ЦЕР НА ТЕРАЗИЈАМА

  

Пред нама је одлучујући дан српског народа. У суботу, 15. марта 2025. решиће се коначна судбина Србије. Ако надвлада луди Босанац Александар Вучић, то ће бити најсрамнији пораз Србије и коначни њен ропац. Губила је Србија ратове када је непријатељ много јачи, или вољом светских сила, али је никада нису бацали на колена дрипци.

Ако побуњени део народа превлада, остаће нам бар нада и чист образ.

Вучић је већ достигао свој зенит и његова моћ се растаче. Победом, он продужава своју уништавајућу тиранију, док се не распадне сама од себе. Са њом, држава.

Ако Вучић буде сломљен, улазимо у неизвесност, јер нема ничега озбиљног у политичком простору што би имало довољно способности и воље да бар нешто од државе сачува. Мораћемо на брзину да правимо државу, а да та држава не буде опет нека алотропска модификација титоизма.

Ма шта да би уследило, Вучић и његова бандитска камарила су заслужили сваку казну. То мора да се укине ако хоћемо да живимо.

Шта ће се догодити, нико не зна. Лудак је, међутим, обрачун објавио, и зато са тим трагичним сценариом мора се рачунати као са једином предстојећом опцијом.

Однос снага је нејасан. Не треба се у опште обазирати на Вучићев фиреровски организовани пропагандни пул, будући да пресно лажу, лажу и лажу. Тек нешто бољи су хистерични грађанисти, либераши и аутошовинисти који су некаквом јавном опозиту према Вучићу и подмуклом, слабо забашуреном према (српском) народу, јер бар јављају шта се догађа широм Србије.

Те две моћне информативне групације су нам на располагању, треће стране, јасно патриотске, нема. Остаје да се понајвише ослонимо на фрагментарно сакупљене информације по друштвеним мрежама и на основу тих слабих сигнала склопимо колико-толико реалну слику.

Западни страни фактор - Лицемерно подржава Вучића. Изненадна посета Доналда Трампа Млађег Вучићу, недвосмислена је порука на чијој је страни УСА, без обзира што ми не знамо да ли је циљ посете и умиривање страсти. Та подршка се може ценити на 70% и, мада опада, неће пасти испод 50% све док има послова које им он најбоље завршава.

Помахнитали Босанац - Александар Вучић је спреман да власт брани до последњег Србина. Јасно је да један полицијски кордон не може да задржи поплаву. Зато у Београд довлачи све што има: тешке грађевинске машине и тракторе; професионалне батинаше и нарко дилере; полицајце из Босне и (могуће) РОСУ са Космета; коње и људе; све што може да се туче и спремно је на све само да га одбрани. Његов резон је јасан:

”Кад краљеви на нас војштит’ не ће,
Како ће нам раја досадити”
- Фочић Мехмед-ага

Вучићев ратни план против побуњеног народа је предвидив: претећом пропагандом заплашити колебљиве, мобингом онемогућавати зависне, тракторима и свакојаким другим возилима запречити пролазе и паркиралишта. Многи ће бити заблокирани на периферији или на путевима, далеко од центра догађања. На тај начин значајно смањити број присутних, а прогнозе су до јуче помињале 500.000 демонстраната, и фрагментисати побуну на широком простору.  У прилог овоме иде што побуњеничка маса није монолитна ни политички ни идеолошки, нити како другачије, и нема јасну командну структуру са истакнутим лидерима који ће је у критичним моментима повести за собом.

Тешким машинама ће развалити могуће барикаде, и кренути на људе. Затим провокације бандита и брутална интервенција полиције и војске.

Ми смо већ видели у селу Милочају како се жандарми и забуљени батинаши нејасног статуса раме уз раме туку са домаћинима. Тако сигурно знамо да су Вучићева “држава” и криминал срасли у једно тело. Колико је та симбиоза метастазирала, уверићемо се у суботу, 15. марта 2025. године.

Таква држава не може дуго да траје, раскомадаће је сопствено зло. Али, у овом часу, то зло је директно и свом снагом кренуло на српски род.

Када се тако “пацификује” протест, почеће од 1944. невиђена освета “победника”, на шта се његови фанатизовани следбеници већ оштре, шиље ките, топе се од подземног миља на помисао о нередима у суботу/недељу. Они већ унапред, прерано, без контроле, балаве и свршавају на помисао о полицијском батинању противника богоугодне издајничке власти пицоустог млохавог Бугојанца.

“Про-западна” опозиција - за коју смо се уверили да је, што се кадрова тиче, обично људско ђубре, сматра да су они богом-дани да преузму власт, само зато што их подржава Запад. Тако они верују. Међутим, сада се све чешће суочавају са леденим игнорисањем. Они су у позицији вечитог Изногуда који би да буде султан уместо султана, док служе за привид парламентарне демократије и притискање Вучића да још боље слуша.

Може ли неко у опште да замисли да ће неко од тог левичарско-(ауто)шовинистичког ђубрета стати под српску заставу?

Они једну јебену ствар који су морали и лагано су могли да учине - да врате мандате у свим скупштинама и тако матирају Вучића, нису кадри да ураде, е да им утроба неби што трпела. Ако побуна доживи слом, ти скупштински пајаци и ватрогасни запрашивачи ће бити главни кривци.

После студентског окупљања у Нишу, које се претворило у све-народну прославу Дана државности, са те стране стигли су огорчени коментари:

Natalija Grbić

Nema više zastava EU, nema povila za slobodu… Sve se pretvorilo u jeftin primitivizam

Или:

Alex987

Evo sam u Nišu, do sada sam prebrojao 18 ruskih zastava i ni jednu zastavu neke evropske države. Ipak je Srđa Popović bio upravu. Mi živimo epilog. Ne nadajte se da je moguće drugačije.

Могли сте и на тако озбиљном порталу какав је становити “Пешчаник”, наићи на састав Светлане Слапшак “Кокардаши и мантијаши”, од кога је довољно само наслов прочитати.

Дакле њих, највероватније, у суботу нигде бити неће. Што их и буде, пре ће штету правити него што ће се жртвовати за народ.

Београђани - Њима је протест под прозором. Не морају да мисле како на пут, да ли ће требати резервна одећа, храна, новац, куд с аутом... Биће Београђана. Данас нисам сигуран да ће закрчити улице, колико сам јуче у то био сигуран али, биће их. Слаће слику у свет. Док прва пушка не пукне. Онда ће настати опште повлачење у своје солитере. Да ће тако бити учи ме моје четрдесетогодишње искуство у демонстрацијама. Београђани су у главном опозициони, али свилени, мекушни, лењи, опортуни, дефетисти. Београђани “дају” више од 50% броја демонстраната у миру, али можда 20%  кад загусти.

Београђани су, у осталом, већ затајили, јер их нема нигде у пред-суботњим сукобљавањима студената са Вучићевим партијским батинашима.

Навијачи - Навијачи су по дефиницији опозиционо и снажно национално дефинисани. Оно што је њихова кључна предност у оваквим ситуацијама је што су “племенски” или војнички организовани са чврстом субординцијом, великим искуством у уличним сукобима и уиграним системом обавештавања. Када су се својевремено удруживали Делије, Гробари и радовци, били су највећа мука за полицију. Дословно, 10.000 навијача може да се носи са 10.000 жандарма. Шта је онда? Па ово зна и Вучић. Зато су државне службе инсталирале за вође навијачких група најгоре криминалце и те групе претвориле у међусобно зараћене дилерске банде. На последњим утакмицама могло се чути сложно скандирање против Вучића, али је питање колико ће навијачи моћи да се отргну од контроле којом су притиснути.

Полиција и војска - Дакако, то је основна полуга режима. Милиција је у главном показивала бескрајно стрпљење у овим месецима. Но, то не мора у опште бити охрабрујуће јер указује на велику њихову дисциплинованост. У датом моменту, то стрпљење може (и вероватно хоће) да се претвори у тоталну бруталност. Испади у појединим моментима указују да су спремни на све. Ако пример човека/демонстранта старог 74 године, кога су практично кастрирали у полицијској станици није упозорење, не знам шта јесте упозорење. На страну питање шта ће нам Шиптари ако сами себи такве ствари радимо?

Са војском је дуга ствар јер су до сада били у позадини. Како ће српска војска кренути на српски народ (а по првим снимцима на студенте гледају и реже као да су припадници ЅЅ вафен дивизион а не настављачи славне србијанске војске), појма немам. Ако се то деси чини ми се да није ни битно ко ће коначно да победи. То би био смак.

Оно што је опасност за Вучића је да ће поједини жандарми кад почне батињање народа, бацити штитове и пендреке и прећи на страну народну, и да ће бар део војника одбити команду.  То је могуће и за то молим Бога, јер даље би следила ланчана реакција и систем пада. Међутим, ово се може очекивати тек ако милицајци осете да народ превладава.

Батинаши - Већ их скупљају у Београду. Разне протуве, робијаши, дилери. Они су јаки док могу да туку и харају. Ићи ће уз полицију и војску, или иза њих.  Да гину за послодавца тежи случај.

“Просућемо рушпе по калдрми,
на дукате покупити војску”.
- Фочић Мехмед-ага

Шуцкор је презрена војска.

Прекодринци - Безусловни Вучићев ослонац. И овдашњи и тамошњи. Овде наравно не говорим о тоталној, 100%-тној подршци, већ о изразито претежној подршци. Снимци са шетњи јако варају. Ако у једном селу (као што је нпр Сириг) изађе у протест 150 људи то је чудо јер се тако нешто никада до сада није десило и за шта би многи, па и ја, само пре месец дана рекли да је апсолутно немогуће. Ја тако нешто нисам у опште узимао у рачун као реално могућ догађај.  Али, у пролазу кроз село на више од половине кућа завесе су спуштене и нема никога да поздрави “шетаче”. Као да сви ти људи иза завеса не знају за корупцију у њиховом месту, пред њиховим носом (те не помаже никаква ТВ пропаганда да се лоповлук и неправде сакрију) и сва непочинства која се и њима о главу лупају. Крајишници су познати по већ урођеном “синдрому касарне”. То је дисциплинована руља која слепо следи свог ћесара. Знамо их из “осме офанзиве” и раније, све до Сувобора где су пуцали на Србијанце до последњег метка. Никада они, опет морам нагласити - већина њих,  нису гледали на Србију као своју отаџбину већ као на окупирану територију. Тако ће и сада бити, било да се појављују као “студентикојихоћедауче”, полицајци, војници, батинаши, доведени контра-демонстранти.

Велики је страх за овај режим код српских комуно-патриота. Само да издајник не падне; да се одржи. Биће да прва, соц-радикалска, љубав заборава нема, те да титоидни и завичајни инстинкти овде имају одлучујућу реч.

Не заборавите још једну ствар - многи су кивни због пораза који су доживели Петог октобра. Сада, бранећи свог Вучића, пружа им се шанса за реванш. Не терба забашурити ни дубоко потиснути њихов аустроугарски ресантиман са Цера и Колубаре, који се регенерише из генерације у генерацију.

Колико ће их се окупити? Не знамо, али свакако вишеструко мање од побуњеника. Па и од тог броја, пола ће се разбежати јер су натерани да дођу, добили су, јадни, дневнице и сл., али им, ма шта лично мислили, није од белаја. Но, и оно што остане, уз сву силу оружја и средстава које је на њиховој страни, уз предувано лудило из државног врха, може најстрашније зло да произведе. И могу да превагну. Таква “победа” би била најсрамотнији њихов пораз, али не хају  партизани за такве моралне тривијалије.

Староседеоци - Ако Шумадија крене на Београд свом снагом, тешко си га Вучићу. Гониће га Србијанци до Беча. Шта су препреке? Петог октобра та сила је прегазила Милошевићев комуно-режим. “Отпор”, “страни плаћеници” и све дуго су глупости. Милошевића су срушили домаћи Срби. Међутим, тада је власт у Србији преузео Зоран Ђинђић са својим битангама, и компромитовао петооктобарску револуцију. Србијанци су у дилеми: спремни су да смакну очито ненародни, велеиздајнички Вучићев режим, али не желе да поново буду намагарчени. Пошто се не види јасно шта је даља перспектива, њихово оклевање је разумљиво. Друго, свесно разбијен политички систем у Србији оставио је народ без вођства. Сад треба да се, у цигло недељу дана, огромна маса људи ефикасно организује, што би био прави подвиг.

Студенти - Величанствено је њихово пожртвовање и њихова луцидност у покретању протеста. Видели смо хиљаде студената који мучним маршевима кроз Србију дижу народ. Европа не познаје ништа слично. То је све невероватно, задивљујуће и - успешно. Али, не треба се заваравати - у протестима активно учествује само део студентски. Већина седи по кафићима и “начелно” подржава, али дупе не помера. И то смо видели: апеле студентске пре пар ноћи “Сви пред РТС!” нико није чуо, поготово нису чуле њихове многобројне, доконе и размажене, колеге.

(Занемарљив број студената је “за Вучића”, да нема којекаквих дилова и са њима и са татама њиховим, не би у пионирском парку било никога.)

Друга слабост студентска су групе анархиста у њиховим редовима. Те ултра комуњаре живо интересује насртање на Српску православну цркву, српске институције (“Матицу српску” нпр), на српску заставу и химну. Ако тих мета нема на нишану, они се осећају ружно и постају деструктивни.

Трећа слабост студентска је њихов пацифизам. Доброта, ако хоћете. У судару са бенастом силом њихова мирноћа и осмех не вреде ништа. Ситуација је превазишла њихове моћи.

Дакле, ако понестане одлучне упорности и спремности на жртву код свих побуњеника, шансе прелазе на Вучићеву страну.

Студенти рачунају са продуженим демонстрацијама. Међутим, људи из провинције не могу дуго да одсуствују од куће а Београђани ће пословично подлећи свом дефетизму. Вучић ће похапсити и провући кроз шикану најистакнутије, спискове којих сигурно има. Укупни одговор државе “биће језив” - како ономад рече Слободан Хомен.

Тако ће студентски протест, у тој мрачној варијанти исхода, атрофирати и бити сведен урбану легенду типа “Влада-револуција”.

У коначном збиру, ситуација је теразијска варијација Дрине из 1914. године. Разлика је што је овај пут уз Оскарову "плаву гарду" Доналд Трамп Млађи. Тако о судбини српског народа можда пресуди једно говно.

Дакако, у следећим месецима урушавање Србије ће се наставити и Вучић неће дуго. Биће потрошен као Зеленски. Али, то више никог неће бити брига.