БРАТСТВО-ЈЕДИНСТВО ДО ПОСЛЕДЊЕГ СРБИНА

 

Манастир Девич, XXI век

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!
"На Газиместану"
Милан Ракић, Песник, дипломата,
четник Војводе Вука,
ослободилац Косова, 1912.

Коментар на чланак:
Албанско-српске бесе
Аутори: Александар Р. Милетић, Бељуј Бећај [2] и Срђан Милошевић. ПЕШЧАНИК, 09/02/2023 [1]

Цитат:

Проблем данашње јавне перцепције је у томе што се тадашња збивања посматрају само кроз ту поремећену диоптрију великих националних наратива; читав универзум свакодневице живота и међуљудских односа у локалним срединама постаје невидљив у великим синтезама које од историје виде само националне међе, карабине, реденике и војну музику. Супротстављајући историјске изворе таквој перцепцији прошлости, ми указујемо на Ракићеве депеше из 1906/1907, које пружају непосредан увид у свакодневне односе људи гњиланског краја.
У овим депешама нарочиту пажњу привлаче сведочанства о албанско-српским установама обичајног права, „бесама“ које су биле закључене у српским и албанским насељима у гњиланском крају у 1906. и 1907. Ове установе су у првом реду биле замишљене да би осигурале заштиту за српску заједницу на овом делу Косова, међутим, оне веома брзо стварају оквир у којем долази до релативног просперитета, разумевања и форми заједничког живота српске и албанске заједнице. Показало се да мали људи једне микро-средине у оквирима предмодерне институције обичајног права успевају да пронађу начин суживота ефикасније него што је то било могуће у „модерним државама“ заснованим на 19-овековном концепту национализма.

Опет "братство-јединство".

Невероватна је упорност овдашњих аутошовиниста у потурању дубоко нељудског "наратива".

По вашим аршинима геноцид се може назвати и "суживотом" ако су жртве Срби.

Не сме ту међутим бити никакве релативизације: Пописи показују да се од 1871 до 1921, за само педесет година, шиптарска популације на Косову и Метохији повећала са 32% на 66%, док је српска популација смањена са 64% на 26%. То је та "заједничка историја"?!

Писати у таквим условима о "суживоту" Шиптара и Срба је равно писању о суживоту Нациста и Јевреја. Ако неко мисли да није било "позитивних примера" сарадње нациста и Јевреја, грдно се вара. Потражите одреднице ИРГУН и ЛЕХИ па ћете се уверити како та ствар стоји.

Војводе чувалe манастир, али га од себе нису сачувалe

Појединачним примерима може се "доказати" било шта. Појединачни примери најчешће и служе за бацање прашине у очи. Онај кажњен са три месеца затвора што је тукао Србе, онај други кажњен са шест дуката глобе због руна српских оваца. Албанске "војводе" чувале манастир Девич. И то сад треба да уђе у "наставне садржаје", а не непрестани покољи Срба и шест пута паљени Девич?! [3]

Исто је и са покушајима ублажавања стања, коју ви настојите да прикажете као природан тамошњи начин живота који ето неки тамо и овамо кваре својим "етноцентризмима".

Ваши аутори су невероватно лицемерни. По обичају: криви четници. Они су покварили односе. Цитира се Ракићева депеша из августа 1907. о сукобима четника и Арнаута из јула исте године, као крунски доказ да су Срби заправо криви Србима што су страдали.

Кад су се већ латили депеша, зашто нису цитирали Ракићеву депешу из МАРТА 1907., дакле дословно неколико месеци пре сукоба који наводе:

"Тако је на пример Милан Ракић, српски вицеконзул у Приштини 21. марта 1907. године послао списак са именима осамнаест Срба које су убили Албанаци у Косовском вилајету од почетка јула до краја децембра 1906. године.3"[4]

Ма таман посла да такве ствари наведу. У том случају њихова сотија о дивном суживоту Срба и Шиптара више не би вредела пишљивог боба.

И, ради мале допуне, могу ли аутори навести једну шиптарску бесу коју ови нису погазили?

Ево примера како је то било у реалном животу, не у вашим србомрзачким фантазмагоријама:

"Историјски приказ у интерпретацији Sandzak Albania (шта год то значило: Азем Бејта (Галица) , вјечити борац, Албански Че Гевара (sic!), Командант Албанских браниоца на Косову. Борио се против турских власти, касније и против Аустроугарске, такође и против окупаторских снага Србије. Дао допринос у раној одбрани Санџака . Борио се до смрти, и тражио Аманет својим борцима, да када умре, сакрију му тијело, да га окупаторске власти никада не дотакну. Након његове смрти, команду је преузела његова жена, храбра хероина (Qerime) Shote Галица, која се увјек борила раме уз раме са својим музем , у свим биткама.

...Посебно је за врбовање био интересантан Азем Бејта из села Гаљица у Дреници, качак који је имао највећи утицај међу Албанцима на Космету. Иначе, Бејту су поштовали и Срби, пошто је његов брат убијен, јер је за време аустроугарске окупације скривао чланове српске породице Лазаревић. Сем тога, био је побратим четничког војводе Косте Пећанца. Заједно са њим учествовао је 1918. године у ослобођењу Пећи, када је по старом качачком обичају прво јуришао на непријатељску комору, а тек онда на његове оперативне снаге. Бејти се том приликом „посрећило“ јер је успео да заплени аустроугарску касу са 1 400 000 златних круна, од чега је Пећанцу дао 40 000 „за државу“. Користећи тај новац постао је најутицајнији и вероватно најбогатији качачки вођа на кога је рачунао Косовски комитет, али и безбедносне службе Краљевине СХС. Бејта је био спреман да прихвати пружену руку сарадње од стране власти, али је заузврат тражио неколико села у Дреници где би самостално владао, убирао порез и где би био забрањен приступ српским снагама безбедности. Иако је овај његов захтев испрва одбијен као нереалан, ипак му се на крају изашло у сусрет. Бејта је саградио кулу у Дреници са зидовима дебелим готово метар и по и одатле је спроводио своју неограничену власт у околним селима. Иако је добио готово све што је тражио, качачка нарав Азема Бејте није му дала мира. Поново је почео да успоставља контакт са Косовским комитетом о чему је преко својих доушника у албанским редовима била обавештена и служба безбедности Краљевине СХС. Управо то био је разлог да пуковник Стојановић, командант оружаних снага у Косовској Митровици направи план опкољавања и неутрализовања Азема Бејте и његове групе. Акција је успешно спроведена 1924. године, уз употребу артиљерије којом је разорена Бејтина кула.

После тога, "Дреницом се могло шетати као Гружом". Не пре тога.

---------

[1] "Студија" је изворно објављена на сајту умиљатог назива "Мали, велики људи", са поднасловом, ради боље разумљивости: Документациони репозиторијум о албанско - српском суживоту на Косову, 19-21. В.

Кад сумњате да аутори имају било какву племениту намеру, само пратите траг (смрад) новца. Дакле:

Пројекат од почетка подржава Фондација Хајнрих Бел (Heinrich-Böll-Stiftung) регионални огранак са седиштем у Београду. У 2021. били смо пројектно подржани и од стране Европске фондације за Балкан (Еуропеан Фунд фор Балкан).

 

[2] О ономе што аутори чланка који смо коментарисали, заиста мисле, колико су притворени, нека послужи последње, пред саму смрт, написао Бељуј Бећај:

„Поштовани пријатељу, позивам те (у мери која зависи од нас) да дамо заједнички допринос раскринкавању популистичких претензија власти у Србији и на Косову које су дошле до изражаја и око питања Заједнице општина са српском већином (ЗОСВ) и које, долазиле из Београда или Приштине, највећу штету наносе српској заједници на Косову и њеним односима са албанском већином“, писао је Бећај 19. августа, у јеку нових тензија на релацији Приштина-Београд.

[3] Аутори важно наводе да су Шиптари дали бесу да ће чувати манастир, али им то није сметало да га пале и пљачкају 1915. и 1941. У ратним операцијама 1999. манастир је опљачкан, разбијена је плоча на кивоту Св. Јоаникија а иконе су оскрнављене. Марта 2004. манастир је спаљен у присуству војника КФОР-а. Гробница Јоаникија Девичког је отворена и оскрнављена. 

[4] АЛЕКСАНДАР РАСТОВИЋ: БРИТАНЦИ О КОСОВСКОМ ВИЛАЈЕТУ 1903–1913

http://www.vi.sanu.ac.rs/Izdanja/Kosovo/10AleksandarRastovic.pdf