ТОРЛАК ИЛИ СЛУШАЛИЦЕ
ТОРЛАК ИЛИ СЛУШАЛИЦЕ
ТОРЛАК ИЛИ СЛУШАЛИЦЕ
(Четврти дан самоизолације)
 |
| Фото: Wikiwand |
Сваки боговетни дан извесни комуниста Милан Миленковић на свом Јутјуб каналу тумачи новонасталу заразу и у то име слави Тита. Шта год да се деси, он слави Тита, дочим смо ми телетабиси или, још горе, срБски патриоти.
Ја сад не бих залазио у психу ММ и његових праћеника, већ ми је намера да укажем само на нешто што не мора бити довољно, ако је човек превише фанатизован. Ипак, реч је о опасним заразама.
Kао пример организованог система, Милан Миленковић наводи заразу великих богиња, још познатијих као вариола вера, из 1972. када је умрло између 35 и 40 заражених, под условом да верујемо званичним извештајима.
Kолико се може таквим извештајима веровати, ја ћу поновити, док сам служио војни рок у СФРЈ, у мојој најближој околини страдало је смртно четири војника, али се о томе ништа није смело чути ни рећи у јавности, мада је 15.000 војника знало.
Исти систем је примењен и код заразе великих богиња 1972. када је, о гле, већ примењивано цепљење.
“- До 27. марта све је држано у тајности. Људи нису знали шта се дешава. Чим смо на Торлаку под електронским микроскопом установили да се ради о вирусу вариоле вере, мој задатак је био да вакцинишем све људе који ће убудуће радити са великим богињама. То је било 15. марта 1972. године. Имао сам мале количине вакцина, али сам захваљујући познанству издејствовао око 300 доза цепива од Имунолошког завода у Хрватској, који је у то време производио вакцину против великих богиња”, изјавио је 2017. године примаријус др Радмило Петровић, бивши епидемиолог у Институту “Торлак”.
Мало друкчије је било...
Вирус се појавио у неколико места у Србији. Најпре у Београду, где је у ноћи 9. марта 1972. године, група људи огрнута тегет пелеринама на носилима преносила човека на Одељење за хитну хирургију и трауматологију Прве хируршке клинике. Нису тада ни слутили ни они, дежурни лекари, као и ретки пролазници који су сведочили том призору, да је тад човек, који ће преминути дан касније, заправо заражен!
Да је реч о великим богињама први је упозорио примаријус др Борислав Жарковић, инфектолог, који је због тога умало ухапшен (сејање панике и остале глупости). Ибрахим Хоти је заражен током хаџилука, али никада није установљено где. Занимљиво је и да су амерички лекари неколико месеци пре избијања епидемије, преко СЗО обавестили светску јавност да вирус вариоле вере више не постоји!
Начињене су потом велике грешке. Студентима медицине, којих је било више од 200, али и великом броју ученика на пракси из средњих медицинских школа из Београда, показан је први болесник од вариоле баш тог 9. марта, а кроз болничку амбуланту притом је прошао велики број пацијената.
Тадашње савезне власти нису схватале озбиљност ситуације о могућем ширењу епидемије ван територије српске покрајине, пре свега из економских интереса - јер се ближила летња туристичка сезона.
Тек након петнаест дана видело се да је враг однео шалу. У току 25. марта епидемиолошкој служби јавило се 478, а до краја друге недеље још 2.311 особа, од којих је 278 стављено у карантин (на четири локације на периферији и у околини Београда).
Најтеже је било на Kосову. Од укупног броја страдалих девет су биле бебе. Само дан након што је умрла медицинска сестра Душица Спасић, у Чачку је од великих богиња умрла њена вршњакиња Милка Ђурашић, такође медицинска сестра која је неговала Латифа Мумџића, али у Чачку. Душица и Милка биле су жртве вариоле међу здравственим радницима, од укупно шест, колико их је оболело.
Друштво је било БОЛЕСНО јер је неко још тада пунио Албанцима уши да се не вакцинишу јер то изазива неплодност али врли редитељ то није приказао у филму -био би проглашен великосрпским шовинистом да јесте- већ је приказао да доктори спопадају медицинске сестре па због тога не обављају савесно свој посао. И, што сочније опљунеш у филму по својој земљи, више награда добијеш у иностранству.
Хоће нека преживела Шиптарка да се захвали умрлој Српкињи?
Страх је парализирао Београд, јер се вариола лако преносила капљичним путем. "Епидемија је трајала до 30. травња, када је декретом проглашено одјављивање да би се спасила туристичка сезона на хрватском приморју. Мањих валова обољевања било је до средине свибња. Због те политичке игре, каснијег пријављивања и ранијег одјављивања епидемије, сумња се да је обољелих било више него што је службено потврђено", каже др Петровић.
Између два рата, на територији Србије појављивала се у бар два наврата иста болест, али без тако катастрофалних последица.
Ево како иста ствар изгледа када се болесницима бави лекар опште праксе, не епидемиолог, без електронског микроскопа, само са стетоскопом, али школован у Kраљевини.
Велике богиње 1930.
На дан 7. јуна 1930. године срески санитарни референт у Наготину усмено је обавестио Дом народног здравља у Зајечару да је 5. VI у својој ординацији видео случај сумњив на велике богиње из села Брестовца, у неготинском срезу. Поводом тога лекар Дома народног здравља у Зајечару и санитарни референт су отпутовали у Брестовац.
Бретстовац је планинско село, изоловано од других села, удаљено од главних путева. У селу, у 148 домаћинстава, живело је 768 становника. Сумњив случај на вариолу појавио се у кући Kрсте Радуловића. Оболео је његов унук Светозар, стар 20 година. Приликом посете у кући Kрсте Радуловића живела су следећа лица:
- Kрста Радуловић, деда оболелог,
- Љубица Радуловић, жена оболелог,
- њихово дете једну годину старо и
- мајка, која се преудала у Метриш.
Анамнезом се дошло до следећих података: болесник Светозар, стар 20 година, никада није калемљен против великих богиња, а нема ни трагова од калемљења.
28. маја Светозар је здрав и ради у пољу,
29. маја осећа замор, изнемоглост и главобољу,
30. маја замор се повећао и појавили су се болови у целом телу,
31. маја исто стање, болесник је изгубио апетит и не иде на посао,
2. јуна, при изласку из куће, болесник је пао на под услед несвестице и изнемоглости. На лицу се појављују, први пут их примећује, црвене бубуљице,
5. јуна, болесник се јавља лекару са пустулама у фази сасушивање,
8. јуна, приликом посете, болесник има тифозни изглед, пулс преко 100, језик обложен и доста је клонуо. Цело лице је покривено сасушеним крастама са деколираним и перутавим ивицама, док су исте у центру црнокрваве боје и приањају за кожу. Kада се красте скину, види се неравна кожа у центру док је околина папулазна. Сасушених пустула има свуда на лицу, нарочито на челу и обрвама, махом су изоловане пречника око 5 – 8 мм, у пределу носа су ситне и конфлуентне. На рукама, на врату и иза ушију по 2 – 3 папуле са мало гноја. Опште стање је тешко мада последњих дана иде на боље. Температура није мерена, мада болесник одаје утисак фебрилног болесника.
Гној из пустула упућен је на преглед у лабораторију Централног хигијенског завода у Београду. Из извештаја се види да је тамо урађен Паулијев оглед и да је био позитиван. Васерманова реакција и реакција фиксације комплемента анималном лимфом биле су негативне.
Са диференцијално дијагностичке тачке гледишта искључено је било да се ради о варичели, вакцинији и луесу, нарочито према локалитету егзантема, општем стању и вакциналном статус – није био вакцинисан против вариоле, а по позитивном Паулијевом опиту, иако егзантем није био типичан за вариолу, закључено је да се радило о случају вариоле вере.
Због тога је болесник изолован, заражена кућа је стављена под карантин за време периода инкубације и извршена је ревакцинација целог села. Село је било блокирано и сваки саобраћај у село и из села забрањен.
Мртвих није било.
Зна ли неко да су се тада државници пренемагали као овај наш Карађоз Вучић?
Ја сад не бих залазио у психу ММ и његових праћеника, већ ми је намера да укажем само на нешто што не мора бити довољно, ако је човек превише фанатизован. Ипак, реч је о опасним заразама.
Kао пример организованог система, Милан Миленковић наводи заразу великих богиња, још познатијих као вариола вера, из 1972. када је умрло између 35 и 40 заражених, под условом да верујемо званичним извештајима.
Kолико се може таквим извештајима веровати, ја ћу поновити, док сам служио војни рок у СФРЈ, у мојој најближој околини страдало је смртно четири војника, али се о томе ништа није смело чути ни рећи у јавности, мада је 15.000 војника знало.
Исти систем је примењен и код заразе великих богиња 1972. када је, о гле, већ примењивано цепљење.
“- До 27. марта све је држано у тајности. Људи нису знали шта се дешава. Чим смо на Торлаку под електронским микроскопом установили да се ради о вирусу вариоле вере, мој задатак је био да вакцинишем све људе који ће убудуће радити са великим богињама. То је било 15. марта 1972. године. Имао сам мале количине вакцина, али сам захваљујући познанству издејствовао око 300 доза цепива од Имунолошког завода у Хрватској, који је у то време производио вакцину против великих богиња”, изјавио је 2017. године примаријус др Радмило Петровић, бивши епидемиолог у Институту “Торлак”.
Мало друкчије је било...
Вирус се појавио у неколико места у Србији. Најпре у Београду, где је у ноћи 9. марта 1972. године, група људи огрнута тегет пелеринама на носилима преносила човека на Одељење за хитну хирургију и трауматологију Прве хируршке клинике. Нису тада ни слутили ни они, дежурни лекари, као и ретки пролазници који су сведочили том призору, да је тад човек, који ће преминути дан касније, заправо заражен!
Да је реч о великим богињама први је упозорио примаријус др Борислав Жарковић, инфектолог, који је због тога умало ухапшен (сејање панике и остале глупости). Ибрахим Хоти је заражен током хаџилука, али никада није установљено где. Занимљиво је и да су амерички лекари неколико месеци пре избијања епидемије, преко СЗО обавестили светску јавност да вирус вариоле вере више не постоји!
Начињене су потом велике грешке. Студентима медицине, којих је било више од 200, али и великом броју ученика на пракси из средњих медицинских школа из Београда, показан је први болесник од вариоле баш тог 9. марта, а кроз болничку амбуланту притом је прошао велики број пацијената.
Тадашње савезне власти нису схватале озбиљност ситуације о могућем ширењу епидемије ван територије српске покрајине, пре свега из економских интереса - јер се ближила летња туристичка сезона.
Тек након петнаест дана видело се да је враг однео шалу. У току 25. марта епидемиолошкој служби јавило се 478, а до краја друге недеље још 2.311 особа, од којих је 278 стављено у карантин (на четири локације на периферији и у околини Београда).
Чим смо на Торлаку под електронским микроскопом установили да се ради о вирусу вариоле вере, мој задатак је био да вакцинишем све људе који ће убудуће радити са великим богињама.
Само енергичне мере епидемиолошке службе и велики напори здравствених радника, уз стручну помоћ др Рајнхарда Линднера из Аустрије, светски признатог епидемиолога, спречили су епидемију ширих размера. Последњи излечени болесник напустио је карантин 19. маја 1972. године. Ибрахим Хоти је преживео. Тито исто, за кога тих дана нисте знали где је.
Најтеже је било на Kосову. Од укупног броја страдалих девет су биле бебе. Само дан након што је умрла медицинска сестра Душица Спасић, у Чачку је од великих богиња умрла њена вршњакиња Милка Ђурашић, такође медицинска сестра која је неговала Латифа Мумџића, али у Чачку. Душица и Милка биле су жртве вариоле међу здравственим радницима, од укупно шест, колико их је оболело.
Друштво је било БОЛЕСНО јер је неко још тада пунио Албанцима уши да се не вакцинишу јер то изазива неплодност али врли редитељ то није приказао у филму -био би проглашен великосрпским шовинистом да јесте- већ је приказао да доктори спопадају медицинске сестре па због тога не обављају савесно свој посао. И, што сочније опљунеш у филму по својој земљи, више награда добијеш у иностранству.
Хоће нека преживела Шиптарка да се захвали умрлој Српкињи?
Страх је парализирао Београд, јер се вариола лако преносила капљичним путем. "Епидемија је трајала до 30. травња, када је декретом проглашено одјављивање да би се спасила туристичка сезона на хрватском приморју. Мањих валова обољевања било је до средине свибња. Због те политичке игре, каснијег пријављивања и ранијег одјављивања епидемије, сумња се да је обољелих било више него што је службено потврђено", каже др Петровић.
Између два рата, на територији Србије појављивала се у бар два наврата иста болест, али без тако катастрофалних последица.
Ево како иста ствар изгледа када се болесницима бави лекар опште праксе, не епидемиолог, без електронског микроскопа, само са стетоскопом, али школован у Kраљевини.
Велике богиње 1930.
На дан 7. јуна 1930. године срески санитарни референт у Наготину усмено је обавестио Дом народног здравља у Зајечару да је 5. VI у својој ординацији видео случај сумњив на велике богиње из села Брестовца, у неготинском срезу. Поводом тога лекар Дома народног здравља у Зајечару и санитарни референт су отпутовали у Брестовац.
Бретстовац је планинско село, изоловано од других села, удаљено од главних путева. У селу, у 148 домаћинстава, живело је 768 становника. Сумњив случај на вариолу појавио се у кући Kрсте Радуловића. Оболео је његов унук Светозар, стар 20 година. Приликом посете у кући Kрсте Радуловића живела су следећа лица:
- Kрста Радуловић, деда оболелог,
- Љубица Радуловић, жена оболелог,
- њихово дете једну годину старо и
- мајка, која се преудала у Метриш.
Анамнезом се дошло до следећих података: болесник Светозар, стар 20 година, никада није калемљен против великих богиња, а нема ни трагова од калемљења.
28. маја Светозар је здрав и ради у пољу,
29. маја осећа замор, изнемоглост и главобољу,
30. маја замор се повећао и појавили су се болови у целом телу,
31. маја исто стање, болесник је изгубио апетит и не иде на посао,
2. јуна, при изласку из куће, болесник је пао на под услед несвестице и изнемоглости. На лицу се појављују, први пут их примећује, црвене бубуљице,
5. јуна, болесник се јавља лекару са пустулама у фази сасушивање,
8. јуна, приликом посете, болесник има тифозни изглед, пулс преко 100, језик обложен и доста је клонуо. Цело лице је покривено сасушеним крастама са деколираним и перутавим ивицама, док су исте у центру црнокрваве боје и приањају за кожу. Kада се красте скину, види се неравна кожа у центру док је околина папулазна. Сасушених пустула има свуда на лицу, нарочито на челу и обрвама, махом су изоловане пречника око 5 – 8 мм, у пределу носа су ситне и конфлуентне. На рукама, на врату и иза ушију по 2 – 3 папуле са мало гноја. Опште стање је тешко мада последњих дана иде на боље. Температура није мерена, мада болесник одаје утисак фебрилног болесника.
Гној из пустула упућен је на преглед у лабораторију Централног хигијенског завода у Београду. Из извештаја се види да је тамо урађен Паулијев оглед и да је био позитиван. Васерманова реакција и реакција фиксације комплемента анималном лимфом биле су негативне.
Са диференцијално дијагностичке тачке гледишта искључено је било да се ради о варичели, вакцинији и луесу, нарочито према локалитету егзантема, општем стању и вакциналном статус – није био вакцинисан против вариоле, а по позитивном Паулијевом опиту, иако егзантем није био типичан за вариолу, закључено је да се радило о случају вариоле вере.
Због тога је болесник изолован, заражена кућа је стављена под карантин за време периода инкубације и извршена је ревакцинација целог села. Село је било блокирано и сваки саобраћај у село и из села забрањен.
Мртвих није било.
Зна ли неко да су се тада државници пренемагали као овај наш Карађоз Вучић?
Коментари
Постави коментар