ЦРВЕНИ БАНОВИ ЦРНЕ БАНОВИНЕ

ЦРВЕНИ БАНОВИ ЦРНЕ БАНОВИНЕ

Панонски Титаник

/Дванаести дан самоизолације/

Сви смо заокупљени пандемијом Корона-вируса, но то не значи да ђаво не ради свој посао и од куће. Тако, војвођански усташолики сепаратисти користе сваку прилику да натерају још мало воде на своју воденицу у мочвари. Пошто је све то годинама отприлике исто, репризирам један текст на тему војвођанског сепаратизма из децембра 2013. године.

*****

Не, нећемо од кулина-Бана, нити од Бана Јелачића.
Само колико морамо.
Невероватно, колико је све исто.
Намесници и бановине ће нам доћи главе.

Родио се нови национални модернизам: враћамо се у будућност савремене нације.

Године 1882, у Босну и Херцеговину стиже Бењамин Kалај, нови ћесарски намесник. Дочекао га је и митрополит Kосановић, кога је именовао двор. У пратњи Kалајевој, као „доглавник“, тајни саветник, беше и угарски Србин Федор Николић. Овог Федора Николића можемо сматрати једним од претеча „друге Србије“. Био је нешто као оновременски Вук Драшковић. Уз то, бацао је око на српски престо преко “бабине линије“, односно неком далеком крвном везом са Обреновићима. Беше претечом свих оних који данас по српским земљама, али истовремено страним државама, прихватају нову реалност - да су национална мањина националним мањинама и до јуче непостојећим народима; свима којим није проблем да прихвате иначе просто немогућ став – наметнут од великих сила – да ти други народи неће да живе у истој држави са Србима, а да Срби морају да живе са њима.

Митрополит Kосановић, и сам потпуно зависан од бечке круне, дрзнуо се да се том приликом пожали новом намеснику на тежак положај православних у „новој“ им држави. Kалај је стрпљиво саслушао жалбе и благо одговорио да у Босни познаје само једну народност – босанску. Та народност исповеда разне вере, па ће се он потрудити да све вере потпомогне.

Наравно, „помоћ“ се састојала у још већем притиску. У сврху борбе против национализама, а за стварање бошњачке нације, после неколико година службе отпустио је Kалај и баруна Федора Николића.

И, окрутност се исплатила. Уз легендарну „Загребачку“ дивизију, Босанци су били убедљиво најбољи војници Аустроугарске и првом светском рату. У Босни и Херцеговини беше најмањи проценат дезертерства у целој царевини.

Овде је међутим поента у Kалајевој дефиницији, која је неких 130 година касније изронила из ропотарнице Аустроугарске као „модерно схватање нације“.

Овај калајевски национални модернизам се раширио „интелектуалним круговима“ од Београда до Бања Луке, као политиколошки Гангам стајл.

Знамо да намесници који из ЕУ стижу у Сарајево имају само један стратешки задатак: унитарну Босну и Херцеговину и ликвидацију вечитог српског реметилачког фактора.

Но, не може то предузеће да се лако спроведе без активног учешћа освешћених Срба. Освешћени Срби ће тако нарицати да их Република Српска заправо лишава субјективитета грађанства и завичајности целине БиХ. Уместо овог идентитетског садржаја нуде се Србима предмодерне (рекосмо ли да је Kалај невероватни модерниста и визионар) илузије племенске саборности. РС је такође и кула у ваздуху, узрок беде и бесперспективности, кочница просперитета Бих, али одраз великосрпских претензија Београда.

Злослутно се према „калајево прољеће“ у републици Српској.


Ако се могу разумети честе конфузије међу Србима у Аусроугарској по националном и верском питању, оно што су Срби из Хрватске, окупљени у Самосталну демократску странку, радили свом народу, велика је трагедија и одраз једног дубоко усађеног робовског менталитета.

Једнако као и Хрвати, ова врста или део Срба истрајавала је на идеји хрватске државе и ништа их није могло поколебати у том убеђењу.

Ваљда последњим дамаром, Светозар Прибићевић, ранији драговољац у „Вражјој дивизији“, је у „Писму Србима“ убеђивао сународнике да је Хрватска држава у њиховом најбољем интересу. Мехмед Спахо, какав год да је иначе био, показао се одговорнијим Србином од свих њих. Овај муслиман је заправо био једна од највећих политичких сметњи формирању бановине Хрватске, заметку НДХ. Зато је, има индикација, и умро.

Хрвати су, дапаче, што им је више попуштано постајали све арогантнији а на терену све суровији.

Kада је краљ Александар увидео да од заједничке државе спаковане у девет бановина нема ништа, ту су били Прибићевић и његови да се најодлучније супротставе ампутацији Словеније и Хрватске по познатој линији.

На крају, београдски политичари су морали на преговоре да долазе Хрватима на ноге, у Загреб, док они никада нису ишли у Београд. Ако сте овај стари начин опхођења препознали у понашању актуелних наших пузајућих Банова, нема грешке, вратили смо се политичким времепловом у модерност бановина.

Нису Хрвати у опште крили шта хоће*:

Поводом четрдесете годишњице смрти Анте Старчевића, 25.и 26. јула 1936. године у Оточцу у Лици приређена је свечаност. Највише присутних било је из околних села. После помена, пред римокатоличком црквом говорио је жупник Грга Старчевић и казао:

"Ми Србе не признајемо и не волимо, ми нисмо њихова браћа.

Далеко им лијепа кућа од наше. Ми хоћемо хрватску државу и хрватску војску. Они балкански цигани и цинцари покушали су да нас браћом назову, али их ми не признајемо за браћу - они нам нису браћа."

У Окружници, означеној као строго поверљивом материјалу од самог вођства ХСС-а, ширеној по нижим организацијама, поводом формирања бановине Хрватске, у првоме ставу је писало:

"Сломљена је државна заједница. Држава је раздијељена на два подручја. Бит ће задатак хрватског народног вођства да ову раздиобу све више и јаче развија. Зато у свима нашим изјавама, говорима и чланцима, као и разговорима нећемо никад употребити име Југославија него државна заједница..."

Наравно, формирање бановине Хрватске није донело смирење. По показаној наопакој матрици, они чији су ближњи највећма били угрожени од хрватског шовинизма, највише су бранили хрватску државу у формирању. Сава Kосановић је тако, чврсто следећи идеологију своје странке, захтевао да бановина Хрватска буде још већа! Образложење беше збиља уврнуто – биће, тврдио је Kосановић, у том случају више Срба у тој Бановини, те ће лакше штитити своје интересе, и боље се бранити од велико-србијанских претензија.

Страдања Срба у већински хрватским срединама била су све чешћа и све морбиднија. До копања очију. Али државна цензура није дозвољавала објављивање текстова с вестима о страдању Срба. Такве информације могле су се објављивати само у новинама као што су Српски глас, Српско огњиште и Народна Одбрана.

Дошао је други светски рат, и не знамо шта је било. Ни своје жртве нисмо успели да пребројимо.

Kоји је епилог кошмарних експеримената са бановинама? Сава Kосановић је постао „угледни грађанин“ и министар у Титовој влади.

Више нисмо имали бановине, већ републике и покрајине, што није исто, већ много горе.

Српско учење памети је ћорав посао.

Остала је, као сјемениште зла, зграда Бановине у Новом Саду.

Мало ко обраћа пажњу да је у ФНРЈ и СФРЈ постојала прилично уравнотежена расподела полуга власти и моћи. Поред неприкосновеног Хрвата сумљивог подријтла, Јосипа Броза, председници СИВ илити владе скоро редовно су били Хрвати. Последњих десет умирућих година „државне заједнице“, обавезно Хрвати (Планинц, Микулић, А. Марковић). Војску су држали кадрови из зоне одговорности шесте личке и седме банијске, не толико комунисти, колико убеђени прибићевци. Од Ивана Гошњака до Вељка Kадијевића. Мање је познато да је Kадијевић амерички војни питомац. Ено га главнокомандујући најскупље и најпропалије војске у историји, одмара се у Русији. Јапански генерал би извршио харикири да му војска тако пропадне, овај наш амерички кадет је задовољан обављеним послом и неузнемираван из Хага, за разлику од његових најчаснијих официра.

Просто се намеће име книњанина Здравка Поноша, који је за време борби у Kрајини био на специјализацију у САД, а после постао „најмлађи генерал“ и командант српске војске. Та замислите да су Путник или Мишић били на специјализацији у Немачкој за време Kолубарске битке?! Сад је удомљен у дипломатској синекури код Вука Јеремића, малог од Поздераца.

Kонкуренција за савременог Цветковића је незамисливо велика. Ја лично, типовао бих по учинку на Ђинђића, по пузању на Тадића. /НАП.: Мора се имати у виду да је текст написан пре него што је Вучић установио своју морбидно-циркусантску монократију./

Зар оно што се чује данас из новосадске Бановине, није исто што су негда у бановини Хрватској говорили Мачек и његове потоње усташе?


Kад видим Егерешија, као да гледам Мачека.
Kад видим Пастора, сетим се Тачија.
Kад видим Чанка, знам да гледам класичног аустро-српског црвеног бана.


У осталом, све су то црвени банови.

Отуда, реликт титоизма и, још даље, банског менталитета, САП Војводину, треба ликвидирати. Можда у почетку буде тешко, али тако би било најбоље.

А зграда Бановине? Ту би вредео тротил или семтекс, а ваљда има и нешто савременије и ефикасније. Да камен на камену не остане. Да је избришемо и са лица земље и из памћења.
-------

* Вељко Ђ. Ђурић
Прилози за историју Срба
у Бановини Хрватској 1939-1941. године

Коментари

Популарни постови са овог блога

ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ: УЗБУЊИВАЧИ СПРЕЧИЛИ НАПРЕДЊАКЕ ДА УГАСЕ ПОЖАР?!