НЕКОМЕ ЗВОНЕ СВА ЗВОНА, НЕКОМЕ ЋУТЕ

 

Застава уместо завесе на прозору пропале фабрике

АРХИВА Бр. 4.

 29-11-11

Ових дана свет су напустила два човека. Обојица су, сваки на свој начин, обележила један тренутак наше историје.

Први је најавио трагедију, и пострадао због тога.

Други је био активни судионик, актер катаклизме, а остао је хваљен и слављен.

Први, бољи, поштенији и часнији, оличење како треба да се понаша врхунски интелектуалац према судбини свога народа - Проф. Др. МИХАЈЛО ЂУРИЋ

Академик Михаило Ђурић, један од водећих српских филозофа и социолога, професор који је оставио дубоки траг и у педагошком раду са низом генерација студената београдског Правног факултета до 1972. године, такође и као гостујући професор на универзитетима у Бечу, Западном Берлину и Аугсбургу, умро је у 25. новембра у Београду у 86. години.

Професор Ђурић је рођен 1925. у Шапцу, а студирао је право, филозофију и класичну филологију на Београдском универзитету, да би 1954. докторирао с тезом „Идеја природног права код грчких софиста” на Правном факултету, на коме је исте године постао асистент.

До почетка седамдесетих година прошлога века професор Ђурић је стекао сва универзитетска звања, као предавач историје политичких теорија, социологије, теорије државе и права и методологије друштвених наука.

Сав окренут свету филозофске мисаоности и научне скрупулозности, вођен начелом етичке доследности и непоткупљивости, као школовани социолог који дубоко разуме ковитлаце историје и политичку интервенцију у њене токове, професор Ђурић је у марту 1971. године продорно анализовао и оштро критиковао амандмане чија ће решења бити уграђена у Устав СФРЈ из 1974. године.

Упозорио је да се тим променама „одбацује сама идеја” „државне заједнице југословенских народа”, а такви и други његови ставови, изнети у тексту који је објавио у часопису „Уметност” 1971. године, поводом рушења Његошеве капеле на Ловћену, нису оставили равнодушном догматску, репресивну и стаљинизовану власт.

Покренут је судски процес у коме је професор Михаило Ђурић, због својих теоријских ставова и „деликта мишљења” осуђен на девет месеци строгог затвора, а изложен прогону избачен је са Правног факултета...

Високи научни углед који је уживао професор Ђурић потврђен је избором за члана Српске академије наука и уметности и Европске академије наука и уметности у Салцбургу.

Професор Ђурић осуђен је 1972. године на две године строгог затвора ("одлежао" девет месеци)...

...због кривичног дјела непријатељске пропаганде из члана 118 Кривичног законика, с образложењем да је ,,позивао на насилну и противуставну промену друштвено-политичког уређења‘‘, ,,лажно и злонамерно приказивао прилике у земљи‘‘ и ,,ширио националну мржњу и нетрпељивост‘‘.

Председавајући судија Ђорђе Катић је рекао, образлажући пресуду, да је иступање оптуженог Ђурића подстицао разбијање братства и јединства и да је распиривао шовинистичке страсти.

Оптужени је, речено је, нетачно и злонамерно приказивао ситуацију у земљи.

Он је и говорио и писао да је српски народ угрожен и да мора да се бори за свој угрожени интегритет и идентитет. Југославију је поистовећивао са животарењем једног географског појма.

Као огроман чопор хијена, владајућа титоистичка олигархија се острвила на шаку српских интелектуалаца на челу са проф. Ђурићем, који су се усудили да јасно дефинишу намеру дезинтеграције земље на штету Срба, еуфемистички скривене иза формулације „уставне промене“.

 "Онај тко позива на насилну и протууставну промјену друштвено-политичког уређења нема право да се заштићује формулом академске слободе дискусије."– грмео је Јосип Врховец, формално секретар Извршног комитета ЦК СКХ, практично много више од тога, Титов човек од највећег поверења.

Др. Ђурић је отресито констатовао...

"дезинтеграција српског народа" 

У ожујку 1971. године професор социологије и политичке филозофије на Правном факултету у Београду, др Михајло Ђурић, на сједници Секције универзитетских наставника која је расправљала о предстојећим уставним промјенама, изјавио је да ,,Југославија већ данас представља готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава‘‘. Професор, међутим, према властитим ријечима, заправо није дебатирао о тексту предложених амандмана, ради чега се Секција састала. Своје излагање он је започео оградом од амандмана. ,,Хтео бих одмах на почетку да јасно и отворено кажем да нећу говорити о слову предложених уставних промена, јер сматрам да о томе уопште није вредно говорити.‘‘ Др Ђурић, напротив, тај текст жели демаскирати. ,,Све што бих имао да кажем сводило би се на то да је он недовољан и неприкладан за стварни разговор о ономе што је у овом тренутку једино нужно, ма како срећно прошло његово предвиђено претресање у јавности.‘‘ Стога он говори о ,,ономе што амандмани скривају и забашурују‘‘, па их квалифицира као противне ,,животним интересима српског народа‘‘, јер они воде ,,дезинтеграцији‘‘ тог народа. Ђурић ту тезу образлаже на овај начин: ,,Очигледно је да границе данашње СР Србије нису никакве ни националне ни историјске границе српског народа. Ни за једну републику у Југославији, изузев, можда, Словенију, постојеће границе нису адекватне, а поготову не за Србију. Треба ли уопште да вас подсећам да изван у ж е Србије живи око 40% Срба, или готово колико и Хрвата у СР Хрватској, односно колико има Словенаца, Македонаца и Муслимана заједно? У тренутку кад је силом прилика доведен до тога да треба поново да успоставља своју националну државу, може ли српски народ да буде равнодушан према својим многобројним деловима изван садашњих граница СР Србије?‘‘
,,Смишљене смутње‘‘ проф. Ђурића. Према Ђурићевим ријечима, ,,Срби у Босни и Херцеговини, иако су већина становништва, немају могућности ни да се служе својим ћириличним писмом, а у СР Црној Гори српски народ нема право ни на своје властито национално име‘‘.
Он сматра да је поратни централизам у нас уведен прије свега да би се избјегло питање ,,националних одговорности за геноцид над српским народом‘‘ почињен за вријеме рата. Он затим констатира да је ,,српски народ достојанствено прешао‘‘ преко злочина који су над њим почињени, али сматра да је, ,,више него било шта друго, данас неопходно отрежњење српског народа од заблуда прошлости‘‘. Српски се народ мора ,,окренути себи, мора почети да мисли на свој опстанак, мора почети да се бори за свој опасно угрожени национални идентитет и интегритет‘‘.

Ето, због чега је Др. Ђурић робијао!

Данас га се присети врло мало људи. Нарочито, га се не сећају либерални проеуропски интелектуалци чије је све тезе проф. Ђурић побио пре толико деценија, са тешким последицама по себе.

*

Друга личност коју помињемо је Анте Марковић. „последњи премијер“ , (“…најпопуларнији југославенски политичар након Тита” ), распадајуће СФРЈ - тачно онако како је почетком седамдесетих предвидео проф. Михајло Ђурић.

Практично сви текстови о Анти Марковићу које можете пронаћи на интернету су једна иста прича, препричана на сто начина:

"Била је то година када је отворено сијасет малих фирми, радило се, али и добро живело, а многима се чинило да Југославија само што није у Европској унији...

...Победили смо на Песми Евровизије, Звезда је била првак света, а цео свет је долазио у Југославију...

...Та 1990. била је једна од најуспешнијих, дотад невиђених година у СФРЈ, што је укључивало стабилизацију динара, приватизацију путем доделе акција радницима, заустављање инфлације..."

Тешко ћете негде наћи критичку анализу његовог делања. Наравно да је краткорочно могло бити боље кад је дигао толике стране кредите. Од његових овдашњих кортеша који оргазмично ридају за „последњим премијером“, и „првим модерним политичарем“, нећете чути да је терет „реформи“ свом тежином сваљен на Србију (са Војводином), да су извоз сировина и пољопривредних производа били забрањени (сем рецимо, меса кроз програм „Алпе-Адрија“, па је тако једино Словенији био дозвољен извоз чак и робе коју сама није производила) а цене депресиране. Обрнуто, робе које су произвођене у Словенији и Хрватској, од конкуренције су биле заштићене забраном увоза, а "маказе цена" окренуте на супротну страну, па је тако „Горење“ продавало своје артикле (нпр. видео-рекордере, тада веома тражене) по пет пута већој цени него на светском тржишту. И тако даље.

Но, оно што треба стварно да замо о Анти Марковићу, прочитаћемо управо код његових апологета.

Стипе Месић ће посведочити:

-Када је Анте Марковић кренуо с конвертибилним динаром, он ми је тада за Милошевића рекао: "Сад га држим за рогове и он више нема излаза".

- Ја и он смо пуно разговарали у то вријеме, он се био сложио с конфередативним моделом Југославије, и ако тај модел буде подржан, рекао је да би се и он продужио, а ако не би ишло, онда би свако ишао својим путем.

- Још ћу вам нешто рећи, а тиче се ракетирања Банских двора. Тада смо се договарали да се у Банским дворима нађемо Туђман, Анте Марковић и ја. Марковић је био у тешкој ситуацији јер нити једна савезна институција није фунционирала. Сва тројица смо се телефонски договарали. Али смо направили превид, сви смо заборавили да нас се прислушкује, а нажалост тада су заказале и неке службе. Туђман, Анте Марковић и ја смо се нашли на ручку и тако смо још мало остали након ручка и сједили и тада је дошло до ракетирања. То значи да је Милошевић желио убити нас сву тројицу. Да је убијен Анте Марковић, на његовом мјесту би био Ацо Митровић, да сам ја убијен, мене би замијенио Добрица Ћосић, а убојством Туђмана у Хрватској би настао каос.

Можемо са приличном дозом сигурности закључити: Да су неким (не)сретним случајем страдали Туђман, Месић и Марковић, ратова не би било.

На једном екстремно антисрпском, „другосрбијанском“ порталу, може се прочитати овакав коментар гледе „модерног политичара“ Анте Марковића:

cotton on 28/11/2011:

"...већ годинама (безуспјешно, признајем) покушавам да схватим феномен носталгичарских навада… о употребној вриједности истих излишно је и говорити, тек, заиста сам, са социолошког, па и психолошког аспекта, фасциниран чињеницом да се силна енергија троши у, ајмо искрено, најобичнију продају магле и патетично шупљирање… да, било је сјајно, а знаш зашто? зато што смо тад могли “трипут без вађења”… то је суштина ствари… били смо млађи… мислиш да данашња дјеца неће идеализирати овај комад времена, колико год он нама дјеловао ужасан? наравно да хоће… заборавиће на пиздарије, баш као што смо ми заборавили и на пар-непар вожњу, и на мјере економске стабилизације, и на инфлацију… сјећаће се само тога да су могли “трипут без вађења”...

...па, мајку му, кад се само сјетим кукања и плакања по тадашњим дневницима и то компарирам са данашњим идеализирањем запитам се о чему се ту ради… масовна хипноза, шта ли… потискивање, селективно сјећање, ма, ту има материјала за томове …

[...пристао је на то да га (уз становиту новчану накнаду, а за шта друго) истуре као “громобран”, пар бјелосвјетских пробисвјета и хохштаплера послужило се његовим ликом и дјелом (и позитивну асоцијацију коју исти зазива у Бошња) да ставе шапу на Неретву… ударили су на тврдо и повукли се подвијена репа, скупа са својим “Квиском”…]

Ево питања… Ако је Марковић (а што постаје сасвим развидно из хорских хвалоспјева и епитафа са политички коректних сајтова) заиста био “први до Тита” у перцепцији просјечног југофила, зашто, о зашто, тај исти Марковић пуних 20 година није пао на памет онима који га данас оплакују? зашто није био позиван на оснивачке скупштине, интервјуисан, консултован о било фуцкинг чему пуних 20 фуцкинг година?

знаш зашто?

зато што је био жив…

требало је да одапне да би постао предметом наше некрофилије… баш ко и Јожа…

ко је, када и гдје задњи пут споменуо Анту?

указао се у Босни 2003.-е (то је и једини “хабер” који имам о њему од 91-е наовамо) у једној тотално поганој и прљавој мисији, дао пар одвратних интервјуа, својим јефтиним “тезама” прописно извријеђао интелигенцију просјечног Босанца (тим више што га је тај безрезервно волио и поштовао) и, кад су га провалили, поново нестао…"

Ето, то је тај „велики“Анте.

И за чим рида убога раја? „Онда се могло...“ веле. Мудрог професора слабо је ко слушао, јер „могао си у сваком парку спавати"...и даље од носа не видети. Колико нас је тај слатки дремеж у парковима, то лако трошење девиза задужених од светских лихвара и као сизифов камен набачених на леђа потомака, то лаковерно уздање у "братство-јединство" и "словеначки квалитет" коштао српских живота?

И још увек нам је слатко да се не освестимо.