ТОКСИЧНА АДОЛЕСЦЕНЦИЈА

 

Овен Купер је тренутно најбољи глумац на свету. На драматичан начин одбранио је лик детета-убице Џејмија Милера у препотентној серији "Адолесценција". 

Преко друштвених мрежа наметнуто је снажно друштвено очекивање да је свак дужан да се замисли око те серије, па ћу се осећати тескобно ако не испуним ову толико важну друштвену задаћу.

О серији "Адолесценција" све се зна, тако да је сувишно препричавање. Сада је општи напор да се тачно уочи кад се ко ослонио о зид јер се осећа несигурно и зашто, како је ко кога погледао у тој и тој ситуацији те и те минуте и секунде серије и зашто. 

На мене је почетак серије деловао шокантно, како је даље ишло моје интензивна пажња је сплашњавала, док се није, о срамоте моје!, пред крај расплинула у досади. Признајем, па нека ми се суди: не подносим мелодраме (као што сам "флеке" добијао и од несносне серије "Мућке"). Ето, отворио сам се.

Ну, прелазимо на ствар:

Ја бих, онако српски (чули си за српску реч "инат"?) стао у опозит према наметнутом већинском медиокритетском разумевању приче, ризикујући да будем проскрибован као "токсични мушкарац из маносфере" илити, народски, "мушка свиња".

У питању је недоречена и недовршена антимушка ујдурма. Недоречена је и недовршена јер аутори нису имали чиме да је дорекну и заокруже, па су радије оставили нама да лупамо главу око свега. Они су ишли на голи ефекат, и постигли су га. Доста од њих. 

Није до краја јасно тотално негирање кривице од малог убице (уз чудно понашање школске деце повезаних са убицом и жртвом). Слали једно другом "емотиконе", "пиша ти је мала", "девац", даска", тамте-вамте и оде живот. 

Али, аутори одмах експресивно намећу где је "чвор": ми видимо да су синови изразито набилдованих очева - полицијског инспектора на случају и оца Џејмијевог, губитници, неуротици и хистерични злочинци на мах. Није остављена никаква сумња: дете упишано од страха тата грли својим огромним бицесима и трицепсима (праштајте, нисам записао минуту и секунду кад се емотиван тренутак догодио). Да се зна ко је у ствари крив.

У серији која намеће скоро докуметаран приступ, инспектор "бауља" у истрази као је његов рад оценио син, иначе петнаестогодишњи тинејџер са психосоматским тегобама због вршњачког малтретирања. Овај дечак се појавио као "Deus ex machina" да рашчивија набилдованом тати психолошку позадину убиства која је везана за "инцел" и систем порука помоћу "емотикона" (тако дознајемо и да су нам се младенци вратили у доба афричког сликовног писма, пиктограма, десет хиљада година уназад, дакле, што даље од нас). То је наивно, да не кажем блесаво. Озбиљан полицијски систем какав је енглески, сигурно има специјалисте за малолетничке крвне деликте, који одлично познају тематику, тако да би полиција одмах почела од тумачења дечакових ИТ порука. Инспектори би добили убицин социограм са свим његовим комуникацијама. Уместо тога, серија користи наративни трик који више служи драматичном ефекту него реалистичном приказу истражног процеса.

Или, у трећој епизоди, психијатар (жена) се плаши нашег малог јунака и, сасвим непрофесионално, показује тај страх као нека теткица из комшилука. Њена реакција је заиста проблематична—ако је већ представљена као искусан стручњак, онда би требало да има професионалну дистанцу и способност да рационално процени ризик. Њено понашање више личи на карикатуру страха него на стварну психолошку процену. (Обашка, врсна експерткиња се у интервјуу са Џејмијем бавила искључиво односом син-отац, као да маме нема). У тим моментима које публика која зобље кокице види као најдраматичкније и катарзичне (што може, ако "Адолесценцију" прихватимо као турску серију а не ангажовану урбану драму), ауторска конструкција се распада и даље гледамо мелодраму са фарбањем комбија.

У серији и око серије се сусрећемо са мноштвом ново-израза, као у Орвеловој "1984". "Инцел", "маносфера", "емотикони", "токсични маскуларитет". У том крајње скученом и ограниченом контексту се траже узроци агресије и убистава код омладине. По ауторима, а и шире.

Реч инцел је портманто енглеских речи involuntary и celibacy. Инцел је скраћеница за „недобровољни целибат“ и описује мизогину интернет-заједницу младих хетеросексуалних мушкараца који криве жене за своју апстиненцију, а своју фрустрацију, често и мржњу, изражавају у понижавајућим видеима и коментарима.

Израз маносфера први пут је скован 2009. године и описује мрежу интернет заједница које се баве стварима које интересују мушкараце. Ове групе заступају различите идеологије - од уверења да мушкарци немају институционалну моћ, до екстремнијих, мизогиних (мржња према женама) ставова. 

Савремени родитељи више нису кадри да пацификују сваковрсну агресију (према друговима, супротном полу, ауторитетима, породици, имовини, себи самима) своје деце, коју после дванаесте године више не могу да препознају.

Академија „Bright Star Boking ” у Шропширу ради са децом која су насилна. Џо Локли, који води академију, каже да је проблем у томе што су службе које се баве насиљем међу младима „преплављене”.

„Највећи узрок насилног понашања је ментално здравље. Недостаје им тај осећај припадности и контроле. Друштвене мреже имају огроман утицај, посебно око идентитета те младе особе”, каже Локли.

Токсичан утицај друштвених мрежа је огроман, и никако није једносмеран, већ се у овој најприступачнијој космополитиској беспућини сударају, укрштају, туку, све идеологије које су икад постојале, постоје или се тек рађају. Млад човек се у том анархичном лимбичном волумену налази као под ударом муња и громова који бију са свих страна, из неба и земље.

Године 2018. Оксфордов речник изабрао је реч „токсично“ за реч године, зато што су људи масовно претраживали фразе „токсична мужевност“, „токсични људи“ и „токсична култура“.

Прихавтимо ли констатацију да је наша (“западна” или под западном радијацијом) цивилизација преплављена младалачким насиљем, њиховим ризичним и антисоцијалним понашањем и да младима недостаје осећај припадности и контроле, то нас води право до политички некоректне спознаје да је главни генератор социјалне деструкције младих управо сама ("causa sui") либерална, васпитно безобална и снажно феминистичка, западна цивилизација. 

Наша цивилизација је потонула у декаденцији и дисфункцији, али многобројни креатори  и резонатори такве пропадајуће културе и самоуништавајуће цивилизације држе да велике проблеме имамо баш зато што нисмо спремни баш сви да још више пропаднемо. Не пада им напамет да себе преиспитају и можда увиде да токсично лупетају.

Показаћемо како функционише токсично лупетање:

Питање токсичне мушкости и токсичне женствености. Тумачење дале две боркиње са високим академским звањима, типичан је пример феминистичке токсичности:

Термин „токсична мушкост“ описује начине на које друштвена очекивања од мушкараца заснована на полу могу створити непожељне карактеристике и понашања, укључујући агресију, тешкоће у изражавању емоција и претерано ослањање на себе.

Токсична женственост је облик интернализоване мизогиније која подразумева ограничавање жене на стереотипно „женствено“ понашање како би се допала мушкарцима

Рачунамо да о презентованом женском сексистичком биполарном поремећају дигнутом на научно-философску разину не треба шири коментар.

Пишући о поукама серије један публициста шире сагледава проблематику, али нас учи:  

Одговор лежи у унутрашњим борбама које бесне у тинејџеру. Између сталног друштвеног притиска да „буде мушко“, несигурности због тога што мисли да није довољно привлачан и жеље да се допадне девојкама, он се све више радикализује.

Сваки дечак данас могао би да буде Џејми – то је оно што серија жели да разјасни. Након школе није одлазио на нека скровита места, нити се дружио са сумњивим друштвом. Одлазио би у своју собу, затварао врата и седео за рачунаром до касно у ноћ. Тако је и упао у мрежу тзв. „инцел-идеологије“.

Ја не знам ни једног дечака од тринаест година, укључив и мене, да није патио на исти начин, сем ако није безнадежни нарцисоид. Како да се осећаш добро са оноликим клемпавим ушима (некад се тај период звао "магареће године") и несклатним корацима, док те по ходнику гуркају дечаци из старијих разреда са јаким мишићима, на које девојчице из твог разреда снено трепћу? Не треба се у виђењу тинејџера ослањати на холивудске филмове где су лица главних младих јунака глатка као дечије дупенце. У стварности, бубуљице (у народу познате као "нејебице") су једна од главних мука младалачких. Такође, ја не зам случај да дечко од тринаест година толико пати што је инцел, ако у опште пати, да би подигао руку на некога.  Ако је међутим дошло до стања да "сваки дечак данас могао би да буде Џејми", онда би морали притиснути црвени аларм и зауставити суманути ковитлац цивилизације.

Поменуо сам безобално васпитање. Један од неспорних видова младалачке агресије је самоповређивање. Истовремено, децу у школи уче да је самокастрација друштвено прихватљива. Тако, у токсичном васпитном галиматијасу имамо да дечаци сексуално фрустрирани убијају девојчице а други, једнако фрустрирани и искомплексирани, секу себи пише. 

Насупрот елементарне здраве памети, многобројни поборници LGBT+ пан-стратума  нас уче да је ово лудо стање добро стање.

Ја држим да су "обале" у васпитању нужне. Дете мора да зна ко му је отац а ко мајка, и шта представља фигура оца, шта фигура мајке. Мора да зна тачне границе до којих сме да иде у свом разрастању и експериментисању.
Модерно либерално васпитање никако није доказало да је у предности у односу на умерени конзервативизам. 

Ако сагледамо филмску/те-ве продукцију о наративима који критички преиспитују либералну културу или утицај ЛГБТQ+ покрета на социјалне токове (Учињено уз великодушну подршку AI, благодарим), већина главних продукција има тенденцију да се фокусира на позитивне или неутралне аспекте. Ни ИТ није простор у коме доминирају екстремно-десничарских идологијâ, и навођење на мушко насиље. Такве ствари постоје али нису једине  које имају штетног и деструктивног утицаја. 

Ко дакле ствара друштвени контекст у коме деца чине сваковрсна неваљалства па до злочина - "маносфера" или целокупна светска продукција?!

Тако долазимо до кључног питања које желим да проблематизујем.

У глупој шаљивости неко је убиство које је извршио Џејми, назвао "мало убиство". Шта ми у Србији да кажемо? 

Код нас, у Србији, тринаестогодишњи дечак је у основној школи "Владислав Рибникар" починио страховито масовно убиство, у готово идентичном психо-контексту како је приказано у "Адолесценцији". Има непотврђених најава да је од убице већ откупљено ауторско право (нисам сигуран, можда се ради чак и о истој продукцији). Мени се просто намеће да је поменута серија "Адолесценција" могуће увод у оно што би била серија о "Рибникару". 

Но, та школа "Рибникар" је ипак нешто друго - то је школа за децу богатих и утицајних родитеља, листом потомака бившег елитно-комунистичког сталежа, "преко ноћи" грађанизованог. То није "средња класа" као у "Адолесценцији". Школа је у програму "Еразмуса", моћне агенције који брани и популарише геј права и геј културу. Деца из "Рибникара" су изолована од "обичног" народа, у некој врсти дистопијског дистрикта. Масовни убица, тринаестогодишњи Коста К., дете из високе класе, несумљиво врло интелигентан (о чему сведочи његов план убиства и понашање након извршеног злочина), волео је историју и био у целини добар ђак, са изгледа неким проблемима у последњим месецима пред злочин. Другова није имао, јер у тој школи нико нема искрених другова, или је јако мало таквих, већ влада дух сурове конкуренције и великих планова за будућност, због којих су сва деца тешко оптерећена од родитеља школским престижом и различитим ваншколским обавезама (клавир, балет, страни језици...). У тој школи се не игра народно коло, нити је дозвољен улаз свештеницима. У тој школи се слави Ноћ вештица.

Дакле, злочин се догодио у амбијенту омеђеном престижом, модерношћу, не-традиционализмом, наметањем европских вредности, емпатијом према LGBT+, отуђеношћу, особито од преамбициозних и латентно агресивних родитеља (отац, лекар, ерго "хуманиста", има арсенал оружја у кући, иде у стрељану да пуца из пиштоља и још води сина да се и овај вежба, злу не требало).  Синергијом тих фактора, свакако уз јаку допуну социјалних мрежа, али можда и наслеђеним особинама Косте К., дошло је до фаталног исхода.

С обзиром на аномију нашег друштва, у коме су насиље и криминал природан начин личног просперитета, и превлађујућу опортуност београдског малограђанског либерализма, дало би се доћи до парадоксалне спознаје да би Коста К., уз модификовано усмерење своје виолентне психо-енеригије, могао постати, уместо масовног убице - председник државе.  

Ја предосећам да ће серија која ће пре или касније бити снимљена о том злочину, аутори пренебрегнути поменути контекст и акценат пребацити на тему "последица прошлости" (ратови деведесетих и сл., "национализам"...), треш културу која се намеће народу итд. Сигуран сам да ће највише пажње бити посвећено моменту кад отац учи сина да пуца из пиштоља. На томе, на односу оца и сина у стрељани, базираће причу, и одатле ће генерисати своје фиксацијске социјалне односе и последице. Ово "предосећање" је засновано на досадашњим реакцијама и интерпретацијама трагичног случаја из корпуса тзв. "друге Србије". Примећује се да критичари друштва са те, лево-либералне стране, ни једног тренутка не доводе под лупу своје критике законе, по којима би Коста К. заправо морао бити пуштен на слободу јер као тринаестогодишњак не подлеже кривичној одговорности (што га је, сва је прилика, и мотивисало да злочин изврши пре свог четрнаестог рођендана. Његово већ двогодишње задржавање у изолацији психијатријских установа је проблематично). Подсетићемо, кључна личност у доношењу тих закона био је Саша Јанковић,  који припада врху лево-либералних кругова.

Да би се укинула или бар контролисала последица, мора се решити узрок. Не може друкчије. "Проблем се не може решити методама које су проблем произвеле" - рекао би Ајнштајн. Јачањем главних генератора друштвене дисфункције - а то је пут којим Србија, што добровољно, што мрзовољно под притиском западне цивилизације, иде -  последице ће бити горе и многобројније. Не можемо очекивати боље са још више "Еразмуса".

Време ће бити мајсторско решето за мој став. Ако буде како ја то мрачно "видим", а биће, то ће се показати симптом даљег дробљења друштвеног, са природном последицом сталног раста агресије код омладине. Не треба очекивати ускоро сличан трагични догађај, јер ипак сувише смо мало друштво за тако нешто, али хоће бити невоља у толиким количинама да нам се сунце смрачи. И мрачи се.