МЛАДОСТ, ЛУДОСТ, ФУДБАЛ, ПОТОП, БУРЕК

 

Овако је било...

Били ми подмладак, тамо неке 1968...

Јесењи кишни дан. Лупа раном зором на врата Раша Поштар, наш тренер. У та доба није било државних телефона, некмоли мобилних. Тренер жури по селу и скупља екипу. Раније нам је речено да нећемо ићи на утакмицу јер нема превоза. У последњи час Раша се снађе, добри људи помогну, и тако нам организују да редовним линијама градског аутобуса одемо у Сремске Карловце на мегдан љутом противнику Стражилову.

Ја се на врат - на нос спремам. Виче мајка ниси ваљда луд да по оваквом времену идеш на утакмицу?! Не слушам је. Види и сама, па се повлачи на другу линију одбране...Чекај да једеш нешто...Како ћеш гладан цео дан...Немам времена. Па обуци се топлије... Какви, добро се нисам поломио у журби. Паре нисам понео, којих у осталом у кући није ни било.

Скупимо се на станици у последњи час. Из кафане преко пута неки јутарњи абонент добацује злурадо "Што идете добићете десет комада!" Нисмо баш сви на окупу... Мајсторе чекааај! вичемо шоферу, ено их трче још двојица. један од њих са "Савеза", оближњег пољопривредног добра. Ишла нека жена бициклом по хлеб, па је Раша замолио да јави. Жена крајње озбиљно схватила задатак. Дигла узбуну на Савезу. Други је пословично касно.

У граду нас искусни средњошколци уче како се шверцује у градском. Да кажемо, прва искуства.

Стигнемо на поприште... Кад тамо, потоп... непрестане кише, Дунав надошао, а терен близу. Од свлачионица до игралишта иде се преко чамаца. Али ништа нас није могло да спречи. Брзо се костимирамо, хладно, ветровито, па веш не скидамо, не мислећи, онако неискусни, шта ће после бити.

Загревамо се тик уз ограду у колони по један. Ту није сасвим потопљено.

Поче дерби. Овације многобројне публике (десетак ортака наших противника и пар кандидаткиња).

Прве секунде утакмице опасан напад агресивног противника који је решио да "напуни сељаке" (Ми смо ФК "Сељак" - Сириг). Наш голман Бајко, очајнички се баца за лоптом, израња у голманском, и пљуцка водоскок жмурећи. Брише блато са очију, да колико може поправи вид. Насумице испуцава лопту.

Пролази време, распламсала се борба велика вода-ваздух-блато, и тамте-вамте, горе-доле, пљас-пљас, угурају противници лопту у наш гол.

Храбри нас голман Бајко, "Горе главе, то је само један нула..". Ама, вичемо на њега, резултат је један један. Илија и Реља и дали гол у првом минуту кад си испуцо лопту.

-А? - рече голман.

На левом беку Дуле, метар и жилет, најчувенији штребер међу нама. Носио копачке бр 45. (четири броја веће) јер других не беше, па се на те копачке налепило по 2 кг блата (жутог, изузетно вискозног). Али бори се у оном муљу ко Јусуфи. Постао је касније директор ЕПС. Заслужено.

На десном крилу Бели, онижи али зарања. Тврдили смо да је тако освајао терен - зарони на центру, изрони код шеснаестерца. Нашим шеснаестерцем доминира Коки који је толико висок да не може да потоне. Ту сам и ја, звани Килдер, бритка сабља стаса као трска у мочвари.

Коначни резултат 2:2. Јуначки се изборисмо. Непоражени (како је "виђено"), поносни и срећни. Не рачуна се што смо били мокри горе од чувених мишева.

Али, ту није био крај наше среће.

После нас тренер Раша Поштар одвео на БУРЕК!

Еј бре! На бурек! Нема везе што нам кроз ногавице и свукуда улази хладноћа, а на нама гаћа нема.

Беше некад у Сремским Карловцима.