ПОЛИТИЧКИ ВРАЧЕВИ ИЛИТИ СУПЕР-БОТОВИ


Политички аналитичар Алексеј Кишјухас се бавио својим колегама које је назвао "политичким врачевима".

Наиме, у оних пар слободних медија током владавине Слободана Милошевића, гостовали су и међусобно дебатовали једино политичари. А затим, по медијима наједном гостују, дебатују, сматрају, мрсомуде, тумаче и којешта предвиђају – политички аналитичари, односно стручњаци опште политичке праксе.

У питању су дежурни прогнозери наше политичке будућности или комотни прорицачи наше друштвене судбине, те редовно гостујући и неуморни (и неиспавани) имачи мишљења по јутарњим програмима, односно – политички врачи-погађачи.


Кишјухас је, о гле!, себе изузео и уздигао изнад брбљиваца с главног тока. Он није мрсомуд тј.  имач свог мишљења. Он разматра и учи нас као стари патак.

Наравно, Кишјухас такође јесте дибидуз политички аналитикус. Он је чакштавише типичан, архетип рећ'емо. Наши аналитикуси безнадежно касне и једва да су понекад добри у погађању тока догађаја уназад. Њихова накнадна глупост је извесно гора од сваке накнадне памети.

Ово што Кишјуфас објашњава било је актуелно пре 10-15 година. Тада је сваки Изногуд имао свог Филипа Вишњића.

У тад доба перципирали смо их овако:

Бота има Басару.
Пајтић Грухоњића.
Ђилас Александра Дикића.
Николић има(о) Жељка Цвијановића.
Вук Јеремић има Слободана Антонића.

Мора се, бар уназад, схватити: ОНАЈ СИСТЕМ ЈЕ ИЗРОДИО ОВАЈ СИСТЕМ. Да вратите у живот Ботин и Ђиласов систем политичке команде, опет би се такав систем изродио у неки хибридни (аустро)фашизам сличан актуелном. Ко то не разуме, лишен је и накнадне памети.

Промениле се политичке прилике, на шта су се аналитикуси муњевито адаптирали. Тако, осим аутованих евет-ефентија типа Крло или рустично-колоритног Љубана Карана, имамо специфичну, елитну, подврсту аналитикуса коју називамо (у недостатку бољег израза) "супер-ботови". То су ликови из главног тока, уважена пера и грла, који су прешли на мрачну страну, али се праве да нису. Они најгрубље злоупотребљавају своју репутацију стечену на другим странама, што светлим, што сивим, што помраченим. Они умеју с речима. Њихов начин је да се граде објективнима, али у својим пашквилама нападају искључиво противнике режима "свих боја", док за режим, а напосе Александра Вучића, увек протуре неко оправдање и лепу реч.

У такве примерице спадају Томо Ловрековић, Светислав Басара, Слободан Антонић, Зоран Ћирјаковић, Александар Јерков, Остоја Симетић...

Са друге стране је чопор оних који су критични према режиму, али пристрасни до одвратности према ЕУ и НАТО. Личе на глодаре.

Између једва да има нечега, свакако недовољно да премости провалију до здраве памети.

Наше скоро опште ментално стање је патологија националног морибунда изједеног вирусом оног зла кога колоквијално, али тачно, називамо фашистичком свешћу.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА (1): ЗОРАН ЂИНЂИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (3) ДЕСЕТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ СТАРЛЕТА