БОРА ЈЕ МРТАВ, ЖИВЕЛА ЧОРБА!

Био давних деведесетих неки, већ не знам који по реду протест против Милошевићеве диктатуре. Разумни грађани се разишли, остали упорни само надрндани средњошколци и неколико нас старијих фанатика без званичне дијагнозе, ушанчени око Теразијске чесме. Ми старији смо у овоме били статистичка грешка, те се не рачунамо. Дође Бора Чорба и храбри децу. Они траже да пева. Не могу вели, морам да идем, имам концерт (у Војки, беше ли). Али, обећао, чим заврши, вратиће се. Деца мислила да их је испалио. Кад, пола три ујутро, ето Боре. Јес' мало наџиксан, али одржао обећање. Одржао концерт "а капела" за бунтовну српску децу.

Такав је био Бора.

Ако је икада важила крилатица "песма нас је одржала, њојзи хвала", онда та крилатица вреди за време када су бунтовничке песме Рибље Чорбе чувале српски дух отпора.

Данас горе "друштвене мреже" од запаљивих и заједљивих коментара на рачун Бориног наступа на јучерашњем Вучићевом митингу.

У црно обучен, одржао је опело и себи и Србији. Каже за медије "певао сам из патриотских разлога". Лаже Бора. Да је патриотизам био мотив, певао би ангажоване песме, а има их, Богу хвала. Није, певао је безвредне песмуљке. Оне праве сачувао је у срцу. Коме да их пева? Онима који те песме мрзе? Онима који ни ове споредне песме никада нису слушали јер обожавају Дрљачу и Шабана.

Певао је за паре, за мировину.

Мало је људи који су толико упорни у свом честитом уверењу, какав беше Бора. Милионе, не стотине хиљада евра, изгубио је за инат. Колико је деценијама трган од ових и оних, не вреди писати. Много, премного су га гњавили и черечили.

Пре неког времена на ТВ Београд емисија о историји рокенрола у Београду. Емисију водила нека покондирена кокошка. Сви певачи су у носталгичном омажу поменути... Лојпур и "Златни дечаци", Бајага и епохални спотови Оливера Мандића, и Ћола са осталим напаћенима али добро адаптираним сарајевским Србима, чак и Лепа Брена. Само Боре Ђорђевића нигде. Нема човека! И то је је спадало у рок његове службе.

На крају му се смучило. И ето! Дигао руке. Тако је, као је.

Да је остао доследан, завршио би у беди, исто као једини искрени "шездесетосмаш" звани "Влада-револуција".

Исти ови што бљују пену бјелу и крваву на њега јер се продао, јер је ово и оно, јер је показао "да у ствари никад није био човек", да Бора којим случајем скапава у неком "неусловном објекту", рекли би "Какав је, није боље ни заслужио"!

Зашто, поред свих наших великих мука, сад је Борин пад најважнији, те зу злуради коментари затрпали интернет? Зато што је то освета свих оних који су се проналазили у Бориним бритким текстовима. Био им је кост у грлу.

Давно, остарели и болесни Меша Селимовић се преселио из Сарајева у Београд. Није могао више да издржи тамошње шиканирање. Оптуживали су га за "издају" јер се изјашњавао као Србин. Проглашавали су га за великосрпског националисту јер му је издавач била и "Српска књижевна задруга" ("Дервиш и смрт" нпр.). Међутим, по директиви од горе, ништа боље га не дочекаше београдски новинари у успону. Онда је овдашњим надобудним пискаралима један новинарски доајен одржао лекцију из новинарске етике:

Знате, младе колеге - рекао им је - некада у Босни, кад бегови иду у лов, њихови керови гоне јелена док овај не падне од смртног замора. Али, тада, керови само круже око њега не уједајући га. Пусте га да угине на миру.

Ви не знате ни оно што свако беговско пашче зна.