НАШ КРВАВИ ДАН И ЊИХОВ ЦРВЕНИ ДЛАН

Пада из крајности у крајност, што су неки празноглавићи за генијалност прогласили.

У ствари он је дегенерик у потпуном смислу речи.

Његов цигански зао дух, његова волиња лобања, гњецаво лице и нескладни телесни склоп, све то одаје да у њему бесни ђаволска ћуд. Он је душевно болестан и стално неурачунљив. Његове приче и беседе су без логике, чак без репа и ушију, у њима се здрав разум не може распознати. Све је загонетно, конфузно и грубо. Да, грубост је код њега обожавана, што свака његова реч то може посведочити.

Што је ниско, одвратно, гадно, без форме и духа, њему је лепо и велико.

Цео духовни живот хоће он блатом да окаља. Једном речју он је политички дијаболичар. Смрад, трулеж и све што је с трулежи у вези њему је свето.

У ствари такав је он.

Као дегенерик још је мегаломан. Уобразио је да су његове бесмислице велике мисли, његови бесмислени подухвати од историјског значаја. Држи, да се цео свет само око његове личности окреће и да је њему суђено да буде не само наш, него и светски спаситељ.

На жалост овдашњи свет ту његову ману и тешку душевну болест не може  да прозре, него као малолетно дете трчи за њиме, верујући одано његовим лажним проповедима.

Не, ово није портрет Непомјаника.  Ово је опис Стјепана Радића од пре сто година из наше ондашње штампе. Колико су два политичара слични или различити процените сами. Моје је да понудим информацију.

Тито се сам хвалио да је он наследник Радићев. Непомјаник се не би бунио да га прозовемо српски Тито. Несврстани српски Тито. Да, то би му још више пријало.
 

*
О чему још требамо да причамо?

О новосадској трагедији?

Зар не видите да је партизанија на д(ј)елу као ономад у ери "обнове и изградње"?

Гадан је и погибељан тај склоп незнања, јавашлука, најсировије бахатости и алавости,  заштићене идеолошком супериорношћу, државном и пара-државном батином. Сада су наследници "комунистичко" заменили својим ексклузивним српством, и ко дирне у њих - тако отворено покварене, бахате и безосећајне према "кметовима", дирн`о је у саму зеницу извитопереног до гротеске српства.

Шта се променило од пре осамдесет година?

...железнички мост на Сави између Београда и Земуна, чије је санирање доста каснило, „јер је велики средњи лук, баш пре но што је доведен на право место, поново пао у воду.“  (1946. године). При томе случај се десио Министарству грађевина, које је важило за једно од кадровски најбољих.

Сећа ли се неко да је икада чуо, прочитао или видео да се "у заносу" обнове и изградње два пута рушио мост у изградњи у Београду услед нестручности? Овај начин фушераја комунисти никада нису напустили и кулминацију је доживео катастрофом на мосту  "Пјенавац"  1962, када је погинуло 26 људи, а надзорника Ђорђевића који је упорно упозоравао на нестручно извођење радова "појео је марк", те је "сахрањен" шљунак уместо њега.

                        ( КАКО ЈЕ ТИТО НАПРАВИО ДРЖАВУ ЗА ПРОИЗВОДЊУ   АПСОЛУТНОГ ХАОСА)

Дакле, исто је.

Само колективним лудацима пало би на ум да праве хидроцентралу на врх планине. И то су радили комунисти. То беше њихов "Биљег лудости". Ови данашњи су направили три фудбалска  стадиона  на којима нема ко да игра. Оде још милијарда за коју се не зна ко ће да је отплати страним давачима зајма.

У оно време имали смо политичаре са вилама на Дедињу, изнад сваке одговорности, у народу познате као "буџовани", данас имамо на власти њихову децу у тесним оделима од 10.000 евра. Имамо највише милијардера у Европи по глави становника. У тој конкуренцији смо европски тигар.

Дакле, исто је. Од оца је остануло сину.

Пре три године у Сиригу је започето реновирање Дома културе. Погинуо је, туђом неодговорношћу један радник. Шта се догодило и да ли је неко одговарао због кривице за трагичан догађај, не знамо. Нема ништа у информативним медијима, чак ни локалним. Нико ништа не зна. Или неће да каже. Не могу тврдити да није било одговорних пошто не знам.

Некако у исто време, догодила су се још два таква несрећна догађаја на градилиштима у Новом Саду са сличним одвећ дискретном последицама, ако их је уопште било.

То је само Нови Сад, само један кратак период, само грађевинарство. 

Железничка станица је у природном следу неминовности. Жртава није морало бити да су сајле пукле у неко глуво доба ноћи, или би жртава било десет пута више да су пукле у најфреквентније  доба дана. Само је то игра судбине, остало је последица владања.

Зашто нам се непрекидно дешавају пропасти?

Зашто сваку трагедију у гадости ожалимо?

Због срљања наших државних лудија и дивље трке за парама у друштвеном амбијенту њихове недодирљивости. Због њиховог нехаја за државу и народ. Зато што јесу генетско зло које више и не осећа потребу да се скрива.

Није више важно што је пројекат станице нестручно направљен. Данашњи су морали знати у каквом је стању оно што су се намерачили да реновирају.

Један човек рече - да је моја тераса пала и убила неког, одмах би ме ухапсили, не би чекали стручну експертизу. Ова реченица је сва мудрост којом би се морали руководити. Али не можемо. Зато што ће урбани бушмани и конформисти евентуално изаћи на протест  као на "штрафту", да  покажу своју лепоту и финоћу и селфирају се поздравом "Догодине у нормалној држави!", као што је била нормална за време Тита. Направиће какав перформанс по европским стандардима, блокирати мост као што су им срце и мозак блокирани, и тако вулгаризовати и обесмислити сваки здрав осећај побуне.

Али, најгори је народни мук. Не, није то мук због притајеног беса, већ напредњачка омерта. Иста она омерта која нам је испоручена  1944. године, ујесен.

Ми смо у стању метастазиране аномије (безакоња, стање моралне кризе и нереда у друштву). 

Знамо, јер видимо да се више не скривају: из исте су клоаке они који зажагрених очију и са бјелом пјеном на зубима кидишу на Јадар, и кумпанија која је "реновирала" железничку станицу у Новом Саду. Који дадоше Косово и Метохију у пози великих нам доброчинитеља.

Ако ништа друго од једнако покварених титоизираних вођа демонстрација противрежимских, а за други режим на истој сајли,  бар су погодили боју на свом симболу "отпора".