КО ЈЕ У ОВА ВРЕМЕНА СРЕЋАН?

Мало ме оговарао један ФБ пријатељ. Ето среће, није ме оговарао у пуном капацитету. Вели исти тамо негде, да ми се много не анти-противи у епским Интернет-драмама олити свађама, јер види да сам несрећан. Да сам срећан дакле, нахебо би ми се кеве да би ми се живот скроз смрк'о.

Тако ме мој 25% лицемерни пријатељ инспирисао да размислим о дихотомији срећа/не-срећа.

Наравно, кад Интернет мислиоци у које још мало спадам почну о нечему да размишљају, одмах се лате Гугла. Када сам видео шта све има, тргао сам на мах две љуте да разбијем страх. Толико несрећних медиокритета, о драги Боже! Јесте, Интернет је затрпан кичерајским, глупим, бесмисленим, недуховитим "мислима о срећи". Чак и "Вукајлија". Зашто је тако? Зато што мисли о срећи пишу ситни људи погубљени у кучини сопствене несреће. Срећни људи немају потребе, ни жеље ни времена, да думају о срећи и, таман посла, несрећи. "Док се јебе, не мисли се!" - записао је народну пословицу Вук Караџић.

Психијатри да нас уче о срећи? Наравно, некада се и са њима мора сарађивати, као и са адвокатима. Обе сорте су НВО од истог налогодавца, који се понекад огласи као Воланд. Уистину, не верујте еснафу који је педере прогласио за сасвим здраво сређене људе.

Попови? Како који. О томе ћу ипак рећи да мора бити особито зао човек који није срећан зато што смо сви били и јесмо и бићемо чељад Оца Павла.

Но, да се вратимо у наше две димензије. Пошто не може утабаним стазама да се нађе излаз из запетљанције, ваља се окренути андерграунд филозофима. Тако долазимо до искона, односно до "Алана Форда" и свезнајућег Броја 1. Дакле, Број 1 нас учи да је услов апсолутне среће бити здрав и богат. Шта ти вреди што си сиромашан, ако си болестан?, пита нас пакосни старац.

Е, па старче, и над старцем има старац! Никада, али никада неки који је здрав и богат неће бити срећан ако су сви око њега једнако здрави и богати. Мора бити убогих, бедних и губавих да би Онај био срећан.

Тако долазимо до спознаје ко може данас да буде срећан. постоје две групе, хералдички окупљени под један штит.

Постоје две групе срећних људи у Србији:

- Садисти - То су "способни", којима је Воланд дао поковице да поткивају нишче.

- Мазохисти - Који су потковани, али срећни јер им је омогућено да зобљу детелину, још у нади да ће позобати и ону једну са четири листа.

Остали, мањина зацело, не могу бити срећни у овој Долини Јада. Али презиру фетиш и зарђале потковице и суве детелине у хербаријуму.