ДАНИЈЕВ ПАД

Винету и Олд Шетерхенд

АРХИВА Бр. 2.

30-10-2012.

Ко се сећа визионара Гојка Митића?

Ако мислите да су италијански „макароне-вестерни“ са Ђулијаном Ђемом најгори вестерни, варате се, нису.

Најгори су источно-немачки „вестерн филмови“ снимани по романима шизофреничног Карла Маја у Лици. (Није што Немачкој нема адекватних предела, него на Западном Балкану јефтиније. Уз то, увек су у питању копродукције, где народ СФРЈ плаћа да би о себи послао лепу слику у свет, а добит деле страни и хрватски копродуценти).

У тим „вестерн-филмовима“ рођени Лесковчанин Гојко Митић у „Борово“ патикама као делом гардеробе, играо је некаквог проамричког поглавицу Винетуа.

Геноцид над Индијанцима се ту не види. Имате братску љубав два лика са супротних страна нишана, који се зготиве и онда шире мир и правду.

Гојко Митић као да је видео шта ће бити с нама којих пола века касније. Где Гојко стаде, настави филмаџија Жељко Мирковић.

 

У питању је најбљутавија вестерн-мелодрама, где се америчка хуља, плаћини убица, са породицом (ваљда да би било одвратније) враћа на место злочина. А домородци га дочекују аплаузом, овацијама у ствари.

Следе општа патетична просеравања:

Дејл Зелко је и даље под снажним импресијама:

„Други сусрет“ није могао бити дивнији на тако много неочекиваних начина и није могао бити природнији и спонтанији. Било је то неописиво лепо искуство ван свих мојих очекивања. Било је то искуство које ми је зграбило срце и које ће га држати срдачно и пријатно до краја мог живота. То је благословено путовање које се наставља – путовање на ком смо сви ми на овом Свету заједно. То искуство и ту причу желимо да поделимо…»

...

 Радио „ Слободна Европа“ позната по „љубави“ према Србима:

"Најсјајнија ствар у вези са овом причом је путовање на коме се ми налазимо и које се наставља. И то путовање ми нисмо планирали, ништа нисмо намештали, овде ништа није вештачки. Наш други сусрет није могао бити дивнији и необичнији. Моментално сам осетио олакшање и нисам се могао осетити удобније и природније. После нашег првог загрљаја сам помислио: ово ми је брат", казао је Зелко.

 (Погледајте последње секунде најаве – не личи ли вам загрљај на помало еротски доживљај?)

 
„ПОЛИТИКА“ је имала овакву визију:

Непријатељу с љубављу

У том смислу Мирковићев филм није само миротворачки већ и дубоко хуманистички. Јединствени филмски, али и животни сусрет пуковника Золтана Данија и пилота Дејла Зелка – као људи невероватно сличних светоназора и вредносних система, њихових многобројних чланова породице (и један и други имају пуно деце), њихових супруга које су са истим страховима и бригом за своје одсутне и у неизвесност послате мужеве проводиле дане и ноћи (различите реакције али истоветна бол) – рађа и поруке наде. Искрено, отворено и без икакве (филмске) патетике. Наде да су поруке мира који се стално негде руши још увек могуће, да нису умрле.

Мирковићев филм је и прави документаристички подухват. Снимано је: у дому Зелкових у Америци, у дому Данијевих у Ковину (две породице у се међусобно посетиле), у буђановачким атарима у којима Зелко одмах препознаје место на којем се крио до тренутка свог спасавања, у Музеју ваздухопловства у којем су изложени остаци „невидљивог” и Зелкове личне ствари, испред рушевина здања Генералштаба у Београду, београдском Музеју фресака... Откривају се фини детаљи из свакодневице две породице: малени Зелков син на виолини свира „свилен конац”, порекло Дејла Зелка по мушкој линији је југословенско – словеначко, Данијеви воле кошарку а заједно са оцем граде иза куће и мали тениски терен, Зелкова жена чека већ пето дете, у позадини иако дискретно и у једном и другом дому повремено су присутне последице посттрауматског ратног синдрома...

ПЕТ ГОДИНА РАДА... ја се питам, ко је то платио?

Чим се амбасада УСА на ФБ појавила као плаћни промотер филма, јасно је да је ствар трула.

Па ево, конкретније:

Филм су суфинансирали Министарство културе Републике Србије, Покрајински Секретаријат за културу АП Војводине, Амбасада САД, Београд, Балкан Труст фор Демоцрацy Фонд, Град Ниш и општине Апатин, Медијана и Пантелеј као и спонзори Јабланица, Ким Тец доо, Ем Дип Про из Сербије и Мотел Јацк Даниелс Мотор Инн, Петербороугх, Неw Хампсхире, УСА.

Такође, филм је добио подршку Кабинета Председника Републике Србије, Министарства Одбране Републике Србије и Амбасада Чешке и Холандије.

Да преведемо, Жељков филм о мушком пријатељству два бивша непријатеља је плаћан удружено до ЦИА, НАТО и са грбаче народа. Министарство одбране уместо да набавља противавионске системе, плаћа филмове који су снимани ПЕТ ГОДИНА о „добрим“ пилотима који су нам убијали најближе.

 

From foes to friends: Dale Zelko and Zoltan Dani say they feel like brothers now

Заиста ономад нисам сумњао у официра Золтна Данија.

Онда ми је један, добро обавештени, другар рекао да је Данија спонзорише Сорош.

После су се јавно огласили Данијеви ратни другови. Шта да кажем? Да ли неко заиста мисли да је Золтан Дани сам оборио невидљиви авион УСА? Или је у питању тимски рад?

А, како чујемо, Дани се радије среће са обореним непријатељем, него са ратним друговима?

Гд су у филму Данијеве колеге са породицама? И где су жртве?

Не сумњам да би (за мене безимени) амерички пилот запалио свећу, заједно са породицом, на гробу неке своје жртве. Шта их брига, то је само камен.

Доле је само мала девојчица који ћути.