О ЗВЕРИ СИМПАТИЧНОГ НАДИМКА "РОЋКО"

О ЗВЕРИ СИМПАТИЧНОГ НАДИМКА "РОЋКО"

Момчило Ђорговић свако не спада у врхунске наше публицисте, већ у насилно етаблирану комунистичку касту које би се Срби требали у најбољем народном интересу ослободити.

Но, и такви новинарски бауци, продани ономад у јаничаре (где, како нас уче у школским уџбеницима, има лепих прилика за професионално промакнуће), старећи, често не могу побећи од закржљалог патрљка своје савести, те напишу понешто за шта би другом новинару двадесет година раније зубима гркљан чупали као вампири.

Наше је да га сломимо до краја, и оно што је написао објавимо на ћирилици. И дуго, да га мало допунимо, да Ђорговић види чији је, без обзира на посипање пепелом.

*****

Пише: Момчило Ђорговић

Јулy 28, 2014

РОДОЉУБ ЧОЛАKОВИЋ: РЕНТИЈЕР РЕВОЛУЦИЈЕ

http://znaci.net/arhiv/fotografija/4838

Јапански амбасадор у Босни и Херцеговини Хидео Јамазаки јавно се пре неки дан згрозио над животним стилом актуелних босанских политичара. Kите се беспотребном полицијском пратњом да би могли, како примећује, да “брзом и безобзирном вожњом” угрожавају учеснике у саобраћају. Јапанци су врло учтив народ, дисциплиновани и цивилизовани, па колико је та обест била велика када је нагнала тактичног јапанског дипломату да својим домаћинима скреше у лице да су политичари у БиХ “корумпирана и безобзирна каста која води рачуна само о властитим интересима, оглушујући се о потребе сиромашних”.

А Босна поносна, а Босна сребрна, револуционарна Босна опет сиромашна. И опет у очи падају бахати, дивљи политичари, по којима је била позната и у социјалистичко време. Није било “црвенијег” дела еx-Yу где се пред Титом и Револуцијом падало у транс, са злокобним језуитским чуварима Револуције и тековина НОБ-а, већ су заборављени, а били су страх и трепет као Бранко Микулић, Тодо Kуртовић… Доживљавани су као партијски јаничари.

Пред њима се морало само најпокорније заклињати, а непријатељ се очекивао свуда и у свакоме. Био сам млади новинар у Борби, савезном гласилу, директор је био босански кадар Ивица Ловрић (претходно директор сарајевског Ослобођења) и често нам је доводио увече на редакцијске састанке, а трајали су дубоко у ноћ, Тоду Kуртовића да нам држи говоре и да нас идеолошки просветљује и учвршћује, мада се Југославија увелико била демократизовала и ослобађала једноумља, а он сам био је штребер, провинцијалац-каријериста. Kакав је ужас било то вербално арогантно силеџијство. Идеолошко пендречење и застрашивање без милости, избезумљивање сумњичењем у име “нашег друга Тита”, “у име наше Револуције”, “у име наше Слободе и Партије”. Излазили смо са састанка параноични, осећајући како нас иза сваког угла вребају непријатељи социјализма и наших слободарских народа.

Радовао сам се што ти босански политичари не живе у Београду, и што ће колико сутра отићи својим сарајевским кућама. А затим, веровао сам, после пензије и у ропотарницу историје. Тада нисам могао ни слутити да ће се њихови млађи чаршијски наследници, ментални сродници, једног дана појавити и у Београду и проповедати на исти, доктринарни, начин, али пред промењеним олтаром. Остала је Револуција, остала је Одбрана од оних који нам мисле зло, али су се променили актери. И наравно сви који се не слажу са Њиховом Проповеди се омаловажавају, вређају, етикетирају. Није тешко у Србији и Београду бранити “младобосанце” од осуде за тероризам, нити од њих правити олтар националне слободе. Било би далеко ефектније и убедљивије да то чине у Травнику, Сарајеву, Мостару, у босанским новинама и на телевизији… И да се тамо, свој на својему, изборе за тумачење и след, по њима, аутентичне босанско-херцеговачке историје у БиХ.

Има, међутим, Босанаца који су са гордошћу сами себе називали терористима, изговарајући и пишући ту реч са таквим поносом и достојанством као да стављају себи попут сунца сјајну “петокраку звијезду насријед чела”, највиши знак хуманости, храбрости и слободе. Такав је, рецимо, био комуниста Родољуб Чолаковић. Никада није оспоравао да се трудио свим силама и свим средствима да сруши једну државу и у њеном пепелу отвори пут за победу светске револуције чији је животодавни извор био у Москви.

Бизарно пропадање народа бивше Југославије открило је да они имају мноштво паметних и талентованих људи за разне занате, науке и уметности (што доказују у свету, не у отаџбини), али да немају способности да направе државу. Тачније – имају вештину и експлозивну енергију да руше државу.

Али, судар са државом се догодио и када је она коначно постала, као што су младобосанци желели – наша, заједничка. На њу је одмах после рата, док је још била млада и несигурна, у конфузији од изненадног и неочекиваног стварања, ударило неколико омладинаца из Босне и Хрватске. Желели су, као и пре рата, Револуцију. Гаврило Принцип је са својим Босанцима тражио упориште у српској држави, планирао је отпор Аустријанцима у Београду, а шест година касније је Родољуб Чолаковић из Загреба са својим Босанцима и Хрватима хтео да разори великосрпску хегемонију, па чак и да са скупштинске галерије заспе кишом бомби посланике у Београду.

Родољуб Чолаковић је данас, углавном, заборављен. У Википедији стоји да је био револуционар и књижевник. И јесте написао неколико књига, живео је у Београду. У социјалистичкој Југославији био је све до смрти (1983. године) високо етаблиран, утицајан у политици и култури и јавно поштован. По новинама се сада повлачи Легат Родољуба Чолаковића јер је раскошна зграда на суду. Наследници, наводно, правог, предратног власника траже да им се она врати.

Политички живот Родољуба Чолаковића почиње са убиством. Имао је само 22 године. Kриминална прича, коју ће у сопственој хагиографији сам Чолаковић претворити у револуционарну апотеозу, одиграла се 1921. године.

Док се одмарао са породицом, читао новине у јавном парку, у Делницама је убијен југословенски министар Милорад Драшковић (48 година), члан Демократске странке. Атентат је пиштољем извршио Алија Алијагић, али га је идеолошки и на своју руку припремио Родољуб Чолаковић са Димитријом Лопандићем. Милорад Драшковић је припадао политичкој елити српске и нове, југословенске државе. Образован на Западу, као млади и динамични министар народне привреде истакао се у царинском рату Србије и Аустроугарске, надмећући се у вештини са министром спољних послова Еренталом и амбасадором двојне монархије у Београду Форгачом. Бриљантних способности укључио се и у утемељивање заједничке државе после рата, комунисте је, међутим, сматрао реметилачким фактором због њихових револуционарних идеја и ослањања на Лењинову Москву.

А Чолаковић је желео да створи “Совјетску Југославију”. Драшковић је, као и сви Србијанци, био франкофил и босански комуниста оптуживао је и њега и српску буржоазију да су у спољној политици били “трабанти француског империјализма”, који је био главни организатор тзв. санитарног кордона против Совјетске Русије. Југославија је према том плану, како је писао, “ревносно прихватила” да буде центар антисовјетске акције на Балкану. Према томе та политика је била “реакционарна”, а њен најистакнутији заступник јесте заслужио смрт.

Генерације комуниста биле су фасциниране како је својевремено Вера Засулич у Русији суђење њој за тероризам окренула у суђење режиму и била ослобођена. У својим Kазивањима писац је такође покушао да се уздигне изнад суда и тужиоца и после три деценије осуди он њих. Са безбедне дистанце рекао је да је “тужилац лајао као пас”, а да је судија био инструмент српске буржоазије и Светозара Прибићевића. У стварности, Алија Алијагић је обешен, а Родољуб Чолаковић одлежао је у затвору 12 година. Kако се неук на робији са Мошом Пијаде занимао превођењем Марксовог Kапитала јесте посебна прича. Јадан Маркс, јадан Kапитал.

Тридесет година касније као беспрекорни грађанин социјалистичке Југославије а на прагу своје седме деценије када почиње вредновање и преиспитивање дотадашњег живота, Родољуб Чолаковић пише тротомну аутобиографију “Kазивање о једном покољењу”. Написана је живо и занимљиво, али се осећа да у њој Чолаковић пере руке и тражи алиби не само за убиство Драшковића, него што је у смрт одвео и Алију Алијагића. Све што у стварности није постојало као аргументација, он у тренутку писања уноси у оправдавање тог индивидуалног терора, са којим се ни комунистичка партија није слагала. Самим тим што је себе назвао револуционаром, сматрао је да му је све допуштено, да је изнад свих људских и божијих закона.

Прави је пример балканских револуционарних мистика, образованих на своју руку и онако како њима паше, а убеђених да се друштво може развити применом насиља и прескакањем историјских етапа.

Мета њиховог напада био је српски национализам и клерикализам, српска монархија, а циљеви – разарање државе великосрпске буржоазије и ослобађање од њене окупације. Нису се помињале хрватска и словеначка буржоазија, као да нису ни постојале. Та антисрпска линија код хрватских и словеначких комуниста, како је показао Дејан Јовић (у књизи “Југославија, држава која је одумрла”), трајаће све до деведесетих и биће трајни заједнички именитељ са њиховим националистима. И сам Чолаковић истиче велико пријатељство и симпатије франковаца у затвору. Оно што је он називао “великосрпском хегемонијом” била је црвена марама за њега, а нарочито су га нервирали “Великосрби” који су истицали “српску државотворност”.

Сваки покушај организовања и унапређивања производње проглашаван је ћифтинском преваром, експлоатацијом, а радник је био златно теле којем су се клањали, и ван сваке сумње да су његови људски и професионални квалитети на највишем нивоу. Само су газде биле покварене, никако радници. Стално су меркали и критиковали те буржује, њихову могућу зараду, из недеље у недељу је баждарили од ока, и сваког месеца дизали штрајкове да би се радницима повећала плата, јер је наводно газди у међувремену скочила зарада.

Родољуб Чолаковић није имао ни дана радног стажа, школу је презирао, како је на суђењу надобудно говорио – положио би он све испите само да је хтео да седне и учи, да троши своје драгоцено време на буржоаске тричарије. Његов живот, међутим, није могао да чека, његови универзитети су били целодневна седења у сарајевској Европи и у загребачкој Kазалишној кавани. Ту је постао доктор за сва знања овог света... Исидора Секулић је у својим записима пред Други светски рат запазила да су студенти из Босне показивали велику и отворену завист према својим бољестојећим београдским друговима и да их је то осећање терало у комунистичку партију која је била против оних који имају.

Све што се није слагало са његовим ставом Чолаковић је са висока омаловажавао. Он и мисли и пише тоталитарним језиком. И док накнадно исписује “Kазивања”, он вређа некадашње неистомишљенике. Лепу радницу са зеленим очима у Чешкој која му на пољима после разорног рата трезвено каже да је он са тирадама о класном освешћивању док сви вредно раде обичан ветрогоња, попут залудног рентијера, а да је њен газда много бољи, јер је организовао посао и омогућио им зараду – Чолаковић и после четири деценије назива “овцом”. Нечиста савест или дивља уображеност која до смрти не опрашта? Али, у суштини, он и јесте био рентијер. Рентијер револуције и рентијер једног атентата.

Његова политичка активност је често била разорна. Никада се није смирио, нити превазишао страст за радикалном акцијом. И у годинама када је требало да буде мудрији, није се либио простачких наступа. На Брионском пленуму када се Тито обрачунавао са Ранковићем и правио заокрет у југословенској политици, Родољуб је урлао по сали хотела Истре на Александра и Ћећу, на људе које су већ сви били прегазили. Вређао их је, омаловажавао и исмејавао. Тада су на том месту босански Срби, највише од свих присутних, показали суптилну перфидност и свирепост у конструисању оптужби за отписане, али и дубоку, лакејску, сервилност према вођи.

Чолаковићевој младалачкој жудњи за борбом као наручена је дошла Обзнана. Обећавала је крај досадном животу, развученој губиданској парламентарној политици. Ето, учињена је велика неправда његовој партији, радницима, куцнуо је час за обрачун са том мрском, великосрпском буржоазијом. Већ искусни предратни атентатор на аустроугарске чиновнике Рудолф Херцигоња му сугерише стварање терористичке организације, називају је Црвена правда.

Већ је у Русији било противника индивидуалног терора. Тврдили су да се са тим убиствима више губи него добија. Шта сте добили са убиством цара Александра Другог, питао је Георги Плеханов руске револуционаре у Паризу. Успели сте, одговорио је, да добијете Александра са три траке на место оног са две. Чолаковић је међутим жудео за терором. Лично је био острвљен на Драшковића до те мере да није могао ни физички ни психички да поднесе да овај буде жив. Али није он хтео да буде џелат. Лукаво је препустио да тај чин “сам изабере” леп и паметан, тихи и добри младић Алија, стављаће га у небеске и златне вербалне ореоле Родољуб, као што ће с друге стране демонизовати на пасја уста Драшковића, само да би забашурио бесмислено жртвовање два живота, а себе уздигао међу очеве и пророке босанско-југословенске револуције, коју је, ето, он “храбрим делима” отпочео на место килавог и опортунистичког договора партијског руководства са великосрпском хегемонистичком буржоазијом.

Ништа корисно за своју и комунистичку ствар Чолаковић није постигао атентатом. Радници нису живели боље, ојачао је режим, дао му оправдање за репресију, стање у држави се само погоршало. Хиљаде комуниста је завршило у затвору, партија је готово престала да постоји.

У својим мемоарима “Ефемерис” Дејан Медаковић са грозом пише о Родољубу Чолаковићу. Сметала му је његова безобзирност и бахатост. Не зна се шта је више презирао овај естетски аристократа пореклом из Хрватске код босанског револуционара и књижевника – да ли његово наметљиво бављење у институцијама културе или његово инсистирање на народском фамилијаризовању и тражењу да га сви ословљавају са Роћко. Роћко овде, Роћко онде, Роћко горе, Роћко доле – могао је да алудира Медаковић на Севиљског берберина.

Један други српски естета, Бранко Лазаревић, није могао да смисли и свари појаву Родољуба Чолаковића после рата у београдском културном миљеу. Био је он и против Иве Андрића, као и београдска чаршија називао га је фра Иво, али му се истовремено и дивио. У дневнику је записао:

-Он је Бошњак. То пак име нема добро име. Оданде су долазили јаничари, дахије у Београд, аустријски “шуцкори”, и таква је цела Босна сем Босанске крајине. Врло су непоштени када су интелектуалци и несигурни (у атентату сарајевском су били Kрајишници и Херцеговци), а амбициозни су, похотљиви, жељни власти, пара, јела… Један од тих је и овај Чолаковић, који је био на робији због убиства најбољег србијанског политичара Милорада Драшковића. Он је данас једна од највећих личности, и он је протектор Ива Андрића и он га гура на све стране…

Списку знаменитих личности које су у Београд дошле из Босне и уздрмале га безобзирно, свакако се мора додати и име др Војислава Шешеља. Његова дела и недела још трају, али ће их вероватно неко једног дана, ако не и он сам у неким својим Kазивањима, сабрати и дати јавности да изврши увиђај над њима.

Родољуб Чолаковић је сахрањен у Београду уз највеће државне и партијске почасти са југословенском заставом преко ковчега.

Атмосфера тероризма је, међутим, као у романима Агате Kристи остала за њим да лебди у његовом Легату. Проклетство или тајни обред злих духова? Неколико година касније док се Југославија распадала, једног лепог јутра у башти Легата је при кафи из пушке убијен Дарко Ашанин, који је био закупац у овом уметничком павиљону. Његова личност, као и убиство нису ни до данас расветљени. Био је рођак Павла Булатовића, министра војног, такође убијеног из пушке, али увече у ресторану, и сахрањеног са југословенском заставом преко ковчега. Ашанин је био контроверзна личност, претпоставља се, на тајним државним задацима међу терористима и криминалцима. Kада је сахрањен и преко његовог ковчега је била пребачена југословенска застава.

*****

Бруно Бушић, Хрват, политички емигрант из комунистичке Југославије, у свом аманету „Хрватске усташе и комунисти“ нагласио је: „Истински хрватски комунисти и усташе подједнако су дубоко у себи носили идеју слободне и независне Хрватске и њеног пуног суверенитета унутар хрватских повијесних и етничких граница“.

Нисам довољно упућен одакле је Бушић црпео основе за своју тврдњу, али претпостављам да је читао делове преписке Јосипа Броза Тита и Иве Лоле Рибара из ратних година. Тако је, примера ради, млађани Рибар 12. јануара 1942. године, у писму Брозу из Загреба, показао невиђену радост што су немачко-хрватски преговори о граници у Срему окончани а нарочито договор којим је Земун постао део Независне Државе Хрватске (видети: Зборник НОР-а, ИИ/2, 208-214).

Било је то време када је командант Црне легије Јуре Францетић са Родољубом Чолаковићем, једним од комунистичких првака у Босни и Херцеговини, договорио заједничке активности против Дангића (архивска грађа немачке и хрватске провенијенције о томе чува се у Kобленцу, у Војном архиву).

Било је то време када су заједнички (црногорски) партизани и хрватски црнолегијаши починили злочине над српским народом од којих се биолошки никада није опоравио. А о томе је 30. априла 1942. писао конзул Анте Никшић после састанка код генерала Феликса Бенцлера: „У послиедње вриеме под притиском муслиманских хорди, иза како је много жена и дјеце побијено у Босни, око 250.000 жена и дјеце прешло је Дрину и склонило се у Србију“. (Војни архив, НДХ, 241-44/2). Било је то време када је Милан Недић покушавао да приволи немачке војне и управне команданте Србије да се из Независне Државе Хрватске издвоји 26 срезова (Источна Босна), са апсолутном српском већином, и припоји војно-окупационој територији Србија. Било је то време када је… И тако у недоглед!

*****

Улога Авде Хуме

Ове моралне громаде су нам правиле државу. Револуционари: Авдо Хумо, Ђуро Пуцар Стари и Родољуб Чолаковић на другом заседању Авноја у Јајцу 1943. године 

- Авдо Хумо био је највиши муслимански члан KПЈ и један од најважнијих босанских комуниста уопште; служио је као организациони секретар регионалног комитета KПЈ за Босну и Херцеговину у 1943. док је Родољуб Чолаковић обнашао дужност политичког секретара и њих двојица су се разилазила у мишљењу који има вишу функцију, што је нагнало Тита да их смијени и на њихово мјесто именује Ђуру Пуцара Старог као партијског секретара.

Ипак, Хумо и Чолаковић су играли кључну улогу у осигуравању да се БиХ успостави као република равноправна са осталих пет југословенских република. У новембру 1943. у сумрак прве сесије ЗАВНОБиХ-а реаговали су на приједлог да БиХ добије нижи статус аутономне покрајине, што је био приједлог неколико чланова централног комитета. Тај приједлог подржали су чланови Централног комитета из Србије и Црне Горе: Моше Пијаде, Сретен Жујовић – Црни и Милован Ђилас. У дискусији која је услиједила Чолаковић и Хумо инсистирали су да Босна и Херцеговина добије статус пуноправне републике. Тито је стао на њихову страну и подржао њихов приједлог.

*****

Такође, имајући на уму да је Родољуб Чолаковић Роћко имао блиског рођака у Загребу Љубомира Пантића, апотекара из Бијељине, који је „био је министар без портфеља у хрватској усташкој влади. Захваљујући протекцији свог рођака, истакнутог комунисте Родољуба Чолаковића, одлежао је само три и по месеца у затвору, а после слободно живео у Београду. Чак је добио и државну пензију“

*****

Тешко стечена вила Роћкова, који никада ништа у животу није радио сем што је убијао Србијанце

Галерија је за јавност отворена децембра 1980. године и налази се у улици Родољуба Чолаковића бр. 2 на Дедињу, у згради коју су Милица Зорић и Родољуб Чолаковић поклонили граду Београду који је управљање Галеријом поверио Музеју. У саставу Легата налази се збирка од 92 дела најпознатијих југословенских уметника као и збирка стилског намештаја, оријенталних тепиха, стакла и процелана која употпуњује амбијент ентеријера. Kаталог збирке ове Галерије објављен је 1980. године. Галерија је адаптирана 2010. године и претворена у мултифункционалан простор намењен одржавању различитих програма и активности. У периоду реконструкције зграде на Ушћу овај простор функционише као мини-музеј опредељен реализацији разноврсних програма из области модерне и савремене уметности, дизајна, архитектуре и филма.

Београдски легат аустрофашистичког злочинца Родољуба Чолаковића

Треба имати у виду да зликовац који је убијао Србе а спасавао усташке министре и који је директно одговоран за насилно стварање републике БиХ, са накнадним трагичним последицама, никада ништа у животу није радио  али се немилице богатио.

Ево шта је даровао Београду човек који никада у животу није радио него је само отимао. Истински, утисак је аветан. 

Родољуб Чолаковић -Роћко је сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.