КОЧА АНТОНИЋ - ВЕШТИНА ПРОИЗВОДЊЕ НАДРЕАЛНЕ ЗБРКЕ
КОЧА АНТОНИЋ -
ВЕШТИНА ПРОИЗВОДЊЕ НАДРЕАЛНЕ ЗБРКЕ
Коча на преговорима - петокрака, усташка капа, официр из немачке пратње и поглед надреалисте |
Збиља, овај пут је Слободан Антонић (без конспиративног имена - Корчагин или тако нешто) затекао у неглиже-у своје фанове. Како да дају смисао чланку "Слободан Антонић: Не може Kоча бити херој, а Ратко злочинац". Врло непријатно. Отуда, на другим местима наслов је постављен "Слободан Антонић: Чији Kоча?" Па се ту развија прича и ко се супротстави, издајник је.
Зато, вели Антонић, Младић је ученик из седмог разреда.
Проблем са овим уратком Слободана Антонића је зато што је комунистички, веринички, апостолски. Али, уз то, његов чланак је галиматијас какав ретко срећемо у иначе голубарнику спских аналитикуса. Чим су глодури мењали наслов, јасно је да нису сигурни у садржину чланка.
Антонић је подизао у висове неке шупље фразе Кочине, а багателисао што је убијао људе.
"...Кочу 1941-1945, заправо, треба посматрати као део оне епске традиције српских официра-интелектуалаца, ратника-уметника, какви су, у ратовима 1912-1918, били Драгиша Васић, Станислав Краков или Станислав Винавер.
То што пише Антонић је једноставно безобразно. Некултурно, достојно гејака.
„Глад! Борци готово изнемогли“; „људство је великим делом потпуно изнемогло (истакао К. П.) због непрестаних маршева, неуредне и слабе исхране. Батаљони, уз које је био штаб Прве бригаде, имали су за шест дана три ноћна марша (трајали целу ноћ)“; У 1943. пише: „Ноћ смо проспавали у житу, на ивици шуме. (…) Идемо брзим кораком (…) Из неких кућа нас гледају неке сељанке. Кад би било млека!“ .
Официра „даровитог“ и „с примесама војног генија“, наочитог мушкарца-ратника који је, попут других партизанских команданата, могао да има гомилу љубавница (Ниче: „жена је одмор ратнику“; овде 69), а ипак је остао чврст у верности својој супрузи – сада присвајају наши суши левичари, док пролетерски хитају на свој јутарњи starbucks, „опуштено ручкају по ресторанима у Милешевској и околним енклавама“, или пак жустро расправљају о „очувању влажних станишта на отоцима Средоземља“ и о „менструацији као озбиљном политичком питању“?
Како се рат приближавао крају, мржње и освете бивало је све више. „Нема, не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира, ни среће“, објавио је Марко Ристић у Политици, 5. новембра 1944. (пренето овде 7), „без правде која, како су то рекли Коча Поповић и Пеко Дапчевић – обухвата освету, укључује освету“.
А сада ћу да кажем нешто непопуларно: масовно осветничко стрељање под генералом Кочом Поповићем структурално је идентично масовном осветничком стрељању под генералом Ратком Младићем.
Не, немојте ми само рећи да то није исто. Јер, Коча је говорио француски и био комуниста, а Младић био официрчина и националиста?
Исто је. Претходни злочини тамо, претходни злочини овде; освета тамо, освета овде; смрт тамо смрт овде.
*****
Коча Поповић, надреалиста паришки, убијао је Србе, убијао је Србе, Убијао је Србе.
Зато, вели Антонић, Младић је ученик из седмог разреда.
*****
Коментари
Постави коментар