ВОЛАНД У БЕОГРАДУ

Foto: Peščanik

Воланд је лик из књиге Михаила Афанасијевича Булгакова „Мајстор и Маргарита“.
Воланд је мистериозни странац и професор чије појављивање у Москви
покреће радњу читавог романа. Сваком човеку се приказује другачије.
„Један каже да је био низак, имао златан зуб и храмао на десну ногу.
Други каже да је био човек енормне висине, са платинастим круницама,
и храмао на леву ногу. Трећи лаконски говори да није било никаквих
специјалних карактеристика на њему.“

15-9-`12

Рукописи, наравно, горе.

Горе пореске обавезе и кривичне пријаве. Горе заклетве као суве гранчице. Гори историја. Како неће пискарања занесењака.

Шта би магистри зла, попут Воланда, друго радили него потпиривали ватре и сладуњаво шаптали са рамена лукаве речи на уво.

Нема ваљда реченице из неког књижевног дела која се тако немилице троши, као антологијска опаска ђавола Воланда из Булгаковљевог романа „Мајстор и Маргарита“ „Рукописи не горе!“. Ауру пророчанства овој сатиричној реченици дала је, неочекивано и за творца, судбина самог Писца и његовог ремек-дела:

...Затим 30-их година, у периоду стаљинских репресалија – стигла га је судбина одбаченог писца: његове драме су скидали са репертоара, књиге нису штампали, а на самог Булгакова су нахушкали критичаре. Мајстор и Маргарита, загонетно, мистично, филозофско, сатирично пишчево дело тако и није видело светлост дана за његова живота. Али... Рукописи не горе, пророчки је приметио аутор у роману Мајстор и Маргарита. 25 година касније роман је био ипак објављен и започео је његов буран живот...

Ко највише прича о поштењу до курви. Не оне по занату, већ курве по пасији. Тако је и развлачена реченица постала поштапалица управо оних којима спаљивање рукописа и брисање речи из памћења јесте наследно занимање.

Воланд и Сретен

Ту, сада већ трагичну мученицу од три речи у неком свом писанију силовао је и Сретен Угричић, Дукљанин из Сорошеве школе на задатку од посебног интереса у Народној библиотеци Србије. Тамо је намештен за господина Директора. Угричић је књижевна фигура по мери Пешчаника. Задатак од посебног интереса се састојао у уништавању књига. Господин Директор, лукави Воландов мољац, је књиге од изузетног значаја у џаковима бацао на ђубре. Пасија по Угричићу. Књиге су краљевске. Из Дворске библиотеке. Господин директор, мали Воландов мољац, се удобно осећао у Народној библиотеци Србије.

„...И просјак је пре неколико година на тренутак могао да се осети као краљевић, јер је уместо корице хлеба поред контејнера могао да набаса и на књигу из чувене Дворске библиотеке...“

Није баш лако ликвидирати скоро 30.000 књига. Свака част господину Директору Сретену Угричићу на импозантном делу културцида у Европи XXI века.

Од `45 инжењери душа раде стрпљиво, сериозно, дугорочно, на том прогресивном културциду. Не знамо колико је хартије из политички неподобне библиотеке рециклирано у тоалет и дуван папир у непрестаном чишћењу српске памети.

Сретену Угричићу је само запао најслађи део посла.

Воланд, с леденим осмехом на лицу, шета своју мачком Теразијама.