ТЕНИСКИ РАСИЗАМ И ПАЛАНАЧКЕ КОСМОПОЛИТЕ
Дејан Илић: Нико од нас није Новак (Пешчаник, 31.1. 2023.)
Истина је да није „Србин“ најбољи на свету, него баш – Новак Ђоковић. Упркос свему, па и томе што је „Србин“. - Дејан Илић
Ах, како јетка аутошовинистичка капама.
Да је Ноле декларисани Хрват који слави тријумфе уз ноторног Томпсона ви, паланачки космополити, подврискивали би од удобности.
Илићев памфлетић би почео традиционалним комунистичким поздравом:
Свака част, комшије!
Величао би Илић хрватску нацију, "док смо ево ми у овој Србији безнадежно заостали у националним митовима"... Пошто Ђоковић по усуду није баш "коцкаст", аутор Илић после неколико сентенци о духу паланачком са висина Пешчаникових учи нас како "морамо да схватимо коначно да ми нисмо он, тј Ђоковић". Надал је Шпанац, Марадона је Аргентинац, и сви народи се поносе својим најбољим спортистима, само ми треба да схватимо да немамо везе са Ђоковићем. Е, да би вама, србомрсцима, некако срце село назад на место. Да је недајбоже Ђоковић неки масовни убица, не би га се мајци могли отрести. Сваки дан би нам набијали на нос да је Ђоковић оличење васколиког српског злочиначког ума.
Оно што је најтежа чињеница коју Илић, грчећи се у тешким космополитским конвулзијама, одбија да призна, је да се у случају Ђоковић западњачки расизам потпуно оголио у својој накази. Није то расизам једног испада, можда неке дрогиране групице залутале на стадион, то је расизам свеобухватни, који је потпуно изменио начин понашања тениске публике. Та, до Ђоковића господска публика строгог бон-тона, преметнула се у типичну навијачку торциду Сплита из седамдесетих година. Када је ономад Немац заб'о нож у леђа Моники Селеш, могли су се још правдати "појединачним случајем". Сада је то правдање неупотребљиво. Тај тениски расизам је генерички спојен и са државним политикама и, као што смо се уверили, са (аустралијским) судством које аутор Илић, насупрот сваке очевидности, назива "јасним правилима и институцијама". (sic!). Шта све нису чинили да га омету, успоре, сломе. Да га гледају пониженог и немоћног. Колико пакости! Колико цинизма! Колико "клечки"! Нико у познатој спортској историји света не пролази такву шикану као Новак. Из тог и таквог расизма је ономад изрођен нацизам, и ево га свеприсутног у НАТО и ЕУ. Расизам ЕУ је његова неприкосновена вредност.
ТВ публика масовно је одбила да гледа финални меч најбољег тенисера света свих времена, скреће пажњу аутор Илић. Па то је природно. Финале овогодишњег Аустралијан Опен је за тениски спорт изузетан тренутак. Али у том изузетном тренутку главни јунаци су два Балканца, два првославца. И победник је мрски им Србин. Мрзак им је мада већина не зна ни где је Србија на глобусу, али га ипак мрзи. Тако типично, тако препознатљиво! Тренирани су ти милиони ситних душа кад и кога треба да мрзе.
Новак Ђоковић се супротставио том расизму. Ситемском расизму западне цивилизације, коме не морају бити мета 'обојени' или Јевреји, већ било која група коју цене да је ниже вредности. Новак зна да је у сукобу са унисоним расизмом, и ту спознају смо прочитали са његових усана у оној псовци, која је тако српска и тако антифашистичка. Да, изворно српска и антифашистичка. Ко не препознаје тај дамар српског ината, ако хоћете тако да назовемо Ђоковићев став, присетите се одговора команданта одбране Београда 1915. Михаила Живковића, на позив аустроугарског генерала Гоље да преда град без борбе.
Ђоковић сам не може да порази ту звер. Али је у једном тренутку историјског трајања бацио на колена и коначно показао колико је, као човек, изнад тог наци-расизма. Показао је колико је западњачки наци-расизам малограђански, јебено подао али низак. Није с тога главно питање да ли је и колико Новак Ђоковић Србин, већ колико се снагом душе издигао изнад беде расизма. То је оно што је величанствено. Тако јединствено, уникатно и драгоцено. Тај величанствени моменат ви, космополите из нашег сокака, у својој клијентелистичкој мизерији нисте кадри ни да сасвим разумете. Али наслућујете и то вам мути дроб. И тај рефлекс вас тако горко мучи и ломи. Ви немате снаге у празним душама да стегнете срце и поштено кажете да је један човек, пре свега човек, а затим и Србин (зашто је срамота назначити?), био јачи од колективног расизма.
Да, нико од вас није Новак.
Poštovani, moram prvo da Vam odam priznanje. Postoje ljudi koji moraju npr. da čiste kanalizaciju, prosto takav im je posao da moraju da budu u nečistoći (da budem pristojan). Vi ste kao dobrovoljac koji dobrovoljno pristupa tim ljudima u kanalizaciji. Jer boravak na Peščaniku i sličnim mestima jeste boravak u kanalizaciji. Zašto to radite - stvarno ne znam, Vaša stvar, ali treba imati jak stomak za to.
ОдговориИзбришиA sada da se vratim na Đokovića. Ja njega ne vidim kao nekog borca protiv rasizma niti nešto slično tome. On je samo jedan šraf u mašini industrije zabave. Da je zaista borac protiv rasizma ili nečeg sličnog, ne bi imao šta da traži u toj industriji. Ne bi im doneo ni jedan jedini dolar, a do sada im je silne milione zaradio učestvujući u njihovim cirkuskim predstavama. Njegova zarada je ništa spram profita koji ostvaruju organizatori i svi ostali u sistemu. I nije nikome ništa pokazao, svet će nastaviti da bude isti kakav je bio i pre Đokovića. Hteo on to ili ne, i zbog njega će industrija imati koga da izrabljuje i u budućnosti. Mnogi klinci žele da "budu kao Nole". Eto, to je samo neko moje mišljenje. Svako dobro.