СРБИЈА НА ПУТУ ИЗ СТАБИЛОКРАТИЈЕ У ЛАБИЛОКРАТИЈУ
СРБИЈА НА ПУТУ ИЗ СТАБИЛОКРАТИЈЕ У ЛАБИЛОКРАТИЈУ
Раније смо познавали начине владања који су именовани као аутократија, прилично недефинисани "популизам" или, више поетски и једнако флуидно, "фасадна демократија". Требало је да се на висовима Ловћена појави у правом моменту дувански трафикант у џемперу на коцке, да би светска теорија добила нови облик владања - " стабилократију". Са висова Ловћена, стабилократија се разлила Балканом. Овај појам означава успостављање привидне и површинске политичке стабилности, пре свега путем разбијања и маргинализовања опозиције, као и искључивања сваког критичког мишљења из јавног простора. Термин је први пут скован 2012. године и тада је као школски пример узимана Црна Гора.
Политиколози, социолози и стручњаци уставног права као најбитнија својства стабилократије истичу неколико институционалних механизама који демократију претварају у стабилократију:
1. Често расписивање избора. У том случају стабилократор ставља бираче пред учестало референдумско питање: „Ја, патриота” или „Они, издајници”?
2. Нерегуларне (пред)изборне процедуре. „Избори морају бити демократски довољно да се покажу легитимним, а да се истовремено осигура победа "патриотског" фаворита.
3. Kонтрола медија. Стабилократе, у настојању да спроведу зацртано-преузету (гео)политику, држе под чврстом контролом све најважније медијске ресурсе у земљи. У тим медијима се пропагира искључиво политика стабилократске управе. Приватизација медија усмерена је на „контролу медијског простора”. У медијима се примећује наметање искључиво стабилократске политике, а свако другачије мишљење оцењује се као рушитељско.
4. Законодавна власт је талац хегемоне партије–власти. У стабилократији скупштина је израз воље хегемоне странке. Kроз доминирајућу партију власт власника странке („лидера”) спроводи се радијално (звездасто) и пирамидално (ширењем по дубини): 1) кроз скупштину и 2) кроз другу грану извршне власти, колегијално тело, или владу. Извршна власт није у пуном капацитету спутана правом, па преовладава оцена да нема владавине права, а тиме ни правне државе. Са друге стране, партија власти обузима по дубини друштвеног сустава све, до месних заједница и спортских колектива. Тако стабилократа, као неприкосновени вођа хегемоне-партије на власти, остварује утицај не само на посланике у скупштини и на министре у влади, већ и на судство која се, у том случају, претвара у огранак извршне власти, па све до чистача на улици. Може да изгледа чудно, али судија Уставног суда и поменути чистач су подједнако приморани на послушност Владаоцу.
5. Управа је под потпуном контролом владајућих клика, које често чак формално и не припадају хегемоној странци али се, зарад личних интереса и устаљених понашања од раније, препоручују да, зарад мрве власти и позиција моћи, обављају послове управног и радног надзора (тзв. намештеници – постављеници у структури средње и ниже моћи). Овакав систем омогућава бујање клијентелистичких веза намештеника који су увек део власти, иако формално не припадају хегемоној-странци. У управном апарату постоји тзв. „привид легалности”, али се примена прописа спроводи селективно.
Идентична ситуација је у култури и/или информисању, само тај бахати владајући организам сличан хоботници се пре назива "котеријом".
Идентична ситуација је у култури и/или информисању, само тај бахати владајући организам сличан хоботници се пре назива "котеријом".
6. Амалгам са криминалом. Власт је неодвојива од криминала. Тесно повезана са нарко контра-бандом, од које, узвратно, црпи “вампирске” профите, а уместо “мрких кошуља” у екстремнијим ситуацијама делују ћелави билдери из џипова са таблицама без регистарских бројева.
7. Ропска послушност према демократском Западу. Потпуна незаинтересованост за интересе државе чији су репрезенти. Наравно, свест да ће пре или касније доћи до слома постоји, али није кључна. Гласачи стабилократа су навикли да буду робови.
Класичан пример овакве ропске послушности Западу је намештење Ане Брнабић на позицију Премијера. Толика партија каква је СНС, а да нема човека да буде председник владе? Брнабићка је довољно доказала да није способна да води Владу и позицију користи углавном за фамилијарно богаћење. Не ради се у овом случају толико о њеној сексуалној изопачености, већ у томе што је очито оперативац Запада. И сви ми то знамо, па и скоро милион чланова СНС, ани нико се не буни. Сулудо, али људи ћуте.
Класичан пример овакве ропске послушности Западу је намештење Ане Брнабић на позицију Премијера. Толика партија каква је СНС, а да нема човека да буде председник владе? Брнабићка је довољно доказала да није способна да води Владу и позицију користи углавном за фамилијарно богаћење. Не ради се у овом случају толико о њеној сексуалној изопачености, већ у томе што је очито оперативац Запада. И сви ми то знамо, па и скоро милион чланова СНС, ани нико се не буни. Сулудо, али људи ћуте.
Кључни разлог због кога долази до нарушавања најелементарнијих демократских стандарда и владавине права “на очи Запада” су тзв. „Виши циљеви”. Тако, „стабилократије Западног Балкана комбинују +50%-ауторитарне карактеристике, тврдећи, истовремено, да реформишу демократије и тако добијају спољну подршку, посебно из држава чланица ЕУ, ради (лажног) обећања стабилности. Дакле, стабилократија је режим који укључује значајне недостатке у смислу демократског управљања, али ипак ужива спољни легитимитет нудећи неку наводну стабилност.”
Сво релевантно искуство показало је бројне кобне стране оваквог начина владања. Kонцентрација политичке моћи у рукама једног човека – који штавише није вођен никаквом идеологијом нити политичким програмом - искривљује и корумпира процес доношења одлука у држави. Будући да сви актери и акрепи знају да ће на крају пресудити чист интерес Немачке, односно лична насилна надменост њеног човека - процедуре, институције и стручна мишљења губе сваки значај.
Резултат деловања у таквом систему јесте доношење свесно погрешних одлука, политички коректна а не стручна селекција јавних инвестиција, пад продуктивности рада и неефикасност јавног сектора.
О последицама „стабилократије“ у Србији најречитије говоре објективни показатељи, од изузетно ниског економског раста у односу на окружење, преко малог процента инвестиција у друштвеном производу, до великог јаза између најбогатијих грађана и свих оних осталих. Инхерентне појаве оваквом начину владања су земљачке везе, клијентелизам и корупција.
Негација меритократије у друштву и слободне тржишне утакмице спречава стварање нове вредности, тако да држава покрива своје трошкове распродајом националних ресурса - најновији пример је давање београдског аеродрома у концесију странцима, без икаквог резона и рачунице. Наизглед, својеврсан суд грађана о „стабилократији“ представља и масовни одлазак младих и стручних из земље, који у последње три године поприма размере егзодуса. Међутим, сви ти наши одлазећи иду у оне земље које се одликују доминацијом у стабилократији. Вуче их врело из кога стабилократија извире. Дакле, не беже наша деца од стабилократије, већ траже уточиште код моћнијих, бежећи из државе-жртве.
Не инсистирамо, али ипак питамо, да ли стабилократија полако израста у фашизам? један врло либерално украшени фашизам?
Волфганг Петрич, аустријски дипломата и бивши гувернер Босне и Херцеговине, хвали Србију као регионални фактор стабилности. Тврди да је званична Србија одолела провокацијама. Дакле, у региону постоје и неки центри нестабилности које, разумљиво, не именује. Стабилност би требало да подразумева постојаност и, макар у извесној мери, непроменљивост. Петрич ипак говори о даљој афирмацији косовске „државе“ коју Србија и УН не признају. Дакле, готово деценију после једностраног признања државности Kосова „стабилност“ значи њену безусловну државну афирмацију. Нестабилност пак подразумева свако спомињање пуних права тамошњег српског народа или права Републике Србије. За ум типа Петричевог Србија је вероватно нешто као дивља отпадница од међународног поретка која је некада била напала „репубљик Косова“, извршила тамо геноцид, населила део те међународно признате државе и сада прави проблеме око успостављања добросуседских односа. Нестабилно је и у Босни и Херцеговини.
Невероватно, али стабилно, стабилократија се неумитно претвара у лабилократију. Лабилократија је сигуран пут у потпуну деструкцију државе.
Неразвијена политичка култура, неуспостављена владавина права, низак ниво слободе говора и медијских слобода, неразвијене и слабашне институције, концентрација власти у рукама једног човека, етаблирана партократија, раширена корупција – све су то системски проблеми у којима се налазе наша држава и друштво у целини.
Голим оком је видљиво да је Србија данас далеко од стабилне демократске државе. Ипак, о Србији се говори као о "стабилократији", чије значење изазива конфузију јер указује на стабилност, али не демократских институција и владавине права, него стабилност политичких и безбедносних прилика. Стабилократија је назив за поредак у којем су и демократске и либералне вредности прагматично смрскане због такве стабилности. И то је жртва грађана земаља у транзицији коју "велики међународни актери" с лакоћом прихватају.
У ствари, правилније би било такав поредак назвати лабилократија: поредак неразвијених слобода и владавине права са фасадном демократијом лишеном правог садржаја. То је поредак нестабилних темеља јер зависи од рејтинга и добре воље ауторитарца и подршке коју добија од великих сила, а не од независних институција, и равнотеже либералних и демократских начела и праксе. То је поредак који почива на феномену "заробљене државе" (појам који користи Светска банка) где се закони креирају према потребама моћних појединаца, противно интересу грађана и државе. Држава је заробљена уз помоћ политичке и привредне елите које су добро умрежене са моћним појединцима. Јавне политике у служби су приватних актера који корупцијом обезбеђују легализоване привилегије. Kлептократске елите настоје да контролишу грађанско друштво као коректора политичких процеса, формирају своје НВО, финансирају их из државног буџета или ЕУ фондова потискујући праве и одговорне НВО, обесмишљавајући тај веома важан сегмент демократског друштва.
Стабилократија и лабилократија се заправо разликују само степену и модалитету заштите и пљачке спољњег Западног Могула.
Да ли је сада јасније зашто комуно-србски стабилократи највише мрзе Војислава Коштуницу?
А све је читко писало у депешама које је објавио Викиликс.
Други су пошли за другим визијама.
"Пут у ЕУ" остаће српска најбесмисленија ноблес "когнитивна дисонанца" XXI века.
Вук Јеремић је 2007. године видео Србију 2012. године у ЕУ. Изгледа да је и сада види тамо у том времену.
Александар Вучић је пошао супротним правцем на исто место, ка чланству у ЕУ. Он је кренуо "преко ледина", са својом групацијом из Бихаћке републике. Са "пријатељима" из ЕУ је утаначио да се преговори одвијају у оквиру 35 преговарачких поглавља. Тиме је започет преговарачки процес и отварање преговарачких поглавља, са циљем „да Србија буде у потпуности спремна да преузме обавезе из чланства у Европској унији до краја 2018. године, како би могла да постане чланица Европске уније почетком наредног буџетског периода ЕУ”. Међутим, усред процеса преговарања, ЕУ је за себе увела старо правило "хекинг". Ко не зна, ово правило "хекинг" се односило на право играча да противника свом снагом цепне копачком испод колена, што се није рачунало као фаул. Тако је у процесу приступних преговора, до краја 2018. године, отворено је дванаест поглавља, од којих су привремено затворена само два (поглавља 20 и 26). Није ни то довољно већ Макрон и пријатељи сада хоће да промене правила тако да се уведе још једно прастаро фудбалско правило, које се звало "фер хватање". Сам назив каже ће бирократе из ЕУ моћи да с обе руке шчепају кандидата за улазак у ЕУ и не дају му да мрдне ако не могу друкчије да га зауставе.
Типично за стабилократију, Вучићу због европског фијаска није пала длака с главе. Као што неће ни Милу Ђукановићу длака из носа отпасти док слуша западне газде, макар против њега изашло 3/4 Црногораца на литије. Противно вољи већине гласача, бруталним механизмима стабилократије, разбио заједницу са Србијом, па је увео ЦГ у НАТО, ево сад отима парцеле СПЦ. И сви знају да то чини насупрот убедљиве воље већи грађана његове државе. Или је Мило окупаторски гаулајтер, или је демократија мртва у Европи.
Сада је Вучић спустио изборни цензус на 3%. И опет сви ћуте. Ево иду избори, ево победиће СНС, ево, имаћемо и опозицију са по 3%.
Ево, даћемо Косово и Метохију. Оних 3% ће гласати против. Демократски поступак ће бити испоштован.
Што се мене тиче, морају прво да ми ампутирају десну руку, па онда њоме да заокруже на гласачаком листићу име босанског издајника Вучића. Али, сложићемо се, то више не би била моја рука.
Европа ће ипак, и после свега, за себе задржати право на хекинг и "фер хватање", сваке евентуалности ради.
*****
Коришћени написи:
Владан Станковић: " СТАБИЛОКРАТИЈА"
http://www.ips.ac.rs/wp-content/uploads/2019/07/SPM-64-9.pdf
Никола Јовановић: " Ovo je tekst koji je Politika zabranila: Šta je stabilokratija i kome ona smeta?"
https://www.espreso.rs/vesti/politika/208329/ovo-je-tekst-koji-je-politika-zabranila-sta-je-stabilokratija-i-kome-ona-smeta
Зоран Лутовац: "Лабилократија"
Не инсистирамо, али ипак питамо, да ли стабилократија полако израста у фашизам? један врло либерално украшени фашизам?
Волфганг Петрич, аустријски дипломата и бивши гувернер Босне и Херцеговине, хвали Србију као регионални фактор стабилности. Тврди да је званична Србија одолела провокацијама. Дакле, у региону постоје и неки центри нестабилности које, разумљиво, не именује. Стабилност би требало да подразумева постојаност и, макар у извесној мери, непроменљивост. Петрич ипак говори о даљој афирмацији косовске „државе“ коју Србија и УН не признају. Дакле, готово деценију после једностраног признања државности Kосова „стабилност“ значи њену безусловну државну афирмацију. Нестабилност пак подразумева свако спомињање пуних права тамошњег српског народа или права Републике Србије. За ум типа Петричевог Србија је вероватно нешто као дивља отпадница од међународног поретка која је некада била напала „репубљик Косова“, извршила тамо геноцид, населила део те међународно признате државе и сада прави проблеме око успостављања добросуседских односа. Нестабилно је и у Босни и Херцеговини.
Невероватно, али стабилно, стабилократија се неумитно претвара у лабилократију. Лабилократија је сигуран пут у потпуну деструкцију државе.
Неразвијена политичка култура, неуспостављена владавина права, низак ниво слободе говора и медијских слобода, неразвијене и слабашне институције, концентрација власти у рукама једног човека, етаблирана партократија, раширена корупција – све су то системски проблеми у којима се налазе наша држава и друштво у целини.
Голим оком је видљиво да је Србија данас далеко од стабилне демократске државе. Ипак, о Србији се говори као о "стабилократији", чије значење изазива конфузију јер указује на стабилност, али не демократских институција и владавине права, него стабилност политичких и безбедносних прилика. Стабилократија је назив за поредак у којем су и демократске и либералне вредности прагматично смрскане због такве стабилности. И то је жртва грађана земаља у транзицији коју "велики међународни актери" с лакоћом прихватају.
У ствари, правилније би било такав поредак назвати лабилократија: поредак неразвијених слобода и владавине права са фасадном демократијом лишеном правог садржаја. То је поредак нестабилних темеља јер зависи од рејтинга и добре воље ауторитарца и подршке коју добија од великих сила, а не од независних институција, и равнотеже либералних и демократских начела и праксе. То је поредак који почива на феномену "заробљене државе" (појам који користи Светска банка) где се закони креирају према потребама моћних појединаца, противно интересу грађана и државе. Држава је заробљена уз помоћ политичке и привредне елите које су добро умрежене са моћним појединцима. Јавне политике у служби су приватних актера који корупцијом обезбеђују легализоване привилегије. Kлептократске елите настоје да контролишу грађанско друштво као коректора политичких процеса, формирају своје НВО, финансирају их из државног буџета или ЕУ фондова потискујући праве и одговорне НВО, обесмишљавајући тај веома важан сегмент демократског друштва.
Стабилократија и лабилократија се заправо разликују само степену и модалитету заштите и пљачке спољњег Западног Могула.
Да ли је сада јасније зашто комуно-србски стабилократи највише мрзе Војислава Коштуницу?
А све је читко писало у депешама које је објавио Викиликс.
Други су пошли за другим визијама.
"Пут у ЕУ" остаће српска најбесмисленија ноблес "когнитивна дисонанца" XXI века.
Вук Јеремић је 2007. године видео Србију 2012. године у ЕУ. Изгледа да је и сада види тамо у том времену.
Александар Вучић је пошао супротним правцем на исто место, ка чланству у ЕУ. Он је кренуо "преко ледина", са својом групацијом из Бихаћке републике. Са "пријатељима" из ЕУ је утаначио да се преговори одвијају у оквиру 35 преговарачких поглавља. Тиме је започет преговарачки процес и отварање преговарачких поглавља, са циљем „да Србија буде у потпуности спремна да преузме обавезе из чланства у Европској унији до краја 2018. године, како би могла да постане чланица Европске уније почетком наредног буџетског периода ЕУ”. Међутим, усред процеса преговарања, ЕУ је за себе увела старо правило "хекинг". Ко не зна, ово правило "хекинг" се односило на право играча да противника свом снагом цепне копачком испод колена, што се није рачунало као фаул. Тако је у процесу приступних преговора, до краја 2018. године, отворено је дванаест поглавља, од којих су привремено затворена само два (поглавља 20 и 26). Није ни то довољно већ Макрон и пријатељи сада хоће да промене правила тако да се уведе још једно прастаро фудбалско правило, које се звало "фер хватање". Сам назив каже ће бирократе из ЕУ моћи да с обе руке шчепају кандидата за улазак у ЕУ и не дају му да мрдне ако не могу друкчије да га зауставе.
Типично за стабилократију, Вучићу због европског фијаска није пала длака с главе. Као што неће ни Милу Ђукановићу длака из носа отпасти док слуша западне газде, макар против њега изашло 3/4 Црногораца на литије. Противно вољи већине гласача, бруталним механизмима стабилократије, разбио заједницу са Србијом, па је увео ЦГ у НАТО, ево сад отима парцеле СПЦ. И сви знају да то чини насупрот убедљиве воље већи грађана његове државе. Или је Мило окупаторски гаулајтер, или је демократија мртва у Европи.
Сада је Вучић спустио изборни цензус на 3%. И опет сви ћуте. Ево иду избори, ево победиће СНС, ево, имаћемо и опозицију са по 3%.
Ево, даћемо Косово и Метохију. Оних 3% ће гласати против. Демократски поступак ће бити испоштован.
Што се мене тиче, морају прво да ми ампутирају десну руку, па онда њоме да заокруже на гласачаком листићу име босанског издајника Вучића. Али, сложићемо се, то више не би била моја рука.
Европа ће ипак, и после свега, за себе задржати право на хекинг и "фер хватање", сваке евентуалности ради.
*****
Коришћени написи:
Владан Станковић: " СТАБИЛОКРАТИЈА"
http://www.ips.ac.rs/wp-content/uploads/2019/07/SPM-64-9.pdf
Никола Јовановић: " Ovo je tekst koji je Politika zabranila: Šta je stabilokratija i kome ona smeta?"
https://www.espreso.rs/vesti/politika/208329/ovo-je-tekst-koji-je-politika-zabranila-sta-je-stabilokratija-i-kome-ona-smeta
Зоран Лутовац: "Лабилократија"
https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1624817&print=yes
Чедомир Антић: "Стабилократија"
http://www.politika.co.rs/scc/clanak/383910/Stabilokratija
Коментари
Постави коментар