ обратно сабира оне вољне у отпор ономе што прети. Ономе што је ту: не у дворишту или на прагу, већ у соби. Дакле, маните се демагогије. И ви, и Бокан, и Шешељ више бринете за власт Вучића, но што позивом на веру у њега, у његову неосведочену способност и чврстину, тог истог чувате од издаје. На крају шта ви хоћете? Апсолутну једногласност око Вучића? Па да ради шта му дуне. Доброхотни према свакој брљотини коју је до сада у вези с Косовом учинио, оправдавајући га у слабости, попуштању, у бедном изговарању "прошлим" и "вечитом кривицом оних предходних" - охрабрујете га да га тера до краја. Путем који је одабрао. Ми га од издаје не чувамо тако. Ми га "чувамо" - претњама. Ако изда - напашћемо га још жешће. То је легитиман политички став, са обзиром на досадашње искуство с дотичним, па ма колико неизгледан и упитан када је реч о коначном домету. Предстоје нам тешки дани. Како год да се случи; у то сам прилично сигуран.